СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Мртав краљ спојио Дражу и попа Ђујића

Нови прилози о усташком злочину у Марсељу 1934. године, атентат који је променио ток историје на Балкану.

Међународна ситуација и политички односи почетком тридесетих година 20. века у Европи су били компликовани и из дана у дан су бивали све сложенији. Победом фашизма у Италији, а нарочито доминацијом нациста у Немачкој, потпуно се променила политичка слика настала после победе савезника у Великом рату.

Пише: Иван Миладиновић

Ревизија версајских граница постаје све чешће тема формалних и тајних разговора великих сила. На удару су, пре свих, Краљевина Југославија, Румунија и Чехословачка, чланице војног савеза Мала Антанта формираног још 1920. године, из предострожности, уколико Аустрија и Мађарска покушају да поврате тероторије некадашњег Аустроугарског царства. Поготово после прерастања овог савеза, фебруара 1933. године, у „једну вишу међународну заједницу, којој могу приступити и друге државе, под условом који се има уговорити у сваком посебном случају“. Годину дана касније, у Атини 9. фебруара 1934. године, свечано је потписан уговор о Балаканском савезу. Још средином двадесетих година Александар је наступио са геслом: „Балакан – балканским народима“. Био је убеђен да Балкан није „буре барута“ које угрожава светски мир због немогућности да се уреде међусобни односи, већ да су инспиратори свих проблема велике силе које својим мешањем изазивају ратове са катастрофалним последицама. Присуство великих сила на балканском простору било је реалност због њихових стратешких интереса.

Сва ова дешавања са Малом Антантом, са Балканским савезом, са Југославијом, око Југославије и у Југославији, нису праћена са задовољством ни у Паризу ни у Лондону, понајмање у Риму. Попреко се на то гледало и у Москви. Наслућивали су да се дешава процес после кога неће бити лако натурити вољу несложном Балкану и нестабилној Југославији.

Због тога је најава југословенског суверена да ће посетити Софију крајем септембра, а Париз почетком октобра 1934. године, дошла у жижу интересовања целе Европе. Сви су били у ишчекивању да ли ће ова мисија донети нешто ново на Старом континенту.

Поред дипломатских и обавештајних кругова Великих сила, ове Александрове активности пратиле су и екстремне емигрантске политичке организације. Чим су, почетком августа 1934, југословенска и европска штампа почеле да објављују детаље о овим посетама, у римском хотелу „Континтентал“ састали су се усташки поглавник Анте Павелић и шеф распуштене ВМРО, Ванче Михајлов. После неуспешног атентата у Загребу, средином децембра 1933, видели су нову шансу да ликвидирају краља Александра.

Краљ Александар у адмиралској униформи

Започеле су припреме за атентат. Ванчо Михајлов је био изричит да се у Софији ништа не предузима због тешког положаја његових следбеника у Бугарској и могућности да нехотице буде убијен и краљ Борис. Договор је пао да се атентат изврши у Француској. На овом завереничком састанку, којем је присуствовао и Ерколе Конти, генерални секретар италијанске политичке полиције, по свему судећи, главну реч је водио Ванчо Михајлов. Сталожен, хладнокрван, омален, прерано оћелавио, коштуњав, са предугачким рукама, одмах је предложио:

– Даћу вам Владу Шофера! Без њега нема ништа… Само Влада може кога хоћете да смакне, чак и рођеног оца!

Влада Шофер је био Величко Димитров Керин, бугарски држављанин, познат као терориста који је извршавао смртне казне – на листи злодела имао је и убиства двојице бугарских народних посланика. Користио је много лажних имена: Влада шофер, Рудолф Сук, Владимир Димитров, Георги Стојанов, Владо Георгијев Черноземски, Величко Стојанов…

Воз са краљевим ковчегом на загребачкој станици

Павелић и Конти су једногласно прихватили да он буде један од атентатора. Почетком септембра у Болоњи се састаје главни усташки штаб. Павелић одлучује да организатор убиства југословенског краља буде Еуген Дидо Кватерник, син Славка Кватерника, бившег аустроугарског потпуковника, који ће 10. априла 1941. прогласити Независну Државу Хрватску. Тако ће будући шеф тајне политичке полиције НДХ, злогласне Усташке надзорне службе, заправо бити личност која је креирала атентат у Марсељу, а не Анте Павелић.

Кватерник формира две групе терориста – у Марсељу су били Мијо Краљ и већ споменути Величко Димитров Керин, а у Паризу Звонимир Поспишил и Иван Рајић. Подухват „Листопад“ је могао да почне.

У изјави Мије Краља пред француском полицијом, после смртоносних хитаца на Александра Карађорђевића и Луја Бартуа, француског министра спољних послова, остало је записано:

– На дан 8. октобра у седам часова ујутро дошао је у моју хотелску собу г. Сабо (Кватерник). Ја сам становао са Суком (Черноземским). Господин Сабо нам је обојици наредио да устанемо и онда нам некако озбиљно, уносећи се у лице, рекао: „Краљ Александар стиже сутра у Марсељ. Ви знадете своју дужност. Имате га убити по цијену властитог живота!“

– Ћутали смо неколико секунди, па је поново г. Сабо, реч по реч, казао:

– Питам вас, у име поглавника, јесте ли спремни за ову задаћу?

