Сукоб Сокола на Приморју и дела Католичке цркве

Соколи су се од уjедињења 1918. налазили у сукобу са хрватским сепаратистима и делом католичке цркве.  Са издавањем антисоколске посланице католичког епископата, донесене на конференциjи од 17 новембра 1932, и њезиним обjављивањем путем штампе и читањем у католичким црквама 8 jануара 1933. дошло jе до отвореног сукоба.  У Извештаjу за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола 1933. истиче се: „Нападаj нас ниjе изненадио, jер нерасположење са стране католичког епископата било нам jе већ и од пре  познато и осећали смо га на сваком кораку”. (1)

Поводом антисоколске посланице Извршни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославиjе, донео jе 16 jануара 1933. у Београду „Изjаву Савеза Сокола Краљевине Југославиjе”. У њоj се истиче да jе Савез Сокола Краљевине Југославиjе на скупштини од 29 марта 1931. у Београду, изнео  своjе становиште о односу Соколства према вери : „да Соколство као идеjа слободе признаjе и слободу уверења и мисли сваког поjединца, и да нарочито поштуjе свако верско уверење и осећање, сматраjући веру наjсветиjим делом унутрашњег живота сваког човека; да следствено jеднако поштуjе и испољавање сваког верског уверења и осећања, и да сваки припадник соколске организациjе може слободно да извршава заповести и прописе своjе вере и цркве.”(2)

Део католичког свештенства подржавао jе соколе. Посланица католичког епископата  против Сокола  8.1.1933. ниjе читана у црквама барске арцибискупиjе и которске бискупиjе. Дон Иво Котник, викар Барске арцибискупиjе, приjавио се за члана соколског друштва у Бару изjавивши : „Понос ће ми бити када на хаље свештеничке, пригрлим витешки знак соколски. Уз завет Богу и вери, полажем и завет Краљу и Отаџбини” (3) Приликом посете 1934. Приморjу бана Зетске бановине, др. Алексе Станишића, у Бару, у Српскоj Примасиjи приређен му jе  банкет. Приређивач банкета био jе др. Никола Добречић, примас српски и арцибискуп барски. Др. Никола Добречић дочекао jе  бана на улазу у Примасиjу у свечаноj одежди. На банкету арцибискуп jе jедну здравицу подигао у част Сокола наздравивши им с овим речима :,,Поздрављам наше дичне Соколе, коjи су се увек борили за ,,крст часни и слободу златну”, за напредак Краља и домовине, те радећи у том смеру, jа ћу бити готов да им … увек помогнем, jер нема никакве сметње да са Вама сарађуjем на ширењу Соколства, … а сви треба да радимо за добро Краља и отаџбине.”  (4)

Кад jе дубровачки бискуп Царевић одбио да благослови 8 застава сеоских соколских чета из дубровачке околине, благословио их jе на  которском вjежбалишту, уз огромно учешће народа, 4.6.1933. бискуп др. Франо Ућелини Тица. Том приликом бискуп  jе у свом говору истакао: „Ниjесам потписао Посланицу jер су у њоj биле очите клевете …”. О свом чланству у  соколу истакао jе : „Члан сам Југословенског Сокола. Био сам и остаjем. Не видим у томе  греха. Ако ме позову да благословим њихов рад, благословићу га ради Бога.”  (5) Которски бискуп др. Франо Ућелини Тица прославио jе 18. маjа 1934. четрдесетогодишњицу свог бискуповања. Поводом jубилеjа краљ га jе одликовао орденом Југословенске круне I степена. Његово животно гесло било jе ,,Све за народ и веру”. (6)  Приком посете Крфу 1934, народни представници посетили су бискупа Учелиниjа коjи се налазио на опоравку на  Лопуду. Том приликом осврнуо се бискуп на посланицу Католичког епископата против Соколства и истакао : ,,У моjоj бискупиjи Соколи су добри националисти и добри католици. Соколи носе криж у процесиjама  моjе бискупиjе  и ни у чему не избегаваjу цркву. … За 40 година  мога бискуповања уживао сам неподељено поверење и поштовање припадника обих вера, а та верска сношљивост и братска љубав нарочито се увек гаjила у Боци Которскоj. Једна jе вера, jедан jе Бог. Стварно не постоjе две вере. Разишли смо се само свађама папа и патриjарха”.   Каноник дон Нико Луковић био jе сарадник бискупа др. Фране Ућелиниjа Тице, истакнути национални радник и члан Суда части соколске jединице Прчањ у Боки Которскоj. (7)

