fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Шушановићи

Пошто се Цвиjо Паjчин одметнуо у планину почетком маjа 1941. године и заратио противу усташке власти, усташе су нерадо залазиле у Саjковић и друга српска села. И кад би кренули, биле су то поjачане jединице, углавном моторизоване и до зуба наоружане. Знали су добро како су задужили овог поносног и тврдоглавог Динарца, да он прескупо држи главу и да jе неће дати без замjене и крви до кољена.

ognjena_marija_livanjska.jpg

То што он један не зарезује усташку власт и није их толико бринуло колико чињеница да је он из дана у дан израстао међу српским живљем — и не само међу српским — у легенду и симбол непокора и слободарства. О овом непокорнику и бунџији већ су пјевушене пјесме и усташе су добро увидјеле да је довољна само једна варница па да се на оружје дигну цијела села.

Уз све то, Цвијо Пајчин је био кост у грлу и непрелазни камен спотицања у усташкој акцији разоружавања српског живља и опсежних припрема за коначни обрачун и потпуно чишћење и истребљење Срба.

Потпуно супротан ефекат су постигли и са убиством попа Риста Ћатића и још једанаест Сајковчана које су побацали у јаму Сухачу недалеко од Ливна, поготову што је двојици од њих (један је као што је већ речено био Јово Пајчин, годину дана млађи брат Цвија Пајчина) успјело да се извуку из јаме и побјегну са губилишта, да кажу истину о усташама и њиховим злодјелима.

Након тога усташе поготову нијесу смјеле заћи у српска села већ су прибјегле другим методама. Почели су позивати виђеније људе у усташку полицију у селу Грковцима и тамо мучењима и застрашивањима изнуђивати податке о оружју и војној опреми коју су крили поједини Срби, односно о расположењу и намјерама српског становништва.

Колико се данас зна, током јула мјесеца 1941. године на тај начин су успјели да примаме и домогну се осамнаест виђенијих људи из Сајковића и других српских села.

Позивани су под видом прављења одређене евиденције и наводних редовних војних обавеза, а тамо су потом излагани свакојаким злостављањима и мучењима, првенствено да би одали ко све крије оружје и ко се није одазвао усташкој наредби о безусловној предаји оружја и војне опреме.

Нема података да су икога одали, а о чему је ријеч и шта се крије иза позива сазнало се кад су неколицина успјели да побјегну из станице у Грковцима (међу њима је био и Лујо-Лујчина Шормаз из села Сајковића) и кажу како се са њима поступало.

У страху да би мјештани могли оружјем отети похапшене људе, усташе су их пребациле у Грахово и тамо их стрпале у једну безбједну каушу, али их нијесу смјели ликвидирати јер су добро знали да би то био фитиљ за свеопшти устанички пожар који је одавно тињао.

Нешто касније, све те похапшене су пустили, али нико од њих није био дугога вијека јер су посљедице мучења и злостављања биле погубне.

Међу ухапшенима је био и Марко Михајло звани Шушановић. Био је средовијечан човјек, а по неким подацима и кандидат за Партију. Усташе су то сасвим сигурно знале и нијесу без разлога одлучиле да њега шчепају у своје канџе.

Стојички је као и остали поднио све тортуре и зуба није обијелио да каже било шта што би могло шкодити било коме.

Једног дана док је лежао са друговима у кауши у Грахову на вратима се појавио његов млађи син Мирко, обучен у усташку униформу.

Злосретњи отац, претучен и нагрђен, за тренутак је застао, забезекнут и изненађен, а онда завапио:

— Шта је то, Мирко, за Светога Илију?

— Ево, ћаћо, ја се обукао у усташе да тебе спасим и избавим…

— Не, Мирко, ако бога знаш, не спашавај ме тако! Више бих волио да сам те мртвога видио него у тој униформи и боље би било да погинемо и ти и ја, да нас нема и кућа да нам се утре, него што си то учинио…

Ријечи честитог и поштеног оца нијесу се чуле даље од зидова усташког затвора, а брука сина, јединог Србина у овим крајевима који је обукао усташку униформу и дигао руку на браћу, одјекнула је уз Динару и разлегла се Ливањским пољем снажније од грома.

На кућу угледног домаћина Марка Михајла пала је анатема и на њу се прстом показивало. Када је почео устанак, Марков старији син Илија је, међутим, дошао устаницима и уздигнута чела рекао:

— Ја, браћо, нећу никуд од вас. Дошао сам да се борим противу крвника и џелата, а ако ми не дате онда ме ви убијте, просто вам било, немојте ме остављати њима…

Примили су га и до краја рата је остао частан и честит борац какав му је био и отац и ништа га није могло поколебати да крене на пут издаје, на срамну странпутицу којом му је обрнуо млађи брат.

