Сусрет са историјом: Југословенска влада тврдила да је Дража у заробљеништву

Опречни ставови савременика о првом европском герилцу и његовој улози у рату. Информацију да је пуковник Михаиловић у Италији дао генерал Душан Симовић

О Драгославу Дражи Михаиловићу написано је и објављено на десетине књига, што код нас, што у иностранству. Деценијама после Другог светског рата, аутори су били сасвим супротних идеолошких и политичких опредељења. С једне стране су били домаћи историографи који су на све начине доказивали његову издајничку, квислиншку и злочиначку улогу током рата, а насупрот њима стајали су аутори из политичког, емигрантског миљеа, доказујући његов патриотизам и антифашистичко опредељење. Мора се признати да су се тих година јављали и страни истраживачи који су се бавили „именом и делом“ првог европског герилца. Од распада Југославије и силаска комунистичке партије са историјске сцене, креће нови талас текстова и књига које су, углавном, у функцији рехабилитације „горског ђенерала“.

У комплетном корпусу онога што је написано или речено о Михаиловићу провејавају љубав и оданост или мржња и непријатељство. Наравно, све је то у функцији да се допринесе историјској истини или да се она замагли и препусти забораву.

Из тог мноштва историјске грађе, докумената, теза, хипотеза, кристалише се неколико битних детаља око његове историјске улоге. Данас, без много ограда, може да се закључи да је Дража Михаиловић био антифашиста, да је био антикомуниста, да је на Равној гори започео формирање војне организације, отпочео герилски рат и покренуо крупне догађаје у Србији и Југославији.

Џулијан Емери и Александар Глен, британски обавештајци, који су се до напада Немачке на Југославију, у априлу 1941. врзмали по Београду, у својим сећањима на те дане су писали о Михаиловићу као о експерту за герилско ратовање. Александар Глен, на основу обавештајних података до којих је долазио, тврди да је пуковник Михаиловић имао задатак од генералштаба југословенске војске, да разради начине отпора у случају окупације…

Ови британски агенти, такође тврде, да је један високи функционер британске обавештајне службе у највећој тајности водио разговор с Михаиловићем у јесен 1940. о могућностима организовања отпора после евентуалне окупације Југославије.

Међутим, Драгољуб Јовановић, један од најугледнијих и најобразованијих политичара опозиционара у Краљевини Југославији и председник Народне сељачке странке, у својим мемоарима износи крајње занимљив податак који баца малчице другачије светло на развој догађаја на Равној гори. Он тврди да је идеју о формирању војне организације први предложио артиљеријски мајор Бошко Тодоровић.

„Одмах по потписивању протокола о капитулацији, у априлу 1941, Бошко је имао разрађен план за стварање добровољачке формације, растурене по свим теренима, а повезане са сељацима. Тражио је да му у томе помогнем, дајући му адресе сигурних људи у Србији и Босни. Ја нисам веровао у такав подухват, али га нисам одбио…“ – написао је Јовановић.

Станислав Краков, познати београдски новинар, директор листа „Време“ и Радио Београда, уредник политичке рубрике у „Политици“, иначе сестрић Милана Недића, у својој књизи о ујаку, „Генерал Милан Недић“, даје сличне податке о мајору Тодоровићу. Краков не пише само о идеји стварања једне војне организације, већ тврди да је одмах по капитулацији краљевске југословенске војске, основана „тајна официрска организација“ и да је на њеном челу био артиљеријски мајор Бошко Тодоровић. Њен циљ је био, каже овај аутор, да се „пружи заштита становништву и да се ступи у акцију против окупатора, када за то дође повољан тренутак“.

Мајор Бошко Тодоровић је 12. јуна 1941. дошао на Равну гору где је упознао Дражу Михаиловића са својим погледом на четнички покрет. Предлагао је суптилније методе у политичкој и ратној пропаганди. Препоручивао је да се у иступима прво истичу Срби и српство, а потом југословенство, да у првом плану буде српска мисија у окупљању Јужних Словена. Драгиша Васић и Стеван Мољевић нису били одушевљени овим идејама. Тодоровић, августа 1941. напушта Равну гору и одлази у Босну. Краков тврди – по специјалном налогу „чича Драже“. Погинуо је у Херцеговини 1942, како пише Драгољуб Јовановић, „од партизанске руке, док је покушавао да измири четнике и партизане и наведе их на заједничку борбу“.

Судећи по Драгољубу Јовановићу и Станиславу Кракову, генералски кругови нису много поштовали Михаиловића. „Ни до рата, а ни кад је постао вођа гериле“. Неки од генерала, попут Владимира и Емила Белића, иначе браће Александра Белића, председника Српске академије наука, говорили су о Михаиловићу све најгоре, називајући га и – „шупљоглавцем“ и „пијандуром“.

Александар Белић је у току рата испричао Иви Андрићу шта о Дражи мисле његова браћа. Васа Казимировић пише да се велики писац и потоњи нобеловац није сложио са тим ставовима, чак је у једном тренутку Михаиловића назвао – „новим Карађорђем“.

У Архиву Српске академије наука и уметности налазе се својеврсни мемоари Василија Трбића, човека са крајње занимљивом биографијом. Рођен је у Славонији, био је искушеник у манастиру Хиландар, потом старешина четничког одреда у Македонији. Други светски рат проводи на Блиском истоку и у Турској. У Цариграду је имао добро организовану обавештајну службу. Одржавао је контакте са Енглезима и Американцима, али и са Совјетским Савезом.

Трбић у својим сећањима износи један готово невероватан податак: како је избегличка влада у Лондону сазнала за четнички покрет у Србији. Он пише да му је Драгомир Ракић, власник фабрике џакова у Младеновцу, крајем јула 1941. године, у Цариграду, пренео поруку мајора Александра Мишића, једног од првих сарадника Драже Михаиловића, да он не жели да има било какав контакт са југословенском владом, већ само са владом Велике Британије.

– Кад одеш у Цариград – рекао је Мишић Ракићу у Београду, у бифеу „Милановић“, преко пута споменика кнезу Михаилу – „тамо треба да нађеш Трбића и саопштиш му да се један број српских официра није хтео предати, већ се одметнуо у шуму и признао себи за старешину пуковника Дражу Михаиловића. Ми ћемо организовати целу Србију и у датом моменту дићи је на устанак. Али, ми хоћемо да се повежемо са Енглезима… Никакве преговоре са Владом Душана Симовића нећемо да имамо. Хоћемо директно да сарађујемо са Енглезима и тражимо од Трбића да нам ту везу успостави…

Ракић је допутовао у Цариград уз специјално одобрење немачких окупационих власти, заједно са Миланом Јанковићем, сином инжењерског пуковника, Миће Јанковића, кога су Немци поставили за комесара једне реквириране јеврејске банке у Београду, која је потраживала од Турака неколико милиона швајцарских франака.