СВЕТИ СРПСКИ НОВОМУЧЕНИЦИ ЈАСЕНОВАЧКИ МОЛИТЕ БОГА ЗА НАС

И ове године у Храму Рођења Светог Јована Крститеља у Манастиру Јасеновац 13. септембра биће служена Света архиjереjска Литургиjа и прослављени Свети Српски Новомученици Јасеновачки.

Да ли jе то довољан позив свима да се сjећамо оних коjи нису заслужили заборав!? Редакциjа нашег саjта представља мали подсjетник на обиљежавање овог празника.

Одмах послиjе рата, у Јасеновац се вратио Лазар Радовановић, парох jасеновачки. Он jе од неколико преосталих логорских барака направио парохиjски дом и стан,  а просториjу коjа jе усташама служила као гаража или механичарска радионица преуредио у привремени  „храм“.  Први помен жртвама jасеновачкоглогора десио се на храмовноj слави 7. jула 1946.  Од овог момента,  у наредномпериоду на храмовну славу,  Ивањдан долазило jе све више људи,  преживjелих логораша и потомака жртава. Они су временом почели да траже обнову храма у Јасеновцу.

И послиjе оснивања Спомен-подручjа Јасеновац вjерници су се окупљали у Јасеновцу, на отвореном су служени помени и парастоси, што jе био и своjеврстан протест због тога што и храм ниjе дио спомен-комплекса, као што jе то био случаj у Маутхаузен или Дахау. Чак и када jе споменик био изграђен, вjерници су палили свjеће на вjештачким хумкама, коjе су обиљежавале мjеста на коjима су се налазили логорски обjекти, и бацали ивањданске вjенчиће у базене у подножjу споменика.

Обнова храма у Јасеновцу почела jе освjештањем камена темељца на Ивањдан 1971. Изградња jе траjала до 1984. када jе, 2. септембра освjештан храм.Освjештање храма jе служио патриjарх српски Герман и том приликом изговориооне чувене риjечи „Браћо, да праштамо – морамо, jер jе то jеванђелска заповест, али да заборавимо –  не можемо.“ Православна Црква jе изградњом храма у Јасеновцу заокружила култ Новомученика Српских.  Одређивање датума помена и њихове прославе везуjе се управо за датум обнове jасеновачког храма.[1]

Спомен Јасеновачких Новомученика се у календарима поjавио осамдесетих година 20. века и то за време траjања несрећне црквене поделе у диjаспори. У календарима коjе jе штампала тадашња Слободна Митрополиjа из Нове Грачанице код Чикага обjављиван jе и празник Јасеновачких Мученика. Касниjе, након зацељења те велике црквене ране заслугом Патриjарха Павла, Митрополита Иринеjа и других архиjереjа, Свети Архиjереjски Сабор СПЦ jе донео одлуку да се у календарима коjе штампаjу наше епархиjе у диjаспори може унети и празновати и њихов спомен. Од 2010. године празник Светих Јасеновачких Новомученика jе обавезуjући за читаву Српску Православну Цркву.

Свети Архиjереjски Сабор СПЦ jе 16. априла 2010. године донiо одлуку да се убудуће спомен Светих Новомученика Јасеновачких прославља 31. августа по jулиjанском, односно 13. септембра по грегориjанском календару.[2]

Црквено обликовање сjећања на Јасеновац, jасеновачке жртве стављало jе у континуитет историjског постоjања српског народа.[3]

Покољење jедно, исповиjедам, покољење синова и кћери матера отетих с ножева и очева испузалих из jама, покољење коjем су блажену ноћ ископали са сретниjем видом из очињих jама, родило се из jасеновачке Градине, и наш први плач стапао се с jасеновачким jауком и jасеновачким муком. И умjесто „искони бjе логос“ и „слово“ и „риjеч“, говорили смо „искони бjе jаук“ и „искони бjе мук“, и за пjесником из небића понављали: „Ми долазимо из Црних шума и њихова студен остаће у нама заувиjек“, jер наш мук бjеше сахрањен испод сивих стиjена без смисла и без значења подигнутих на пољу нашег рађања, и бjесмо покољење за заборав и очаj створено, покољење у коме jе образ Божиjи био затомљен и заћутао, и лажjу био прекривен.

Али „ако и матер заборави пород своj, jа те заборавити нећу“ вели Господ,[9] Он коjи „жижак тињаjући неће утрнути“.И дотаче се Вишњи оног покрета душе о коме говори Свети Максим Исповjедник, покрета коjи се сачувао испод омамљуjуће баjке о прогресу као исконски људски двиг, праобраз оне жудње ка напретку у коjоj „Бог прегаоцу даjе махове“,двиг коjи захтиjева подвиг и жртву и коjи jе у кориjену Јовове  риjечи „ниjе ли човjек на воjсци на земљи?“ И у данашњи дан пред скоро три децениjе, кад походише jасеновачку Нову Голготу и Ново Косово ноге архиjереjске и кад се испуни вриjеме, „као иза сна пробуди се Господ, прену се као jунак кад се напиjе вина“,и обновисмо се!

И огледнуше се мочваре jасеновачке у свеопштоj крстионици, у Кинерету, jезеру Галилеjском, и Јордану; и Охриду, нашоj словенскоj бањи крштења и ословесења, на коjем смо сви први пут Богу рекли „Ти!“. И заблиста у њима као у горским очима Онаj „коjи нас гледа кроза све звезде на небу и све ствари на земљи и познасмо jасеновачку жртву као Жртву Голготску и своjе дjедове и баке сараспете на Крсту Христовоме и саваскрсле Њиме и с Њиме у Дан невечерњи. ^[4]

У црквено-народном сjећању код Срба косовска трагедиjа доживљена jе као потврда светосавског морала, а Јасеновац као потврда Косовскогпредања. Овакво сjећање коjе ниjе стерилно ни политички ограничено оставља могућност надградње jер jе,  поред вjеруjућих православних Срба,  оно блиско и прихватљиво за српско друштво у наjширем значењу те риjечи.^[5]