А Мирка Михајла нијесу тронуле чак ни очеве ријечи, његов очајнички родитељски вапај да се тргне и схвати у какву је срамоту загазио и какво је бреме натоварио на плећи свом часном оцу и осталој породици. Остао је у усташама и много зла нанио својим сељанима и другим Србима у околини јер је тачно и добро знао ко све има оружје и шта ко мисли о усташкој власти.

Нема података да је он лично некога убио, али је учествовао у многим недјелима усташа, чак и здушније од осталих, вјероватно у жељи да се докаже и потврди.

О једном грозном злочину у којему је учествовао и Мирко Михајло — Шушановић остао је запис Милана Радоја:

„Неколико дана кашње — пише Милан Радоја говорећи о убиству попа Риста Ћатића и групе око њега — доћераше Перицу Кису из Горњи Рујана, свезани ногу и руку у неким коњским сијенским колима. Покривен неким старим ћебетом. Један стари што га је доћеро — њему наређено да га гони.

Онда наредили Марку Билићу:

— Кад ти је жаво Срба, буди пред кућом са тим старим, немој да ко дође унутра, ми ћемо му дати оно што је заслужио…

Онда њи пет, привезали му ноге за кревете, донили један колац и један дрвени маљић. Онда га тукли каво овнови што су се до сада тукли.

Он се кривијо, па му старим ћебетом замотали главу да се не чује како се криви. Смијали се и говорили:

— Оћеш ли шокашког тила…

Он је умро на коцу. Онда га убацили у иста кола и наредили староме да га гони у Горње Рујане и тамо га закопали.

Он је бијо плав, висок и виђен човјек. У истом селу била је нека млада жена, некога имигранта. Млада жена па су њи двоје водили неку љубав и то неко одо усташама…

Марко Билић, католик, то није ћио радити, а Србин, Шушановић, усташки добровољац, то ради…“

Тешко је заиста објаснити шта се догодило и како је овај млади човјек могао загазити у тако прљаву издају и злочин, и то на страни усташа. То је, колико се зна, био једини случај у региону Ливањског поља да је Србин обукао црну усташку униформу и латио се њиховог ножа. Да ли зато што су Мирко и брат му други Бранко били ожењени Хрватицама, рођеним сестрама Пашкић?

Неки ипак то објашњавају чињеницом да је Мирко Михајло био уочи рата подворник, курир у школи у Сајковићу у којој је у то вријеме учитељ био неки Стјепан Радман, Хрват. Тај учитељ је изгледа још у то вријеме припадао усташкој организацији и по свој прилици извршио пресудни утицај на Мирка.

Радман, који је иначе важио за доброг учитеља, био је у Сајковићу оног дана када је одведен поп Ристо Ћатић и остали које су побацали у јаму Сухачу. Тог дана учитељ је пошао са усташама и више се никада није вратио.

Ни то, међутим, није отријезнило Мирка Михајла, баш као ни судбина његовог оца Марка.

Пошто је пуштен из усташког затвора, гдје је по казивању осталих који су били са њиме био највише мучен и пребијан, Марко се вратио кући. Посљедице су, међутим, брзо стигле и морао је у болницу у Ливно. Ту га је нешто касније задесила иста судбина као и многе друге Србе: и њега су заклале усташе, без обзира што им је Марков син служио вјерно као пас…

Након коначног ослобођења Ливна 1944. године, усташа Мирко Михајло — Шушановић је ухваћен и доведен у родно село.

Био је 27. јул. Иако је рат још пламтио, у Сајковићу се окупио силан свијет да прослави трећу годишњицу устанка. Пред ту пороту од више хиљада поротника изведен је Мирко Михајло. За његов чин није било милости: пресуда је била једногласна — смрт, јавно стријељање ту пред народом.

Казна је одмах и извршена и није се завршило само на томе: мртви издајник није сахрањен у сеоском гробљу већ на мјесту гдје је закопавана угинула стока, а из Иветића гаја гдје је одржаван збор и извршена пресуда до мјеста на коме је закопан, леш је пренесен на траљама на којима се носи ђубре…

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:

ognjena_marija_livanjska.jpg Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане виjести:

Промоциjа књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у jами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоциjа књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: