Сви антифашисти заслужују почаст

У Србији ће наставити да живе два наратива, о Титу и генералу Михаиловићу. – Ослободилачка борба је традиција на коју можемо да будемо поносни.

Jедан скорашњи датум прошао је и овога пута потпуно незапажено – 31. август, када је пре 77 година Лозница ослобођена од немачке окупације. Био је то први слободни град, неки кажу и у тадашњој Европи, што је и у нашој јавности мање-више непознат податак. Зато све више историчара, нарочито оних који се баве истраживањима Другог светског рата на нашим просторима, сматра да био овај датум могао да се уведе као нови Дан устанка.

Деценијама је седми јули важио као Дан устанка, али је он укинут 2001. године, а двојица српских жандарма у које је пуцао Жикица Јовановић Шпанац судски су рехабилитовани 2009. године. Од тада Србија не обележава устанак против фашизма, иако је крајем лета 1941. године имала слободну територију која се простирала од околине Београда на северу до Увца на југу – и то заједничком борбом партизана и равногораца.

Овај део историје дуго је „штимован” па су до данашњих дана преживеле бројне предрасуде. Ипак, постоје појединци који покушавају да осветле догађаје из тог периода и прикупе ваљане историјске чињенице. Један од њих је сарадник Института за савремену историју, историчар Немања Девић, који о овим догађајима из 1941. спрема докторску дисертацију.

Какво је ваше искуство, зар историчари већ није требало да нам објасне шта је тачно било током лета и јесени 1941. године?

Историографија се бавила темама из рата прилично свеобухватно. О партизанском покрету написано је око десет хиљада радова, али нека суштинска питања су остављена по страни. На њих нисмо добили одговоре, па су зато она и данас актуелна – посебно питања која се тичу ослобођене територије, узрока и повода грађанског рата, револуционарног терора, утицаја партије на партизанске одреде, профиле партизанских комесара и командног кадра и друга.

Зар ни после толико времена?

Социјалистичка историографија гледала је црно-бело на те догађаје, а о њима су писали разни публицисти, новинари, сами учесници рата… Једно време је било и врло уносно радити тзв. партизанске хронике, а оне су, у исто време, морале одражавати званичну верзију конструисане прошлости. Ни историчарима није било лако да истражују и пишу у таквим условима где би били принуђени да следе „линију партије”, али је свака генерација са ширењем круга знања и већом доступношћу извора носила неки искорак: радови из седамдесетих су били много квалитетнији од оних из педесетих, а деведесетих много бољи него они из седамдесетих година. И ту се не ради о ревизији историје, већ о природном, антидогматском кретању науке.

Просечан грађанин зна да је 1941. године ослобођено Ужице, да је створена партизанска република, али је мање познато како су и на који начин ослобођени остали градови на тој тада слободној територији?

Тада су постојале устаничке снаге, дакле и партизани и четници, али и још доста наоружаних, независних групација, „дивљих четника” и „дивљих партизана”, који су некада били у савезу са једнима или са другима или су, пак, деловали потпуно самостално. Устаници су створили слободну територију од 50.000 квадратних километара која је захватала западну Србију ниже од Београд па до Увца, део Црне Горе и Херцеговине.

Лозница је била прва ослобођена урбана целина. Одред под командом потпуковника Југословенске војске Веселина Мисите разоружао је немачки гарнизон, тада је заробљено преко 90 немачких војника, неколико четника је погинуло, а међу њима и командант Мисита. Тако је овај град постао и један од првих ослобођених градова у Европи.

Који градови су били под командом четника, а који под командом партизана?

У Лозницу су ушли четници, али они су тада деловали у садејству са партизанима и није било никаквих сукоба међу њима. Пожега је такође припадала четницима и они су доста полагали на аеродром који се налазио у близини јер су веровали да ће се ту искрцати англоамеричке снаге. И Љубовија је била под командом четника, док је суседни Крупањ, рецимо, био партизански. У Мачви су доминирали партизани, а у Поцерини и делу према Шапцу војно-четничке снаге.

Шта је било са слободном територијом, када је устанак угушен?

Устанак је сломљен до краја 1941. године и уследиле су крваве мере одмазде. За једног убијеног немачког војника стрељано је сто Срба, а највеће одмазде су вршене у Крагујевцу, Краљеву и Мачви. Руководство оба покрета отпора се повукло са те територије, партизани су прешли у Санџак па у Босну, док је команда Равногорског покрета отишла у Црну Гору. Окупатор је релативно лако и уз минималне губитке повратио ослобођену територију.

У чему је била разлика у вршењу четничке и партизанске власти у ослобођеним градовима?