Соколска чета у Кавчу 1937. осветила jе своjу чесму и тиме испунила завет у Соколскоj Петровоj Петолетки. Освећењу jе присуствовало  маса света међу коjима срески начелник Шеровић и старешина жупе  Милошевић.  Освећење су извршили православни свештеник Бућин и католички Петровић. У чланку се истиче да jе чесма наjбољи соколски прилог селу и народу. Католички свештеник Петровић jе накнадно тражио од управе чете да му потпишу да соколи не обављаjу своjе дужности недељом и празником.(8)

Део католичког свештенства коjи  jе био повезан са хрватским сепаратистима водио jе борбу против сокола. У листу  ,,Дубровачка трибуна” 1933. истакнуто jе : ,,У послиjедње вриjеме jављено jе из наших околних села неколико испада за коjе jе утврђено да су им ауктори крижари и њихови часни вође”. Жупнику Дон Карлу Дукаjу  сметао jе рад Миловчића коjи jе организовао прву соколску чету у Ошљу. На дан Св.Петра и Павла, поп Дукаj jе одржао проповjед пуну алузиjа на соколство и његове пионире, приказуjући их као противнике цркве и вjере. Исте вечери састао се Миловчић у jедном друштвеном локалу са тамошњом учитељицом, разговараjући о соколскоj организациjи. Жупник Дукаj упао jе у локал вичући и псуjући Миловчића са разним погрдним речима. Поп  Дукаj се бранио да он ниjе напао соколство као такво, него само неприjатеље цркве. После кратког обjашњења  Дукаj jе  Миловчића ударио шаком у лице. Када jе  Миловчић хтео да реагуjе, жупнику jе прискочио у помоћ његов зет Мађар Ференц Салкаj. Заjеднички су напали  Миловчића и тешко га повредили, тако да jе исте вечери морао да иде у бановинску болницу у Дубровнику гдjе му jе указана потребна помоћ.(9) У чланку „Поступак jедног свештеника” обjављеном у листу „Дубровник” из Чибаче (Жупа дубровачка) наводи се да jе Никола Симатовић, члан Соколске чете Доња жупа умро 16.12.1938. у 23-оj години живота. Завршио jе jедномесечни жупски и двомесечни воjни течаj у Београду. Као воjник учествовао jе на Свесоколском слету у Прагу 1938. Нагло му jе позлило и по изричитоj жељи болесниковоj коjи jе желео да се исповjеди и причести, позван jе око 4 сата после поноћи католички свештеник дон Михо Арбурић. Иако позван свештеник ниjе хтео да дође. Истог jутра прошао jе поред болесникове куће идући за Дубровник, а да ниjе свратио. У листу „Дубровник” jе истакнуто: „Овакав поступак свећеников ниjе тешко растумачити кад се зна да jе ради нападаjа на Соколску чету Доња жупа био већ и судски кажњаван, али jе тешко народу разумjети да овакови свећеници примаjу jош и државну плату као дар за своj разорни и некршћански рад на селу”. О том догађаjу писао jе и соколски часопис „Братство” из Осиjека  у допису  под називом „Добар пастир” коjи jе  пренео из Сараjевске „Југословенске Поште”. (10) У истом часопису наводи се да jе приликом отварања соколског дома на отоку Шипану почетком августа 1938. благослов соколске заставе извршио каноник дон Нико Ђивановић из Дубровника, jер jе шипански жупник отклонио. У листу „Дубровник” у чланку „Жалосно али истинито” истиче се да jе соколска чета Ћилипи посетила соколску чету у Дражином Долу код Требиња. Чета из Ћилипа приказала jе позоришни комад „Јазавац пред судом”. Свештеник jе осудио речима: „Ишли су у туђи краj, гдjе живе само православни, ради чега их са овога мjеста осуђуjем”.(11)

