СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Каква је била улога совјетских обавештајаца у атентату на краља Александра

Прећуткивање овог дела историје тридесетих година прошлог века намеће отворене сумње да се у овај крвави догађај упетљала готово цела версајска Европа.

Политичка позадина атентата на краља Александра Карађорђевића, 9. октобра 1934. године у Марсељу, и даље је непознаница. Одговора на питање ко су инспиратори и финансијери овог политичког злочина – нема. Прећуткивање овог дела историје тридесетих година прошлог века намеће отворене сумње да се у овај крвави догађај упетљала готово цела версајска Европа.

Берлин, Москва, Рим, Будимпешта, Софија… Свако је имао по неки разлог да он нестане са политичке сцене у том тренутку. Своје разлоге имали су и усташе, ВМРО и југословенски комунисти. Чепркањем по овој Пандориној кутији историје, открива се улога разних обавештајних служби. За Совјетски Савез Београд је био потенцијална претња због великог броја белогардејских војника, које није напуштала идеја да се врате у Русију. Они су стално били под будном пажњом Стаљинове агентуре.

Тако је, негде у јуну 1932. године, београдском калдрмом закорачио један њихов човек. Његово име је било Роланд Абијате. Представио се као држављанин Монака и навео да поседује хотел у Жуан ле Пену. Придошлица је рекао да је сазнао како у престоницама Балкана недостају луксузна места за добар ноћни провод. Намеран је зато да прво у Београду, а затим и у Софији, отвори по један ресторан.

Абијате је имао тридесетак година, тамну косу, био је ситан, премршав но попуњен. Документа су му била у најбољем реду и без икаквих тешкоћа добио је све потребне дозволе за боравак и отварање ресторана. У Београду су задовољни што један странац хоће да уложи новац у репрезентативни локал европског нивоа. Дипломате, акредитоване у Београду, иначе се жале да вечери проводе у резиденцијама и да се досађују. Балканске гостионице за њих су неуредне, прљаве, а у граду постоје само два пристојнија хотела. Роланд Абијате све то зна. Схватио је да овај посао може да донесе добар профит.

Посебну пажњу привлачила је његова вереница, висока, витка и лепа плавокоса жена. Представљала се као шведска бароница Фон Колас, а била је стара око 27 година. Абијате се у почетку споразумевао на француском и италијанском, а за невероватно кратко време је научио српски, са приметним руским нагласком.

Чим је упознао мало боље прилике и обичаје, проналази просторије за свој ресторан. То је кафана „Дрина“, која се налазила у Бирчаниновој 17, у тадашњем дипломатском кварту. Убрзо, задимљени бирцуз „Дрина“ претвара се у отмени, првокласни ноћни локал са подијумом за плес и варијете-програмом. Старо име „Дрина“ више није прикладно. Ново је европско, „Петит Парис“ („Мали Париз“), и готово преко ноћи постаје састајалиште београдског крема. То су официри из оближњег Министарства војног и Генералштаба, чиновници из Министарства иностраних дела и, наравно, стране дипломате.

И није чудо, у близини су британска, италијанска, бугарска и француска амбасада. У коцкарници отварају кредит младим официрима и дипломатама, без „досадног“ инсистирања на враћању дугова. На педесетак метара је и централа Велике ложе Југославије. Масони после својих ритуала све чешће и у све већем броју долазе у „Мали Париз“. А ту је поприличан број анимир-дама, које спадају у стални персонал. Оне су младе и лепе, образоване и говоре по неколико језика.

Роланд Абијате и његова вереница Брита фон Колас постају саставни део виђенијег београдског круга. Позивају их свуда… А онда, почетком октобра 1934, без претходне најаве, бароница Брите, са само два коферчета, отпутовала је у Француску. У „Малом Паризу“ њено одсуство се готово и не примећује. Међутим, крајем октобра стиже телеграм са вешћу да је Брита фон Колас погинула у саобраћајној несрећи у близини Бајоне, на француско-шпанској граници. Месец дана касније и Роланд возом напушта Београд. Наредних година нико више ништа није чуо о хотелијеру из Монака, а после одласка из Београда њему се губи сваки траг.

Тек 1937. појављује се у Швајцарској, код Шамбланда близу Лозане, и то баш у време када је ликвидиран Игнац Рајс који је био је резидент иностраног одељка НКВД у западној Европи. Али, изневерио је Стаљина и прешао на страну Троцког. Казна се знала. Његова ликвидација, која је изазвала поприличан међународни скандал, везује се управо за власника „Малог Париза“.

