Сусрет са историјом: Погром интелектуалне елите

Како су пре седамдесет година вршене чистке на Београдском универзитету. Суд части за две године протерао са факултета око 70 декана, професора и асистената

Једном приликом ће Емир Кустурица рећи да вековима градимо кућу на стази слонова и не спадамо у оне срећне народе чија историја је духовита и лака, оперетска једночинка. Наша је тешка драма у којој један крвави чин, унедоглед, бива замењен другим, још крвавијим. Ко смо, одакле долазимо, куда идемо, питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје. Ако смо, на овој стази слонова, наследили срушену кућу, оправљали је и градили, да бисмо је опет потомцима оставили срушену, то није само од нас зависило. Али наш, и само наш грех биће ако им у наслеђе не оставимо истину о томе ко им је и зашто наслеђену кућу рушио, ко нам је, и са чим, на мобу долазио, да је поправљамо.

Ваљда због тих рушених и обнављаних кућа на стази слонова, Срби су завршетак сваке окупације дочекивали са великим надама, чини се већим него код других народа. Можда и зато што су окупације биле честе и сурове, а и дуговечне. Са сличним осећањем Срби су дочекали крај Другог светског рата и нову, „народну власт“.

И тада, у првим данима слободе, интелектуална елита Србије и Београда нашла се на оптуженичкој клупи. Почела је провера идеолошке правоверности декана, редовних и ванредних професора, асистената. О овој погромашкој акцији и раду Суда части Београдског универзитета деценијама се ћутало, иако су у депоима Архива Србије у Железнику остали многи писани трагови.

Тај такозвани Суд части деловао је од 1944. до 1946. године, и за то време удаљено је са факултета више од 70 предавача. Чланови Суда части – Павле Савић, Петар Матавуљ, Борислав П. Стевановић, Стефан Ђелинео, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Душан Недељковић, Т. Бунушевац – једног дана, а то је било 3. априла 1945, превазићи ће себе. Успели су да са Београдског универзитета избаце више од 30 асистената и доцената, ванредних и редовних професора, врхунских стручњака готово из свих области науке и стваралаштва.

Седамдесеторо интелектуалаца које би у том тренутку пожелеле и много развијеније земље од Југославије, послато је у историју, а које ће чак и ужа научна и стручна јавност у међувремену заборавити. Седамдест судбина, седамдесет трагичних прича. Издвајамо две које бар делимично могу да приближе атмосферу која је владала тих година на Универзитету.

Један од страдалника је био Хенрик Барић, редовни професор Филозофског факултета. Угледни научник, експерт за лингвистику индоевропских језика, дугогодишњи директор Балканолошког института. Трагичном иронијом судбине професор Барић ће пре Другог светског рата заложити сав свој ауторитет да држава не удаљи са Универзитета једног његовог колегу, а после рата ће га тај исти професор, заборављајући на ту Барићеву велику услугу, хладнокрвно избацити са тог истог универзитета. Био је то др Душан Недељковић, један од главних заступника „народне власти“ на Универзитету.

Током рата, професор Барић уопште није био миљеник ни окупационих власти, ни режима Милана Недића. Напротив. Тај исти режим, кога ће „народна власт“ прогласити квислиншким, непрестано га је уходио и шиканирао. И то већ од 1941. године, када је др Барић одбио да потпише Недићев Апел српском народу. Др Барић то није учинио ни после силних притисака, чак ни после отворених претњи помоћника министра Недићевог Министарства просвете, који је од овог професора тражио да тај документ бар накнадно потпише.

Др Барић је те притиске стоички издржао, а онда су уследила шиканирања која је организовао Велибор Јонић, Недићев министар просвете. Његови напади на професора Барића ће ићи дотле да ће Јонић на неколико седница Универзитетског савета упорно понављати да ће се он пре повући с положаја министра просвете него што ће пристати да се др Барић постави за професора.

Још већа понижавања и шиканирања др Барић ће доживети после рата. Његов ход по мукама почеће 31. децембра 1944, када ће га Ели Финци, потоњи добитник Награде АВНОЈ-а и члан Академије наука и уметности БиХ, погромашки напасти у „Борби“. У том тексту, који је за др Барића и многе друге водеће интелектуалце Београда представљао осуду пре суђења, Финци ће професора Барића паушално, без навођења било каквих аргумената, прогласити „моралном пропалицом“.

Десетак дана касније, Суд части позива др Барића на саслушање. Ставили су га на оптуженичку клупу, изнад које је више стајао него што је на њој седео. Испред њега била су тројица његових колега које су га надмено, са „академских висина“, кињиле и саслушавале. Били су то др Јован Томић, минеролог и петрограф, затим онај исти др Душан Недељковић, за кога се др Барић борио пре рата, и физиолог др Стефан Ђелинео, који ће потом постати стручњак за експерименталну биоенергију.

