СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Божин Симић са сто лица

И после 75 година од двадесетседмомартовског пуча нису разјашњене све дилеме. Био је црнорукац, официр, превратник, националиста, комуниста, дипломата

Неселективно отварање архива, а та пракса је присутна у готово у целом савету, без обзира на законске обавезе да сви документи буду доступни јавности, поготово научној, после педесет година, оставља многе кључне догађаје из новије политичке историје нерасветљеним.

Данас, 75 година од пуча у Краљевини Југославији, можемо да констатујемо да из енглеских архива стижу докази о умешаности Велике Британије у догађаје који су кулминирали 27. марта 1941. године.

Из поверљивог писма агента СОЕ (Управа за специјалне операције) Хју Далтона упућеног председнику британске владе Винстону Черчилу 28. марта 1941. године, дознало се колико је новца утрошено на куповину завереника

– Откако сам преузео СОЕ у Југославији, потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Благодарећи овом новцу, наши агенти за тајну пропаганду непрестано су подстицали народну жељу да пружи отпор – наводио је Далтон.

Васа Казимировић је још пре двадесетак година писао да је Земљорадничка странка добијала 4.000 фунти месечно, а неке дневне новине, као „Правда“, 150.000 месечно.

Самосталној демократској странци Светозара Прибићевића такође је даван новац, а бакшиш су добијали Удружење старих ратника, Сељачка странка Драгољуба Јовановића и Српски културни клуб. Пре неколико година Мирослав Свирчевић, сарадник Балканолошког института, донео је из британских архива и документа која све ове наводе потврђују.

Међутим, поједини документи, који с времена на време „доцуре“ из московских институција које су чувари прошлости, говоре да је, поред Британаца, и Стаљин уплео своје прсте у мартовске догађаје, обарање кнеза Павла и увлачење Југославије у ратне страхоте.

Присуство Мустафе Голубића од 1940. године и његове активности од фебруара до јуна 1941, када је ухапшен, још нису истражени. Постојећи документи и магловита сведочења, углавном из друге руке, показују да је он извршавао поверљивије Стаљинове задатке, нарочито кад су биле у питању ликвидације људи који су се из било којих разлога нашли на Хазјаниновом путу.

По неким извештајима, које поседује професор Борис Старков из Петербурга, Голубић је ликвидирао чувеног британског обавештајца Сиднија Релија, који је задавао велике главобоље Совјетском Савезу.

Постоје, такође магловити наговештаји да је Мустафа Голубовић имао сталне контакте са генералом Пером Живковићем и неколико сусрета са генералом Симовићем. Информације добијене од њих редовно је слао у Москву.

После промене власти у Београду 27. марта, контакти пучиста са Кремљом су активирани и постали су званични. У Москву је упућен предлог новог председника владе генерала Симовића да одмах почну преговори о склапању уговора о пријатељству двеју земаља.

Југословенска влада је покушала да овим пактом олакша притисак Немачке и њених савезника на својим границама. Полазило се од претпоставке да би снажна совјетска подршка могла одвратити Немачку од агресивних планова. Сем тога, Совјетски Савез се чинио као једина земља у којој је Југославија могла да обезбеди савремено наоружање и војну опрему.

Совјетски амбасадор Виктор Андрејевич Плоткин, први и једини дипломатски представник СССР-а у Краљевини Југославији, добио је 31. марта шифровану поруку са Молотовљевим потписом. Народни комесар је захтевао да „Југословени одмах пошаљу у Москву ужу делегацију на преговоре и да би добро било да Божин Симић буде у саставу делегације“.

По сведочењу Воје Николића, провереног револуционара,Симић је отпутовао у Москву заједно са Мустафом Голубићем и Драгутином Савићем. Тамо су им се придружили војни аташе Жарко Поповић и посланик Милан Гавриловић. Пакт о пријатељству са Совјетским Савезом потписан је у ноћним сатима 6. априла 1941. године.

Божин Симић се после рата, у неколико наврата, присећао како га је облио зној када му је током ноћног пријема у част потписивања совјетско-југословенског уговора, Стаљин, стискајући му руку, значајно рекао: „Да, црна рука“. У том часу су, највероватније, немачки авиони већ полетели ка Београду.

Остаје неразјашњено питање: ко је заправо био Божин Симић и каква је била његова улога у мартовским догађањима? Зна се да је био црнорукац, успешан војник, официр, превратник, националиста, комита, обавештајац, а потом и комуниста и дипломата. Готово да није било битног и великог историјског догађаја у првој половини 20. века, а и у првим годинама после Другог светског рата, у којем бар на неки начин није учествовао.