Припадници равногорског покрета су 1941. желели да задрже стари поредак и сачекају расплет на светским бојиштима, док су партизани на пожуривање Коминтерне хитно ступали у акцију. Већ тада су по совјетском моделу примењивали такозвани револуционарни терор, који је често подразумевао убиства највиђенијих људи, судија, учитеља, деловођа у општинама, писара, свештеника, кулака, такозваног класног непријатеља. Већину људства код Михаиловића чинили су официри и жандарми, а код партизана комунисти и шпански борци. Такође, на партизанској територији оснивале су се клице нове, „народне власти”, а још нека обележја показивала су да се ради о револуционарном рату. То су били узроци све већих неслагања и доцнијих сукоба који су ескалирали баш у време немачке офанзиве и то је умногоме олакшало немачки продор.

Да ли је било и оружаних сукоба међу њима у то време?

Било је више напада партизана на четнике и обрнуто. У Љубостињи, у Петровцу на Млави, и још неким местима, а највећи је избио у Краљеву због чега је пала и читава опсада овог града. Дражине јединице су однеле превагу у сукобима са партизанима 1941. и зато је од комуниста убрзо добио етикету колаборационисте. Али крајњи резултат је био гушење устанка и немачка одмазда и над четницима и над партизанима. Међутим, занимљиво је да 1941. није била година трајне поделе. Контакти између локалних руководилаца два покрета су настављени и касније, а током 1942. било је и неких настојања да се обнови сарадња. Благоје Нешковић покушао је да увуче четнике у фронт, а Жикица Јовановић Шпанац писао је Дражи Михаиловићу с истим намерама.

Три године касније партизански покрет отпора односи коначну превагу. Шта је на то утицало највише?

У јесен 1944. наступио је врхунац ослободилачке борбе. Али, истовремено, у вођствима оба покрета су схватили да се Немци повлаче и да ће владати онај ко елиминише ривала. Равногорски покрет бива поражен и војнички уништен пре свега јер су партизанске јединице имале велику подршку Црвене армије и англоамеричких снага. Данас се не говори ни о томе шта су партизани ослободили 1944. без помоћи Црвене армије и да ли би били кадри за крупније операције без помоћи савезника. Прећуткује се и да су четници такође учествовали што сами, што са Црвеном армијом, у ослобађању земље, ослободили су Крушевац, Петровац на Млави, Лазаревац, али је Црвена армија ове градове потом предавала партизанима. Партизани су постали победници у рату, али оно што ће њихову победу помрачити јесте револуционарни терор. Он је први пут примењен још 1941. у Ужичкој републици када је убијено више стотина људи. Неки јесу сарађивали са окупаторима, али добар део њих је био патриотски оријентисан, попут сликара Михаила Миловановића. На крају рата убијено је у револуционарном терору најмање 60.000 људи, а вероватно и много више, и то је бацило сенку на победе у рату.

Осим негативних страна које смо навели, шта је позитивно у партизанском покрету?

Као што смо на Равногорски покрет деценијама гледали искључиво негативно, сада падамо у замку да и партизански покрет посматрамо искључиво кроз призму револуционарног терора, а при томе заборављамо на његову ослободилачку борбу, на послератну обнову, на еманципацију жена и право гласа које су добиле 1945. године. Највећи број партизана и 1941. и 1945. нису били комунисти, већ родољуби, који су се борили подједнако и за национално и за социјално ослобођење. И ту имамо још једно актуелно питање, да упростим, како то да су многи Срби 1944. спас видели у комунистичкој револуцији. Биће да нису били задовољни оним што су њихови очеви доживели 1918…

Шта треба да извучемо као поуку из догађаја о којима смо причали?

Ако хладнокрвно гледамо у историјске чињенице, схватићемо да је Други светски рат у нас био исувише комплексна појава, и изузетно трагична, и треба да одамо почаст обема странама, као и онима који су страдали на обе стране. У Србији ће наставити да живе два наратива, о Титу и генералу Михаиловићу, али је питање да ли ће они за деценију или две морати да буду тако оштро супротстављени. Ослободилачка борба је традиција на коју можемо да будемо поносни. Грађански рат је тамна страна наше историје и зато би, без усиљене приче о помирењу, требало радити на расветљавању историјских чињеница и, пре свега, на попису свих ратних жртава. А тек када на прави начин извучемо закључке из ових збивања, историја ће за нас поста ти учитељица живота.

Аутор: Драгољуб Стевановић

Извор: Политика

Везане вијести:

Четници немају права као партизани

Четник коме су партизани подигли споменик

Исповест Славољуба Закића: Још траје рат четника и партизана