Неопростиви грехови професора Барића комплетирани су оптужбом што је у божићном броју часописа „Српски народ“ 1942. године објавио чланак „Старо српско име Божић“, у коме је писао о „обичају слављења бадњака и Божића кроз векове“.

Професор Барић се бранио и доказивао своју невиност, а Суд части је терао по своме. Уважио је његове „материјалне неприлике“ и пресудио: „На основу свега изложеног, суд је нашао да је професор Барић у пуној мери сарађивао са окупатором и његовим помоћницима и да се на тај начин огрешио о част и углед Београдског универзитета и свог народа, па је одлучио да се др Барић казни удаљењем са Универзитета, с тим да се његов предмет преда суду за суђење злочина и преступа против српске националне части.“

Јеремија Митровић, асистент за историју на Филозофском факултету у Београду, вероватно је једна од најтрагичнијих личности послератне „обнове“ Београдског универзитета. Овај угледни јавни радник, родом из села Брзана код Крагујевца, био је по убеђењу демократа, противник сваке диктатуре. Припадао је оном ретком соју људи који и у најтежим ситуацијама истрајавају на елементарном људском достојанству.

Власти предратне Југославије два пута су га искључиле из студентског дома. Оба пута зато што је био противник диктатуре краља Александра Карађорђевића. Тако су га 8. марта 1932. заштитници Шестојануарске диктатуре избацили из дома због тога што је „у сали викнуо доле Петар Живковић“, који је био председник диктаторске владе. Школске 1939/40. године био је председник Месног одбора Савеза трезвене омладине Београда. Тада су га београдски властодршци, због организовања литерарних састанака средњошколаца, прогласили комунистом.

Почетком рата, и поред многобројних притисака сарадника Милана Недића, одбио је да потпише Апел српском народу. Недићеви министри одмах су повели кампању против њега и забранили Митровићеву „Историју Југославије“, која је била уважен средњошколски уџбеник. Убрзо је уследила и нова одмазда – 14. новембра 1941. отпуштен је са свог асистентског посла на Филозофском факултету. На изрицању ове драстичне казне, која га је лишила било каквих средстава за живот, највише се ангажовао Обрад Залад, један од најсуровијих агената београдске Специјалне полиције. Он је у јесен 1941. године Недићевом Министарству просвете упутио доставу која је била више него довољна да се Митровић избаци са Филозофског факултета. У њој је писало да је он „опасан комуниста“.

Митровић ће новој „народној власти“ пружити руке пре него што се она и докопала Београда. Иако је био болестан, у лето 1944. успео је да изађе из Београда и да дође до Рудника, где се добровољно јавио Петој личкој ударној дивизији с молбом да га приме за свог борца. Старешине и лекари ове дивизије поздравили су његов гест, али су га због болести вратили кући.

Све то неће бити довољно Брозовим правоверницима који ће се потрудити да Јеремија Митровић доживи вишегодишњу тортуру, која ће бити још гора од оне из Недићевог времена.

Нажалост, српска интелигенција је често у нашој историји, од Растка Немањића и турског доба до данашњих дана, плаћала данак непослушности. Хирови домаће и стране окупационе власти низали су се један за другим, практично без озбиљнијег прекида, од појаве првих учених људи. Не зна се која је власт у томе била ревноснија, а који прогони српских умова већи и погубнији.

КОМЕСАРИ УНИВЕРЗИТЕТА

Поред Суда части, Комисија за обнову Београдског универзитета је крајем 1944. године поставила комесаре Ректората и деканата појединих факултета. Тако је послове из надлежности Ректората водио др Јеврем Недељковић, а функцију декана обављали су: др Васа Чубриловић (Филозофски факултет), др Јован Ђорђевић (Правни), др Александар Леко (Технички), др Баја Бајић (Богословски), др Петар Матавуљ (Медицински), др Младен Јосифовић (Пољопривредно-шумарски) и др Драгољуб Јовановић (Ветеринарски факултет).

Први редовни ректор Београдског универзитета био је др Стеван Јаковљевић, а први проректор др Душан Недељковић. Они су на ове дужности изабрани 28. августа 1945.

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Историја о којој се ћутало: Друго лице „народних хероја …

Александар Чотрић: Уведимо и дан сећања на злочине комуниста

Најмрачније антисрбство Србије | Јадовно 1941.

Kако су комунисти 1944. године у Новом Саду побили Србе …