Све је пажљиво записивао

Нема никакве двоjбе да jе Иван Горан Ковачић своjу „лабудову пjесму“ – поему Јама — написао управо у Ливну. Потврда за то ниjе само чињеница да jе он ту први пут читао стихове овог потресног поетског свjедочанства, већ сасвим конкретни докази да jе Горан разговарао са већим броjем преживjелих из jама и са усташких стратишта — да jе оно што jе чуо о усташким злочинима у Ливну и околини, уствари, било пресудно, било инспиративна окосница за настанак овог великог поетског дjела.

Збjег Срба
у jедноj од пећина у околини Ливна (снимио познати ратни сниматељ и репортер
Жорж Скригин) у коjоj jе Иван Горан Ковачић, наводно, написао „Јаму“

Милан Росић jе убиjеђен да се и он срео са Иваном Гораном Ковачићем и да jе, кад jе први пут чуо „Јаму“, препознао у њоj понешто од грозоморних слика усташких звjерстава коjе jе дочаравао jедном непознатом борцу за коjега jе вjеровао да jе неки новинар или партизански обавjештаjац:

Трагедиjа српског народа на подручjу Ливна и ливањског среза—сjећао се Милан Росић—занимала jе све партизанске jединице, све штабове и све борце поjединачно коjи су током рата пролазили овим краjевима. Свима jе посебно било интересантно казивање очевидаца и оних коjи су пуким случаjем избегли смрт и умакли испод усташке каме.

Свима jе, тако, нарочито било занимљиво како се догодило да се из jаме Бикуша спаси толико људи. Ја и данас мислим да jе томе понаjвише допринела она последња група у коjоj сам био и jа. Ми нисмо допустили да нас гурну у jаму у гомили, спућене и повезане жицом. Ускомешали смо се, побунили и присилили их да пуцаjу на нас ту над jамом. Онда су морали да нас развежу и поjединачно побацаjу, што jе ипак изискивало времена. На другоj страни то jе било довољно нама преживелима да се искобељамо испод мртвих и на време склонимо у побочним запећцима, пре него што су усташе почеле да ваљаjу камење у jаму и убацуjу бомбе да нас дотуку.

Јануара месеца 1943. године ливањским подручjем су прошле многе партизанске jединице, повлачећи се пред четвртом неприjатељском офанзивом према Неретви. Моj друг Никица Новаковић (родом из Крњеуше код Босанског Петровца) и jа били смо задужени за рад са омладином и стога смо свакодневно били у контакту са jединицама.

Једног дана смо, тако, навратили у штаб, мислим да jе то била Друга пролетерска. У jедном тренутку неко jе заподенуо разговор и о усташким злочинима на овом подручjу и геноциду над српским живљем. Тако се некако сазнало да сам и jа jедан од случаjно преживелих.

Сви су се одмах заинтересовали и молили да им причам о томе. Слушали су са великом пажњом и видљивом ганутошћу. Док сам jа причао, стално су придолазили нови борци и просториjа се ускоро испунила до последњег места…

На окретку из штаба jедан борац изађе за мном и замоли ме да му jош jедном, насамо, поновим све то што сам ту испричао jер, рече, ниjе причу чуо од почетка. Пристао сам, наравно, и почео му све потанко казивати, истичући нарочито детаље везане за jаму Бикушу и покољ у школи у Челебићу.

Причао сам, а он jе стално инсистирао на новим детаљима и молио да му неке и поновим. Молио ме такође да казуjем полагано пошто jе он све то што говорим записивао. Сећам се, нарочито га jе гануо случаj Михаила — Мишка Козомаре па сам морао потанко да му описуjем његову грозну судбину.

Помислио сам да jе то можда партизански обавештаjац коjи се тако мота иза фронта и прикупља податке о злочинима неприjатеља, о зверствима коjа издаjници и крвници покушаваjу прикрити. Било ми jе стога некако нелагодно да га испитуjем ко jе и зашто све то записуjе. Он као да jе то предосетио па ми jе сам обjаснио да jе он новинар и да ће све то што му jа причам бити обjављено у савезничкоj штампи, да виде Енглези, Руси и Американци какве злочине врши Павелић и његова солдатеска над српским народом, а под крилом окупатора.

Растали смо се приjатељски, уз срдачан стисак руке и обећање да ћемо се поново срести.

Нисмо се никада више срели, али сам се тога необичног борца сетио на jедноj омладинскоj приредби коjоj сам присуствовао у ослобођеном Ливну.

На програму су, поред осталог, биле и две рецитациjе коjе су на мене оставиле веома снажан утисак. Прва jе била „Јама” коjу jе, како наjављивачица рече, написао велики партизански песник Иван Горан Ковачић.

Док су у немоj тишини громовито одзвањали потресни стихови поеме за коjу jе неко касниjе рекао да jе „химна људског достоjанства и слободе“, jа сам се присећао сусрета са оним борцем и на краjу био готово сасвим сигуран да jе то био управо Горан. Препознао сам у „Јами“ понешто од онога што сам му jа испричао; у опису жртава коjима су очи ископане, у опису њихових празних очних дупља, препознао сам Мишка Козомару…

Једна од посљедњих фотографиjа ИВАНА ГОРАНА КОВАЧИЋА:
можда jе баш тада друговима на положаjу читао стихове „Јаме”…

Друга рецитациjа била jе посвећена Ливну. Не сећам се да ли су и то били стихови Ивана Горана Ковачића, али неке и данас памтим jер верно дочараваjу Ливно из првих дана слободе:

„Под Башаjковцем невоља и горчина,

Лежи Ливно као цвет
згаженог крина.

Црвене се кровови као
ране на белим грудима,

Улицама се jош шири воњ
крви и дима.

Ливном жури Бистрица,
пуна jе врелих суза,

Носе jоj вали вапаjе и
љути носе бол…“

Уз поему „Стоjанка маjка Кнежпољка“ и песму „Маjка православна“, ова песма jе касниjе дуго била обавезни, саставни део многих приредаба у Ливну и околини, а без Горанове „Јаме“ приредба се готово ниjе могла ни замислити…

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци