Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Светозар Ливада: Позив на иницијативни скуп

Датум објаве: четвртак, 14 јула, 2016
Објављено у Светозар Ливада
Величина слова: A- A+
Проф. др Светозар Ливада
Проф. др Светозар Ливада

У име Заједнице Срба у Републици Хрватској, позивам вас на изборну скупштину да заједнички размотримо стање и процесе у Српском корпусу.

Истовремено, позивао сам вас као знанственик који преко 20 година изучава грађанску страну рата и посљедице контрареволуције чији су резултати поразни за цијели простор, а посебно за Српски корпус у Хрватској.

Српски корпус у Хрватској редуциран је на једну трећину и тако разједињен да је у хаосу.

Дошли смо до биолошког слома.

Ми као грађани РХ због клијентелистичке и монополне политике наших квотних представника с једне стране, и разједињености с друге стране, немамо могућности да на грађански начин укажемо на бесмисао таквог стања корпуса због којег се циљеви рата остварују на рачун жртава.

Као што вам је познато, ја сам предсједник у оставци.

Та чињеница је злоупотребљена из основе од стране  Управног одбора заједнице Срба.

Основана је нова заједница.

Тако кад смо ми сазвали регуларну сједницу заједнице Срба, у току њезиног одвијања било ми је дато до знања да постоји алтернативно одржана скупштина заједнице Срба од 2 члана, тајника и подпредсједника Управног одбора.

Требало ми је скоро дв недјеље да то провјерим. Стање је иначе било, у новоизабраном Управном одбору, неприхватљиво. Одржали смо неколико сједница и договорене ствари су биле опструисане.

Ипак смо се одлучили да морамо покушати објединити оно политичких организација колико их имамо. Тим поводом смо позвали на изванредни састанак све предсједнике политичких странака и створили познату „српску слогу“.

Сви су договорено потписали, а до повратка у Загреб дошло је већ до цијепања и договорена заједница је нетрагом нестала. Видјевши о чему се ради, покушао сам објединити разједињене избјегличке организације у Србији и од 110 у заједници са њиховом скупином, створили смо јединствену асоцијацију.

Она данас фактички вегетира али је добрим дјелом оптирала према десници. Из њезине средине регрутовано је неколико посланика и направљено неколико јавних иступа о стању и положају избјегличког корпуса. Власти претходног режима у Србији, негативно су реаговале иако за то није било разлога. Међутим, упознали смо многе стране представнике о стању корпуса и то је завршило као једини успјех.

Увидјели смо стање, да је немогуће објединити српски политички корпус, због тога што имамо против себе државе и етаблиране институције српских представника које свим средствима покушавају да торпедирају и себе представе као једине легалне и легитимне заступнике интереса Срба. То нам је било теже што се разликујемо од легалних представника јер смо без институционалне основе, средстава и контактних веза.

Видјевши да не можемо против држава и њихових миљеника, одлучио сам да изборим под сваку цијену легитимитет континуитета заједнице Срба у Хрватској и за то ми је било потребно скоро годину дана.

Нитко из Управног одбора није ми хтио помоћи ни у чему, осим једног, којем истински захваљујем. Коначно, изборили смо легалитет и легитимитет заједнице Срба потврдом управних органа РХ.

То ме присилило да покушам учинити сам, као знанственик, да саберем што више чињеница о судбини корупса.

У међувремену сам написао три студијска текста, обишао просторе избјеглица у Србији и Републици Српској, затим истражио бројне проблеме на подручју РХ и коначно започео реализацију једног пројекта о распореду српске насељености по хрватским насељима који сада приводим крају.

Сва та истраживања довела су ме до спознаје да се српски корпус због селективно повратка и његовог престанка, разбијања породице, налази пред комплетним биолошким сломом, о чему вам могу показати бројне нумеричке и графичке илустрације док не буде коначна верзија анализе ове пописне грађе у раздобљу од 14 пописних раздобља тј. око 150 година.

Ми имамо поред СДСС-а још пет политичких организација, тј. странака редуцираних на номиналност и симболику без логистике и кадрова, те Заједницу Срба и најзад окљаштрену Православну цркву без кадрова и невраћене имовине.

Фактички немамо ни једне пропулзивне институције Срба јер монополисти и њихов клијентелизам иза којег стоји држава, одузимају сваку легитимност другим српским институцијама.

То је посебно погодило најзначајнију логистичку српску институцију за обнову и развој у РХ, СДФ.

Сви смо, мање више, осим координатора из СНВ-а без икаквих средстава и субвенција.
Српски гласачки корпус је подијељен на квотне гласаче за СДСС у симболичном облику, затим на претежно, СДП-ове по инерцији.

Авај, таквом облику демокрације.
Ми имамо чак и Уставни закон о правима националних мањина који се не примјењује или се селективно примјењује. То је дословна келзеновштина с којом се маше пред Европом, како смо заштићени по највишим стандардима.

