„Svađa“ u Hrvatskoj zbog Jasenovca: 300 ili 100.000?

Spisateljica Jasminka Domoš je oštro reagovala na nedavno istraživanje u Hrvatskoj, koje tvrdi da je u Jasenovcu život izgubilo svega 300 ljudi.

“ I još uvek postoje pokušaji revizije istorije. Nedavno sam u rukama imala naučnu i stručnu studiju o logoru Jasenovac.Iz tri nezavisna izvora poslednjih decenija veruje se da je reč o 80.000 do 100.000 ljudi, ali se u pomenutom istraživanju tvrdi da je tu umrlo 300 ljudi…“, kazala je Domoš u razgovoru za „Jutarnji list“.
„Ali, moram reći da je ovo istraživanje radio Hrvatski institut za istoriju, finansiran iz državnog budžeta, pa kad vidite, pitate se zašto mi to sve finansiramo… Kasnije su dobri naučnici shvatili da su ljudi bili pobijeni hladnim oružjem i bačeni u Savu, pa su nekako došli do cifre od 6.400 ljudi. Uvredljivo. Pitate se gde su svi ti silni ljudi, koji su transportovani tamo, ubijeni? Na nebu… Tu sam dokumentaciju dobila pre nedelju dana. Poražavajuće“, navela je ona.

Međutim, u međuvremenu se oglasilo se i Hrvatski institut za istoriju, koji je demantovao navode izrečene u tekstu „Jutarnjeg lista“.

“Neistine iznete u listu mogu trajno da štete ugledu Hrvatskog instituta za istoriju, jer obmanjuju čitaoce i dovode u pitanje celokupnu istraživačku delatnost Hrvatskog instituta za istoriju. Molimo Vas da objavite našu reakciju, budući da iznošenje ovakvih, najblaže rečeno, neproverenih podataka o radu Hrvatskog instituta za istoriju svakako ide i na štetu novina čiji ste glavni urednik“, stoji u saopštenju objavljenom na internet stranici te ustanove.

„Ni u jednom objavljenom ili neobjavljenom radu istoričari Hrvatskog instituta za istoriju nisu i ne tvrde ono što gospođa Domaš podmeće kao ‘istraživanje’ Hrvatskog instituta za istoriju – da je u logoru Jasenovac život izgubilo 300, odnosno 6.400 osoba.

Štaviše, u svojim su radovima istoričari Hrvatskog instituta za istoriju najoštrije osudili svaku manipulaciju brojevima žrtava. Hrvatski institut za istoriju dugi niz godina sarađuje s brojnim institucijama koje se bave istraživanjima Holokausta, a neki od predstavnika Instituta bili su i članovi Saveta JUSP Jasenovac, članovi u Međunarodnoj radnoj grupi za održavanje sećanja, edukaciju i istraživanje holokausta, sarađivali su s Memorijalnom centrom Mathauzen na projektu popisa žrtava s područja Hrvatske i Bosne i Hercegovine itd.

Osim toga, nedavno je Hrvatski institut za istoriju, uz Hrvatski državni arhiv, pozvan da bude institucija za podršku osnivanja Nacionalne kancelarije za Hrvatsku kod Evropske istraživačke infrastrukture za Holokaust“, dodaje se.

Tri monografije

Domaš je rođena u Banjaluci, napisala je i uredila tri istorijsko-dokumentarne knjige o jevrejskim porodicama, njeni romani i pesme prevedene su na više stranih jezika.

„Napisala sam knjigu ‘Kadišl i nebeski putnici’ shvatajući da mladi znaju vrlo malo ili ništa o Holokaustu. Kao predavač potrudila sam se da im pokažem dokumente o tome šta se dešavalo ne u Nemačkoj, nego u Hrvatskoj, u NDH, rasnim zakonima, zabranama ulaska u kafiće Jevrejima, Srbima i sličnima“, istakla je hrvatska spisateljica koja živi u Zagrebu.

Kako se navodi u člalnu, knjigu o jevrejskim porodicama ‘Glasovi, sećanja, život…’ pisala je 20 godina, a na pitanje koju od priča joj je bilo najteže da rekonstruišete kazala je:

„Radi o tri monografije: ‘Porodica- Mišpaha‘, ‘Glasovi, sjećanja, život‘ i ‘Ako tebe zaboravim‘. Mukotrpan i težak posao. Jevrejska zajednica je mala, ljudi se uglavnom poznaju, ali kada neko iznenada umre, i treba da se napiše nekrolog, shvatiš koliko zapravo malo o ljudima znaš. Nije čak ni primarna tema Holokaust, nego njihov život, odakle su najstariji došli – to je uglavnom područje Austro-Ugarske, 18. i 19. vek, kad su bili veći migracioni talasi.

Moram samo reći da sam za te knjige dobila više puta priznanje iz Jad Vašema, pa iz Muzeja ustanika u varšavskom getu u Izraelu, a od hrvatskih državnih institucija – muk. Isto tako,u Nemačkoj mi izlazi prevod romana ‘Izabrana – život Edit Štajn‘, u Italiji je upravo objavljeno drugo izdanje romana ‘Rebeka u nutrini duše‘ u prevodu Suzane Glavaš.

Ali, ovde o tome uglavnom vlada tišina. A jedan od posebno meni dramatičnih iskaza bio je onaj Bjanke Auslender koja je govorila o svojoj obitelji iz Sarajeva, velikom, krasnom, složnom obiteljskom životu koji je 1941. prekinut“, navela je ona.

Izvor: B92