Одговорили смо углас:

– Јесмо!

– Онда хајдемо да одредимо мјесто у Марсељу!

Величко Димитров Керин у усташкој униформи

У локалном листу био је објављен план кретања сутрашње поворке од „Белгијског кеја“ све до префектуре. Кватерник, Мијо Краљ и Черноземски стигли су таксијем и дошетали у близину „Старе луке“. Према том плану, прошетали су се главном улицом, Авенијом Канабијер.

– Овдје! – застао је Кватерник гледајући упитно у Владу шофера.

– Овде ће га шаљемо у пакао! – промрсио је Владо Черноземски.

– Не у пакао! – окренуо се Кватерник и показао на попречну улицу, неколико корачаја даље. – Послаћемо га у рај! Видиш, ово је Рајска улица (Ру Парадис).

– Главно је да оде на онај свет! – додао је Бугарин.

Двадесет сати после смртоносних хитаца бугарског терористе, 10. октобра, у згради марсељске префектуре, беживотно тело југословенског владара положено је у ковчег. Присутни су били краљица Марија и официри краљеве гарде. Ковчег је, потом, пренесен у стару марсељску луку. Пратио га је мањи одред војника пешадије и одред коњице. Иза погребних кола ишао је аутомобил са краљицом Маријом и председником Француске Лебреном.

Када је на Белгијском кеју пристао разарач „Дубровник“, југословенски официри су, уз химну, унели ковчег на палубу брода. Разарач је потом испловио из луке праћен бродовима француске Средоземне флоте: иза је била крстарица „Колбер“, лево крстарица „Данкан“, а сасвим позади торпиљер „Жефро“. У овом поретку, француски бродови су пратили „Дубровник“ све до његовог пристајања у луку Сплит.

Пловећи поред Дубровника, иако је била ноћ, разарач су сачекале стотине барки. У раним јутарњим часовима, разарач „Дубровник“ пристао је у сплитску луку. На делу риве, која је носила назив Обала мајора Стојана, по првом српском официру који је ушао у Сплит и предухитрио Италијане 1918. године, подигнута је велика платформа на којој су били изложени посмртни остаци краља Александра. Огромна маса народа одала је последњу почаст свом суверену. Опело је држао владика далматински Иринеј Ђорђевић са 80 свештеника.

Када је воз из Сплита кренуо за Београд, владика Иринеј је одредио свештеника Момчила Ђујића и једног монаха из Манастира Светог Архангела, односно из манастира Крка. Сведочење Момчила Ђујића, четничког команданта Дринске дивизије у Другом светском рата, на ове дане, забележио је у лето 1990. године историчар Вељко Ђурић Мишина:

„У плану реда вожње било је предвиђено да се стаје на свим већим станицама и задржава десет или двадесет минута, зависно од тога колико народа има. Пред улазак у Далматинско Косово, позвао ме је командујући спроводник воза, официр средњег раста, са необичним округлим цвикерима, иначе потпуковник по чину. Био је то мој први сусрет са мојим будућим командантом и командантом Југословенске војске у отаџбини Драгославом Дражом Михаиловићем. Њега је занимало колико овде има Срба. Рекао сам му да моја парохија има 18 села и само три хрватске породице. У Даламатинском Косову дочекала нас је маса народа. Било је сигурно више од десет хиљада људи. Командант воза одлучио је да се овде стоји пола сата.

Погребна поворка у Београду

„Кренули смо даље према Книну. Тамо је било више од 50.000 људи… Следећа станица била су Плитвичка језера. Није било мање од тридесет хиљада… и Срба и Хрвата. Ту је један високи Личанин, са дугачким брцима, огромна људескара, одржао говор. Опраштао се од краља Александра… На крају те његове беседе, опсовао је мајку Хрватима и рекао:

– Шта ћете ви овде?! Ви сте га убили!

И дошло је до страшне туче између Срба и Хрвата. Командант воза се мало колебао, онда је војницима наредио да уђу у воз и кренули смо ка Загребу.

„Ја сам у међувремену добио високу температуру и из Загреба су ме вратили кући.“

СТО ХИЉАДА ЉУДИ У БЕОГРАДУ

ОД Сплита, преко Загреба, краљеви посмрти остаци су специјалном композицијом стигли у Београд 17. октобра. На Железничкој станици су сви званичници дочекали „краљев воз“: кнез Павле, председник владе Узуновић, патријарх српски Варнава, градоначелник Београда Нешић, намесници, сенатор др Раденко Станковић и бан Савске бановине Иво Перовић. Иза њих је био двоструки шпалир постројене гарде, сокола и патриотских удружења. Тротоаре око Железничке станице, трг и околне улице испунило је више од 100.000 Београђана.

Извор: НОВОСТИ