Међутим, довољно вам је споменути фарсично суђење за ратне злочине, невраћање имовине Православној цркви или нпр. «Привреднику». Дио кућа насељен је колонизованим Хрватима из Босне без депоседације Срба или је озакоњена узурпација и проведено отимање станарског права у градовима чиме су Срби изгубили своју елиту, и најзад, посљедње отворено питање 50.000 нерегулисаних пензија само онима који су се нашли у Србији, итд.

Пред нама је, дакле, изазов да се самоорганизацијом, као остатак остатака Срба, поставимо садржајно: што нам је чинити и на који начин. У том смислу нудимо Програмску декларацију из које се евидентно види да српско питање је питање хрватске државе.

Само да подсјетимо, српски корпус у Хрватској је у историјским невољама од кад постоји овдје. Подсјећам на велеиздајнички процес с почетка двадесетог вијека и тадашње демолирање институција, изгон «Привредника».

Међутим, наши претходници као троједини сталеж, тј. Заједница Срба изборили су заједно с Хрватима национално освјешћење и интегритет ових простора.

У грађанском друштву Срби су задужили ове просторе знојем, крвљу и љубављу кроз историју у одбрани предзиђа хришћанства и колијевком антифашизма без које се он не би могао развити у таквом облику, и најзад самарићанским праштањем за геноцид.

Некад су Срби имали своју банку с клијентима по свим меридијанима свијета, затим своје власничке посједе, предузећа и институције. Основали су преко 400 пољопривредних задруга, а у режији «Просвјете», српског културног друштва, издавана су 24 гласила, а сада имамо фактички само три на издисају.

Традиционално друштво « СКД Просвјета» помогло је прелазак с усмене на писану културу Срба. Коло српских сестара допринијело је просвјећивању и еманципацији жена.

Институција «Привредник» преко познате закладе Матијевић «живот за живот» ишколовала је преко 40.000 дјеце за ондашњу цјелокупну номенклатуру занимања. Ови су питомци ослободилачку борбу у II. свјетском рату претварали у социјалну револуцију и касније у поретку превели сељачко у индустријско друштво. То је историјски  цивилизацијски помак, те најпродуктивније генерације на овим просторима.

Православна црква са 300 црквених објеката које је опслуживало 400 свештених лица, држала је 2% земљишта српског корпуса. Међутим, у II. свјетском рату је девастирана с погибијом 213 свештених лица и масакрирањем митрополита Доситеја.

Инокосни Срби држали су једну трећину свеукупног хрватског катастра. Котирали смо високо у грађанском друштву па смо имали тако три предсједника Сабора (Никола Крестић од 1873-1874. године, Васо Ђруђевић од 1902. године и најзад Богдан Медаковић од 1913 – 1918. године), сваки је од њих оставио значајног трага на корист интереса и потреба српском корпусу.

Данашњи Срби немају ни једне институције осим окљаштене Православне цркве, без кадрова и материјалне подлоге, која је морала заложити своје сједиште да би изградила једну гимназију. Већина некадашњих посједника Срба у Хрватској налази се у сусједним или трећим земљама, као прогнаници. Земље изгона и земље пријема у окружењу споразумијевају се на рачун немоћних жртава и по свему судећи, свјесно или несвјесно, стварају опасност од појаве тероризма, јер смо у грађанској страних рата показали да смо осветнички и пљачкашки народи.

Нама владају племенски резони.

Новонастала елита власти на валовима рата и пораћа самоскривљеном незрелошћу и неодговорношћу рециклира природу рата и не показује способност да се на историјски злочин одреди историјским одговором и рјешењем.

Црквени прелати у лаичким државама секундирају или лицитирају ревизију историје с комплетном негацијом големих жртава другога.

«Баук комунизма» организује поновно убијање убијених жртава, лицитирањем и пребројавањем.

Антифашизам је постао пригодничарски, стигматизацијом до прогона посљедњих живућих антифашиста и то као окупатора. Бискупска конференција у Хрватској након 70 година није осудила фашизам па чак ни фашисте из својих редова.

У Хрватској је антифашизам подијељен на хрватски и српски што цивилизацијски није могуће. Антифашисте се сматра окупаторима, србокомунистима. Уосталом у Хрватској нема музеја II. свјетског рата као да се није овдје догодио. Ни један концентрациони логор није по међународној конвенцији заштићена цјелина «да се не понови» иако смо ту конвенцију потписали.

Меморија антифашизма је затрта, а колијевка антифашизма, српски простори у Хрватској, гдје су никле све модерне хрватске институције, претворен је у мјесечеву површину.

Тамо не постоји могућност одрживог живота, а друштвени живот сведен је на крње и јадне укопе.

Авај!
Према томе, механички демографски слом геноцидом и егзодусом намеће нам веома тежак изазов да поставимо питање: шта хоћемо, шта можемо и, најзад, шта морамо.

Посебно у времену либералног капитализма и пандемичне шовинистичке мржње, када се јуриша на социјалну државу и када су Срби овдје постали псовка и редуцирани на биолошко нестајање због селективног повратка који је престао још 2006. године.

Доиста се налазимо пред питањем: О, дај Боже да се Срби сложе!

Само да напоменем, око 70 Срба повратника убијено је, а да убојица није идентификован. Ужасавајуће су поруке повратницима.

Међу њима и заштићени хашки свједок Милан Левар, који је положио властити живот да би свједочио о жртвама Срба. Ту вриједи гесло, тко није с нама тај је против нас. Ни ту нема убојице.

Ми смо господо, остатак остатака трећег сталежа с немогућностима да Србина микроскопски нађеш у пропорционалној заступљености у полицији, управи, факултетима, итд, итд. Дакле, руралоцидом наши завичаји су претворени у насеља која то нису и сви су пред гашењем. Односно, већ 180 се потпуно угасило. Културоцидом уништено је преко 4.000.000 приручника свих могућих наслова.

Одузимањем станарског права, нема повратка у градове. То је срачунато да се Срби лише образоване елите. Недавно је одржан скуп о социјалним проблемима Срба с представницима Срба, од тзв. квотних до самозваних или позваних «вођа», а да уопште није постављено питање: да је статус Срба у Хрватској питање Хрватске државе. Јер Срби нису социјално питање, мада јесу данас, него највеће државно питање.

Ревизијом историје од нас се тражи да кличемо и покријемо легитимитет интеграције Крајине без обзира на методу како је интеграција изведена. Жртве природу рата оцјењују: «запамтите за сва времена.»

Све ово господо пишем вам ако имате и мало осјећаја и увида што се догодило с нашим завичајем, које посљедице је донијело да нам налаже да у духу разума и толеранције сукладно понуђеним начелима Програмске декларације темељито поразговарамо и изиђемо са ставом пред свеколику јавност.

Ако то не учинимо неће нам опростити жртве које не могу саме да се бране, а ни наредне генерације, али ни интерес и корист ове нам заједничке домовине гдје смо вјековима аутохтони ствараоци.

Понављам, питање Срба у Хрватској је питање хрватске државе.

То нас присиљава да се јавно, јасно и разговијетно огласимо као вјековни припадници ових простора.

Заједница Срба у данашњој Републици Хрватској је историјска институција која има богато искуство и велики повијесни значај који смо дјеломично истакли.

Она има највећи легитимитет као невладина организација да заступа интересе, корист и потребу Срба, јер то је чинила кроз историју врло успјешно. Њезини су чланови сви они Срби, а нарочито данас, кад се овдје позива и одзива на етнос, нацију, пребројава и лицитира. То морамо, по сили неписаних норми, искористити.

Због тога предлажем да на овој скупштини изаберемо тим који ће израдити меморандум о стању и положају српског корпуса у РХ јер на основу знанствених спознаја, располажемо са обилном фактографијом и на основи емпиријских спознаја, коју морамо уткати у садржај тога меморандума као непобитну илустрацију.

Друго, предлажем да се договоримо и да створимо такођер други тим, групу или како год хоћете да се зове, која ће уприличити разговоре са представницима власти и поставити темељна и акутна питања стања и положаја српског корпуса полазећи од оних најједноставнијих до оних најсложенијих:

– повратак свих преноминираних топонима који негирају идентитет тамошње српске популације

– повратак плоче у спомендому у Глини који се данас „дичи“ с називом „Хрватски дом“, јер клање људи у црквама није кућна радиност

– повратак музеја II. свјетског рата

– заштита свих стратишта, концентрационих логора, као свјетске баштине, у духу конвенције о стратиштима из II. свјетског рата

– преуређење Јасеновца умјесто „модернистичког смећа“

– афирмација антифашизма као цивилизацијске тековине

– назначити ревизију природе рата, потребом проблематизације његове грађанске стране

– захтјевати, сукладно закону, пропорционалну заступљеност

– довести у питање узурпацију као примјењену праксу (имовине и других облика)

– захтјевати поврат имовине Привреднику, дословно по његовим насљедним правима, те православној цркви

– регулисање права мировина избјеглих и овдашњих нереализованих пољопривредних имовина

– инзистирати на обештећењу жртава под једнаким основама за Хрвате и Србе

– тражити ревизију свих судских процеса за ратне злочине за које има основе

– инзистирати на повратку станарског права као власничког права у 90% или адекватно обештећење

– инзистирати да Срби, као аутохтона скупина, буду алиментирани, посебно њихове институције, по принципу тзв. главарине јер су тако свуда по свијету регистроване аутохтоне скупине и на тој основи алиментиране као порезни обвезници

– одузимање права држављанства млађим генерацијама да се разбије породица

– питање акција прогнанима некада запосленима

– не реализовани штедни улози

– обештећење разорене надградње

Прихватам да постоји обиље других елемената које могу бити предмет припреме разговора са представницима власти.

Морам вас подсјетити да, практично гледајући, остварени су циљеви рата, углавном на штету жртава.

Све је исто у „Туђманији“, само њега нема.

Проф. др Светозар Ливада

Заједница Срба у Републици Хрватској Загреб, Прерадовићева 18

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top