За разлику од његових пријатеља, (Апис, Голубић, Танкосић) са којима је започео каријеру, његов живот се завршио природном смрћу, у дубокој старости. Рођен је 20. октобра 1881. године у Великом Шиљеговцу код Крушевца.

Отац му је био сеоски учитељ, па је од малих ногу добио добро образовање и васпитање. Занесен идејом српства, уписао је војну академију, коју је завршио у року. Већ почетком 20 века удружује се са групом официра, које је предводио Драгутин Димитријевић Апис, и активно учествује у организацији атентата на краљицу Драгу и краља Александра Обреновића 1903. године.

Био је официр за везу са четницима Воје Танкосића у Македонији и пребацивао их преко границе на турску територију. За време Првог светског рата био је командир батаљона. Апис га 1916. шаље за Русију, односно у Одесу, где је био задужен за формирање српске добровољачке дивизије из редова аустроугарских заробљеника и исељеника из прекоморских замаља.

У солунском процесу, у одсуству, осуђен је на 18 година затвора, због чега остаје у Русији и, после Октобарске револуције, постаје пуковник Црвене армије. После Првог светског рата емигрирао је и живео углавном у Паризу.

Средином тридесетих година прошлог века враћа се у Београд и одмах је ухапшен и послат у Пожаревац на одслужење казне од 18 година затвора. Међутим, следећег дана је пуштен. Неколико дана после пуштања, враћен му је чин пуковника Српске војске, са посебном напоменом да у Солунском процесу, 1917. године, није осуђен, него пензионисан. И наравно, исплаћене су му све пензије…

Шта може да говори ова чињеница осим да је ова личност поседовала неке посебне, данас још необјашњиве моћи.

Првих година боравка у Београду, сада је то већ сасвим јасно, није седео беспослено. Имао је запажену улогу у активностима Српског културног клуба. Када је кнез Павле одлучио да 1940. успостави дипломатске односе са СССР-ом, Божин Симић путује у Москву као посредник.

Министар двора Милан Антић у својим белешкама оставио је сведочење да је Божин Симић 26. марта стигао из Москве и да је затражио аудијенцију код кнеза Павла. Није био примљен.

– Био је у дослуху са Симовићем – тврди тада Антић. – Посетио је Симовића и обавестио га о совјетском расположењу да закључе споразум са Југославијом. Можда је то утицало на Симовића да те ноћи, између 26. и 27. марта, изврши државни удар.

По завршетку Другог светског рата, Јосип Броз Тито га именује за амбасадора нове Југославије, најпре у Паризу, па у Анкари. Остао је, као и много тога у његовом животу, неразјашњен покушај атентата на њега 1946. године. За време разлаза на релацији Москва – Београд отворено стаје против Стаљина. Умро је 1966. године у Београду, у 85. години.

„САНС“ У СЛУЖБИ КОНСПИРАЦИЈЕ

Министар двора Милан Антић забележио је још понешто о Симићу из тих година:

– Учио је совјетског посланика Плотникова да игра „санс“, не ради саме игре, већ ради конспирације. Приликом игре, мешањем карата, дељењем… може да се потури шта се хоће и сазна шта се хоће… – бележио је Антић. – Симић је био искрен пријатељ Совјета. Слушао је Лењина који је за њега пријатељ човечанства и спасилац људског рода, врста Исуса без мистике божанства.

Антић је записано и мишљење пуковника Владимира Туцовића о Божину Симићу. Истакнути црнорукац је за свог другара завереника имао само две речи „међународни хохштаплер“, иако њихово пријатељство никада није било нарушено.

ПУКОВНИК

Користећи своје дипломатске и шпијунске везе, чак и масонске, јер је припадао масонској ложи Побратим, из Петербурга, писао је писма свим светским владарима, тражећи помиловање за Аписа, када је почео Солунски процес. Пресуда њему била је донета и пре него што је оптужен. Пашић и краљ Александар су били неумољиви. Свестан да се не може вратити у Србију, након Октобарске револуције, Симић се придружује руској војсци која му признаје чин пуковника, па наставља каријеру у Црвеној армији.

И. Миладиновић, Вечерње НОВОСТИ

Везане вијести:

Стравична посљедица пуча од 27. марта 1941.