На руском сајту обавештајних служби налазе се следећи његови биографски подаци: „Правдин Владимир Сергејевич (он је и Francois Rossi, Ronald Abbiatе), 1904 (1905?) – 1962. Агент ИНО ОГПУ (Инострани одсек претходника КГБ). Из породице музичара и композитора, држављанина Монака. Рођен у Енглеској. Одрастао у Санкт Петербургу.“

У часопису New Republic Харви Клер пише: „Роланд Абијате, који је убио совјетског пребеглицу Игнаца Рајса у Швајцарској, 1937, сместио се у Њујорк под маском дописника ‘Правде’, по имену Владимир Правдин, и спријатељио се са америчким новинарима као што су били Волтер Липман и И. Ф. Стоун…“ Холандски аутор Ван дер Пласа у књизи „Акција Рајмонд“ пише да је Абијате за ликвидацију Рајса био одликован Орденом Црвене заставе („за самопожртвовано и успешно обављање специјалних задатака за владу СССР“).

Поприличан простор Абијатеу је посветио и ФБИ: „Активни учесник совјетске операције против Рајса био је Роланд Абијате, рођен 15. августа 1905. у Лондону, који је током двадесетих година живео и у САД. Абијате је нестао после убиства. Касније, током Другог светског рата, поново се појавио у Сједињеним Државама, где је деловао као совјетски дипломата Владимир Сергејевич Правдин.“

Остаје недоумица зашто у београдској полицији нема трага о њему, иако сви подаци говоре да се уредно пријавио по доласку у југословенску престоницу. У појединим обавештајним публикацијама то објашњавају тиме да је приликом доласка прве совјетске дипломатске мисије у Београд, на састанку који је одржан у хотелу „Бристол“, пуковник Соломон Коган, представник совјетске тајне полиције, захтевао да се Совјетима преда читав низ досијеа из архиве краљевске полиције. На првом месту, ваљда не само због азбучног реда, стајало је „Абијате, Роланд“.

Шпијунска прича Роланда Абијатеа данас је позната. Али остаје много недоумица о томе шта је он заправо радио у Београду и који је био његов основни задатак. У његовом досијеу затамњен је само београдски период. Шта је био циљ, да прати белогардејце или да сакупља логистичке информације за припрему атентата на краља?

И др Јован Качаки у књизи „Краљеубиство у Марсељу“ пише да је тада у Београду деловала фирма „Кредит информ“. Њена делатност се састојала у прикупљању података о бонитету фирми и њихових власника. Сва документација је вођена латиницом и налази се у Историјском архиву Београда. У њој постоје не само подаци о ресторану „Петит Парис“ него и о Роланду Абијатеу! Он је био пријављен 26. маја 1933. на адреси Његошева 33, а од 1. новембра 1933. на адреси Дечанска 33.

Ове адресе се потпуно поклапају са подацима из пријавног картона његове веренице Брите Колас. И у телефонском именику за 1934. годину, за Београд, Земун и Панчево, може јасно да се прочита телефонски број и адреса: „Абијате, Роланд, ресторан „Петит Парис“, Бирчанинова 17, тел 26-426. Према подацима „Кредит информа“, бароница Брита је поседовала кабриолет марке „шевролет“, регистарски број Б. 231697, вредан 15.000-20.000 динара.

Када се разгрну истраживања Јована Качакија, могло би се реконструисати да је „бароница Брита“ заправо била Абијатеов курир преко којег је одржавао везу са обавештајним центром у Софији, одакле су долазиле директиве за рад. Једно од последњих наређења из Софије је било да сазнају све појединости о путу краља Александра у Марсељ. Атентатори до последњег тренутка нису знали појединости плана посете краља Александра Марсељу и Паризу. Детаље су сазнали из Београда, тек неколико дана пред краљев полазак. Најважнија информација за њих је била да је Александар одлучио да у „пријатељској и слободарској“ Француској не носи панцир, па су променили првобитни план по коме је требало да пуцају краљу у главу. Тиме су се повећале шансе да га смртно погоде.

Зато је бароница Брита морала да отпутује у Француску…

ПУТ ДО ДРЖАВНИХ ТАЈНИ

Неколико месеци по одласку Абијатеа, у његовом столу су пронађене признанице на дуговања више од 120 официра из Министарства војске, Генералштаба, дипломата из Министарства спољних послова, као и чиновника Управе двора. То су све били људи који су били упознати са важним државним тајнама захваљујући положајима које су заузимали. Те 1935. у државној управи, војсци и дипломатији било је неуобичајено много отпуштања и премештања по казни. Неколико самоубистава официра и дипломата никада није расветљено.

(Из књиге“ Кад говори мртав краљ“)

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