У глобалној сваковрсној кризи која се, извесно, рефлектује на све државе, па и на нашу, размишљамо о ономе што нас професионално, али и људски, највише погађа.
Пише: Слађана Илић
Реч је о догађајима у оквиру академске и културне заједнице, као и медија, где се, сведоци смо ових дана, невероватно, али истинито, академске слободе мешају са говором мржње што, поред осталог, заиста много говори о пренебрегавању и/или неразумевању чињеница наше историјске прошлости, о невероватној склоности самозабораву и самопоништавању, као и о непоштовању једне од три чињенице српског културног обрасца ‒ Јасеновцу.
Имајући то у виду, не можемо да се не запитамо какви смо ми то постали и да ли је могуће да константно (намерно или из нехата?) превиђамо виталност зла. Можда би то питање било прецизније уколико би гласило ‒ Ко ту очигледну виталност превиђа и с каквим намерама.
На срећу, не чине то сви. Доказ за то јесу изузетно значајне књиге, као и периодичне публикације, које не заборављамо, које препоручујемо, из којих непрестано обнављамо знања и преносимо их генерацијама којима би требало да припадне будућност.
Један од значајних људи који то чине и чија је заслуга велика, а мисија важна, јесте др Владимир Димитријевић, професор гимназије, научни сарадник и православни мислилац. Недавно је објављена његова књига „Кућа у нашој крви ‒ Јасеновац и српски логорашки завет” (2024). Ова књига резултат је настојања да се осмисли јасеновачко искуство, „јер без свести о злу”, како аутор наводи речи Жарка Видовића, „нема историјске свести”.
Настојећи да ту историјску свест пробуди, он у књизи презентује релевантна, објективна, документа и сведочанства, која не потичу нужно од припадника нашег народа, резултате истраживања других колега из мало даље и ближе прошлости, али и из савремености, промишљања значајних људи културе, коментаришући их и изводећи сопствене, логичне закључке.
Док то чини као филантроп, православац, хуманиста, научник и припадник народа над којим је три пута у једном веку извршен геноцид, а који је, као и сви други нормални људи, бескрајно зачуђен над манифестношћу јединственог у свету и историји, усташког зла, уочавамо нешто што се непрестано потврђује и у нашој савремености ‒ сталност српске националне трауме с једне стране, а са друге, страшна тајна усташке непокајивости о којој аутор пише у поглављу „Како читати књигу надужаса”: „Често сам се питао ‒ чиме је Бог казнио усташке злочине и непокајивост њихових потомака, који данас „Бљесак” и „Олују” обележавају као празнична славља анихилације Срба. Велики српски композитор, Енрико Јосиф, својевремено нам је открио о чему је реч: ̒Ево једне свете тајне, страхотне тајне, надистине. […] Таквом истребљивачком смртилишту у појасу јасеновачком, Небо је одредило најужаснију казну. КАЗНУ НЕМОГУЋНОСТИ САБОРНОГ ПОКАЈАЊА”.
Читајући књигу с пажњом, не испуштајући је из руку, јер се она другачије и не може, и не треба, читати, разумевамо како се све одувек одвијало, и одвија се, у светлу неколиких значајних чињеница ‒ оно што се заиста догодило, што је почињено, ниједна ревизија историје не може порећи ни учинити другачијим и онога што не може да не уплаши сваког нормалног, мислећег, доброг човека ‒ зло је увек привлачније од добра, оно има континуитет. Да ли је то разлог што је неке категорије тешко разликовати, између њих успоставити тачну границу? Могу ли нам на то одговорити припадници академске заједнице, културе и медија?
Како у књизи каже Владимир Димитријевић: „Као и увек, свако може да бира у шта ће веровати и за шта ће се, у јавном простору, залагати”.
Извор: Објављено у Културном додатку Вечерњих новости 9. априла 2024.