СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Павелићеве усташе шверцовале дрогу за Ал Капонеа

Прича о Владети Милићевићу, важном обавештајцу прве Југославије.

РАНИ преподневни сати на јужној железничкој станици „Зид баноф“ у Бечу, 14. јануара 1929. године. Најављен је долазак воза из Загреба. Двојица господина у реденготима који неодољиво подсећају на огртаче виших официра бивше Аустроугарске војске погледима траже спаваћа кола.

Први је Стјепан барон Саркотић од Ловћена, хабзбуршки генерал-пуковник, а други, млађи по чину, Иван фон Перчевић, потпуковник. Обојица су остала упамћена по страховитим злочинима над српским живљем у Првом светском рату.

Са нестрпљењем очекују свог истомишљеника, Анту Павелића, који је шестог дана по увођењу диктатуре краља Александра Карађорђевића одлучио да бежи из земље. На сусрету бивших бечких часника, са човеком који ће исписати најкрвавије странице историје Јужних Словена, први пут ће бити демонстриран усташки поздрав „За дом спремни“. Са станице одлазе у Саркотићев стан, где ће бити ударен темељ будућој постројби „Усташа – хрватска револуционарна организација“ (УХРО), чија су програмска начела била да организује пропагандне акције, атентате, диверзије и дизање устанка за борбу против Југославије.

Главни град Аустрије био је, у то време, центар окупљања различитих емигрантских покрета, стециште разних обавештајних служби, и великих и малих сила. Своје уточиште нашле су ту и две терористичке организације са Балкана – Унутрашња македонска револуционарна организација (ВМРО) и албанска иредентистичка организација „Косовари“. Једнима је циљ био припајање Македоније Бугарској, а другима присаједињавање Косова Албанији. Биле су ту и централе комунистичких организација балканских земаља које су по налогу Коминтерне, такође, радиле на разбијању Југославије.

РИТУАЛНИ сусрет хрватских сепаратиста на перону бечког јужног „банофа“ није прошао незапажено. Из прикрајка станице, као случајни путник, све је то посматрао један стасит господин густих, црних бркова. Био је то Владета Милићевић. Он је званично био југословенски делегат у Интерполу. То је, заправо, била маска за његову праву мисију, како би могао да слободно „вршља“ по Бечу и посматра и прати активности терористичких група које су припремале и изводиле различите акције уперене против Југославије.

Наравно, већ сутрадан, на столу шефова југословенске обавештајне службе била је информација о сусрету Павелића, Саркотића и Перчевића. Биће то само почетак детаљних обавештења о усташким активностима која су слата за Београд.

Владета Милићевић ће успети да придобије блиске сараднике будућег поглавника НДХ да сарађују с њим. Успео је да у своју обавештајну мрежу увуче и др Мила Будака, загребачког адвоката, који је 1931. године напустио Југославију. То је онај исти Миле Будак који ће доцније, за време рата, бити Павелићев министар пропаганде, а касније и амбасадор у Берлину. У „канџама“ југословенског представника у Интерполу нашла се и Јелка Погорелац, љубавница споменутог Густава Перчеца, која му је, успут буди речено, родила и ћерку.

ПРЕКО ових „живих уста“ Милићевић је имао прецизне податке о диверзијама које усташе припремају, па су тако откривене две паклене машине у возовима који су били заустављени на југословенској граници у Јесеницама. Експлодирале су неколико часова касније, на једном слепом колосеку, без икакве штете по људе или материјална добра.

У јесен 1933. године, када се сазнало да краљ Александар намерава да у Загребу, почетком децембра, прослави свој рођендан, Павелић и Перчец су закључили да би то био погодан моменат за атентат. Формирана су два тима одабраних терориста.

Ове групе су предводила двојица млађих усташа – прву Петар Ореб из италијанског логора, а другу Иван Херенчић из Јанка Пусте. На сцену ступа Јелка Погорелац и Милићевићу дојављује усташки план и имена терориста. У Загребу, Драги Јовановић успешно осујећује антентат и зато бива унапређен у начелника Опште полиције Београда.

Годину дана раније, на једном састанку Одељења државне заштите у Београду, који је водио Добрица Матковић, шеф Врховне полицијске управе, и на који је позван Владета Милићевић, да реферише о усташким активностима, изнет је план: одељење за дроге извршиће препад на један међународни „канал“, који је преко Краљевине Југославије, са Блиског истока, водио до Ријеке и Трста.

У околини Скопља радила је права мала фабрика која је прерађивала сирови опијум, који је стизао преко тајног прелаза на грчко-југословенској граници. Из Скопља, пречишћени морфијум пребациван је даље, ка лукама на Јадрану, у огромним количинама, баснословне вредности. Набрајајући имена вођа шверцерског канала, начелник одељења за дрогу споменуо је Анту Годину.

НА СПОМЕН имена Милићевић се тргао. У његовом регистру најважнијих људи у главном усташком стану, непосредних Павелићевих сарадника, био је Анте Година. За њега је знао да је рођен 1899. године у Истри, да му је отац био Словенац, а мајка Хрватица, да је 1912. отишао за Америку, да је са усташама почео да сарађује још у Америци. У Италију је стигао 1931. године и врло брзо постао усташки функционер у логорима.

У тренутку је схватио да је „његов Година“ стајао на другом крају ове кријумчарске артерије. Успева да заустави акцију Врховне полицијске управе. На саслушању ухапшеног власника „фабрике“ за прераду сировог опијума у Скопљу, извлачи његово признање да та огромна количина морфијума, која је била већа него што је тада цела Европа могла да конзумира, заправо одлази за Чикаго. Морфијум је прихватан на два пункта близу југословенске границе у Италији, а шеф тих „рачви“ је био Анте Година, један од Павелићевих најближих сарадника.

Владета Милићевић на овом саслушању сазнаје да је Година делегат мафијашког клана Ал Капонеа, који је послат из Америке у Европу да држи кријумчарски канал преко Краљевине Југославије. Капоне и Година били су врло блиски јер су им мајке биле из Ријеке, и то је Анту препоручило да буде у најужем кругу телохранитеља Биг боја, како су звали Капонеа. Пре хапшења у октобру 1931, Капоне схвата да се ближи крај забране слободне продаје алкохолних пића и читаву гангстерску организацију оријентише на коцку, проституцију и дрогу. Зато шаље неколико повереника у Европу и Азију.

Скопски прерађивач опијума даје југословенском обавештајцу шифру за сусрет са Годином.

У ЛЕТО 1932. године, у сепаре најлуксузнијег бечког хотела „Захер“ улази сињоре Години. Носи пругасто одело са прслуком, пругасту кошуљу и једнобојну лептир-машну и „колт“ испод пазуха. Шеф југословенске контрашпијунаже одмах отвара карте и даје му списак његових шверцера и залиха дроге које су „замрзнуте“ у тајним магацинима на југословенској територији.

– Ко сте ви, господине? Шта у ствари желите? – реаговао је Година.

– Владета Милићевић, специјални полицајац делегат Краљевине Југославије, опуномоћен да вам учини извесне понуде…

А понуда је била „заштита“ његовог кријучарског канала кроз Југославију, уз услов да сарађује са Милићевићем и јавља све што се дешава у Главном усташком штабу.

– Шта ако не прихватим тај ваш услов? – био је кратак сињоре Години.

– Запленићемо сву дрогу и истовремено похапсити све ваше људе на територије Краљевини Југославији. Ова акција биће обелодањена у целој европској штампи, уз обавштење да се господин Анте Година састао са југословенским полицијским делегатом у бечком хотелу „Захеру“. Тако ће ваше газде у Чикагу сазнати ко је издао комплетну кријумчарску мрежу извесном господину Милићевићу.

Са гангстером је направљен „гангстерски аранжман“. Година је био лојалан сарадник, обавештавао је о готово свим планираним акцијама против Југославије. Средином септембра 1934. јавио је и да се спрема атентат на краља Александра. На сам дан атентата у Марсељу, односно осам сати пре убиства Александра Карађорђевића, упутио је Милићевићу у Париз отворени телеграм са именима атентатора.

У Павелићевој држави Анте Година је постао шеф тајне полиције. После рата, по Милићевићевим сазнањима, склонио се код својих пријатеља мафијаша у Чикагу.

КО ЈЕ БИО ВЛАДЕТА МИЛИЋЕВИЋ

ВЛАДЕТА Милићевић је рођен 21. маја 1898. године у селу Самаила, у околини Чачка. За време Првог светског рата школовао се у Француској. По завршетку рата запошљава се у Министарству унутрашњих послова. Од 1927. био је стални југословенски представник у Интерполу. Милићевић је 12 година пратио активност усташа широм Европе. Од 1937. до избијања рата биће на специјалној дужности у амбасади у Риму.

У току Другог светског рата једно време је био министар унутрашњих послова и правде у избегличкој влади. У поратном периоду 10 година био је секретар краља Петра II. У земљу се враћа 1966, три године пре смрти. Добро обавештени кругови тврде да је дошао са „три стотине кила папира“, односно докумената о усташама, краљу и српској политичкој емиграцији.

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: Вечерње новости

Везане вијести:

Анте Павелић о 27. марту: „Пучисти су спремили спровод, наша усташка ствар је посве сигурна“ (29)

Павелић се враћа на Балкан, али не у Хрватску