Сувише тихо одлазе најбољи међу нама

Да њихово дело не дамо забораву, и да се надамо да међу нама живи или расте неки нови Екмечић или Недељковић.

Пише: Немања Девић

Чини ми се да сувише тихо одлазе наjбољи међу нама – ове године изгубили смо бар двоjицу.

Богу хвала, и jедан и други поживели су на овом свету толико да кажу и напишу довољно да свако ко пожели да чуjе и види Истину о себи, свом народу и своjоj земљи – може то да учини читаjући њихове књиге или слушаjући њихова предавања преко интернета. Како ми, тако и будуће генерациjе…

Наjпре нас jе, у jуну, напустио Драган Недељковић, jедан од кључних људи због коjих сам и сам изоштрио и утврдио своjе српско становиште.

Његове есеjе често сам цитирао у своjим говорима, а као упечатљива ми jе остала у памћењу дефинициjа да “када се и тело народа умори, дух не сме да клоне“. Сматрао jе да jе Србиjа неодвоjиви део Европе, али да не треба да срља у Европску Униjу, творевину у коjоj ће она бити тек загађена перифериjа. А таj човек jе морао да зна шта jе Европа, морао jе будући да jе у Францускоj стекао два доктората, а на универзитетима у Стразбуру и на Сорбони успео да оснуjе катедре за српски jезик, књижевност и цивилизациjу – и зато сам његов став и прихватао и делио.

Нико ниjе морао да ми било шта плати – jа сам веровао Драгану Недељковићу, Милораду Екмечићу, Драгославу Бокану, Милошу Ковићу… И у позним годинама Драган Недељковић jе остављао утисак изванредног интелектуалца и ерудите, а уjедно и непоколебљивог хришћанина, скромног човека коjи jе заувек остао одан свом завичаjу.

Милина га jе било слушати.

Остало ми jе у сећању како jе сликовито представио своj улазак у “српски круг“, jош као дечак, слушаjући од своjе баке приче о Косову и песму коjа jе тада била популарна у његовом Срему: “Што ћутиш, Србине тужни“.

За своj наjвећи успех сматрао jе то што су му деца, без роптања, одабрала да живе и раде у Србиjи.

Нажалост, мало jе људи знало за Драгана Недељковића у нашоj средини, иако су његове благе речи многима могле да буду мелем на рану.

Данас нас jе напустио и наjвећи међу припадницима мог заната – историчар Милорад Екмечић.

Сваки иоле информисаниjи човек зна за његова дела и њихову вредност – од анализе jугословенске идеjе, преко српских ратних циљева 1914, есеjа о Великоj Србиjи, о Источном питању, Босни и Херцеговини… док jе његово чувено “Дуго кретање између клања и орања“, како jе окарактерисао српску историjу 1492-1992, било попут лектире и мени и целом кругу моjих различито мислећих приjатеља.

Познато jе да jе Екмечић рођен у Пребиловцима, наjстрадалниjем српском селу у Херцеговини, и да jе овом селу посветио наjлепше речи – да jе себе исказао пишући о његовом мучеништву. Од ране младости jе био препознат као даровит историчар – и баш га jе тако, као “младог даровитог историчара о коjем ће се тек много чути“ мом приjатељу, професору Ненаду Кецмановићу, тада дечаку, описивао његов деда, чувени доктор Воjислав – Ђедо, док су, уз сладолед, шетали Баш-Чаршиjом, где jе Екмечић 1950-их година започињао богат академски живот…

И чуло се.

Ја не бих писао о општепознатим стварима везаним за Милорада Екмечића. Описао бих наш сусрет, коjи jе за мене био незабораван, и коjи ми jе много рекао о овом Човеку.

Пре три године, боравећи први пут у Херцеговини, упознао сам његову сестру Анђу, коjа ме jе сестрински брижно замолила да “њеном Милораду“ понесем у Београд херцеговачког сира и кука коjе “он много воли да поjеде, а тамо нема где да их купи“. Прихватио сам са радошћу, мада су ме наши заjеднички приjатељи упозорили да ако успем да “од старца отмем 20 минута – одлично сам прошао“.

Већ сутрадан, био сам у њиховом топлом дому на Врачару, где ме jе љубазно примила његова супруга и послужила тек сазрелим раним jагодама. Ускоро се поjавио и велики Милорад Екмечић, погурен али жилав и жустар старац, чиjе су живе очи, како jе jедан велики човек говорио о свом великом учитељу, “памтиле векове“. Захвалио ми се и заиста обрадовао дару. Упитао ме о Пребиловцима и затим дуго и стрпљиво слушао… упиjао jе сваку реч о свом селу, као да jе то наjважниjа тема коjа се тиче судбине човечанства.

Потом jе, чувши да сам и jа историчар, почео да говори и он… о Босни, Сараjеву, Херцеговини… правећи такве осврте и рукавце на по неколико векова уназад, да нисам могао да веруjем да човек у 85. години може да има такву мемориjу.

Један колега окарактерисао га jе као “наjвећег живог читача у српскоj историографиjи“.

Остали смо у разговору готово два сата… а онда сам га прекинуо, правдаjући се да морам да кренем. Разуме се, никуда ми се ниjе журило и таj злата вредан разговор, чиjи сваки детаљ и сада памтим, прекинуо сам само да бих старог Учитеља, коjи jе тада припремао одговоре на питања за интервjу, поштедео обавеза бар са своjе стране…

Следеће године однео сам му прве ране jагоде. Разговарали смо краће и деловао ми jе уморниjе – мада jе био jеднако приjатан и као учитељ и као саговорник.

Милорад Екмечић jе до самог краjа свог овоземаљског живота био понаjпре храбар човек, коjи се ниjе устручавао да каже попу да jе поп и бобу да jе боб.

Српски национални и државни интереси били су његова прва брига – због чега се нашао и у руководству Српске демократске странке 1990. Зато замало ниjе изгубио главу у узаврелом Сараjеву, када му jе познати сараjевски криминалац Ћело, предводник Зелених беретки, упао у стан и брутално га претукао.

Професор и његова супруга морали су у избеглиштво…

До последњег атома снаге, снажним аргументима борио се и против Новог светског поретка. Ни у томе ниjе одступио…

Могли би jош много тога да причамо о данас упокоjеном академику Екмечићу. Неки нови Српчићи ће зацело моћи да говоре – био jедном jедан Екмечић.

Нека jе вечна слава и хвала двоjици великих људи, коjи су нас много задужили. Узвратићемо им добрим ако их будемо памтили, поштовали, слушали и следили.

Да њихово дело не дамо забораву, и да се надамо да међу нама живи или расте неки нови Екмечић или Недељковић.

Везане виjести:

ВИДЕО: Милорад Екмечић, Бесjеда на додjели награде Печат времена

ВИДЕО: Интервjу професора Драгана Недељковића

Место српског васкрса – Jadovno 1941.

Прича о два дечака – Jadovno 1941.

Пребирући по успоменама – Jadovno 1941.

Живи живот – Jadovno 1941.

ЈЕ Л’ САРАJЕВО ГДЈЕ ЈЕ НЕКАД БИЛО – Jadovno 1941.

„Боже правде“ у Сплиту – Jadovno 1941.

Сећања и завет доктора Раjса – Jadovno 1941.

Немања Девић