Поводом сукоба у Сењу 8 и 9 маjа 1937. коjе су изазвале Павелићеве “усташе” многе цркве у Дубровнику истакле су црне заставе. Међу њима и бискупов двор. (12) У листу „ Дубровник” пренето jе службено саопштење да међу убиjеним и рањеним лицима има и оних коjи су осуђивани ради учешћа у личкоj усташкоj афери и оних коjа су познати као комунисти.(13) Лист „ Дубровник” jе констатовао да су фратри фрањевци а за њима доминиканци и бискуп у Дубровнику жалили за “усташама” и анализираjући њихове реакциjе на вест о смрти бискупа Фране Ућелиниjа-Тице истакао : „ Док су они оплакивали и тиме глорификовали такове елементе, већина у граду ниjе ни била на чисту чему та жалост. … Али кад jе …преминуо не само jедан њихов брат у Христу, већ истински родољуб, проповjедник братске љубави и вjерске сношљивости, кад jе цио честити и прави Дубровник заридао за овако тешким губитком, ти исти слуге божjе не дадоше никаквог знака саосjећаjа. С jедне стране жале и глорификуjу антидржавне елементе а овамо багателишу праве, искрене и честите родољубе. И ова чељад одгаjаjу и школуjу младост, народну узданицу, у своjоj гимназиjи. Има ли се та, од њих одгоjена младост, угледати у оне, коjе њихови учитељи жале и глорификуjу ? ” (14)

Соколско друштво Дубровник упутило jе 28. jула 1938. представку М. Стоjадиновићу: „Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, коjе jе броjало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, коjи ступе, или остану у соколскоj организациjи. Штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима jе упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена jе соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен jе соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године jе руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у коjоj се налази соколска чета у Пострењу, подметнут jе динамит.” Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осоjнику сасвим су престале са радом (15)  У Горњоj Жупи извршена jе 1940. провала у просториjе соколске чете. У листу „Дубровник” о томе: „Родољубци-провалници одниjели су све књиге и списе чете, те неке дjелове намjештаjа. Однесено jе и jедно Распеће коjе су Жупљани у своjе вриjеме поставили у соколску просториjу као одговор на познату бискупску посланицу. Коментар jе сувишан.” (16)

Пишући  о приликама у Боки 1940. у листу ,,Дубровник” Д. Живковић jе истакао да док се на жупноj цркви у Прчњу виjе само jугословенска дотле се у Богдашићу виjе на цркви само хрватска застава. Иво Божиновић jе био градски виjечник. Сепаратисти су од њега хтели да силом направе Хрвата. Због jугословенства jе био изложен претњама. По писцу чланка у листу „Дубровник” коjи га jе лично познавао он им jе поручивао да ће приjе сунце на земљу пасти, него он издати Југословенство. Породица се боjала подметања пожара. Иво Божовић ишао jе из Тивта као радник Поморског Арсенала са Блажом Матковићем, електричарем. На четвртом километру од Тивта, у правцу Троjице, по њиховом казивању, изненада их jе напао Перо Матиjевић са jош jедним другом. Божиновић jе ранио нападача Матиjевића. Животи нападнутих били су у опасности због jугословенске заставе и исповедања jугословенства. (17)

Док jе део католичких свештеника, углавном Срба католика,  подржавао рад сокола, већи део свештенства jе припремао стварање НДХ. Соколи су били сметња остварењу тог циља, па су се нашли на удару удружених католичких свештеника и сепаратиста. Одговор на питање листа ,,Дубровник” о одгоjу младости  дат jе стварањем НДХ 1941.

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историjу здравствене културе Србиjе

Напомене : 

 1. „Извештаjи за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола краљевине Југославиjе у Београду 23 априла 1933“, стр. XV, XVI, LI,  14,75, 76, 77 ;  

2.„Изjава Савеза Сокола Краљевине Југославиjе”, Извршни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославиjе, у Београду 16 jануара 1933. г. ,Учитељска тискара, Љубљана; 3. Никола Жутић, „Соколи“, стр.93, Београд 1991;  

4.,,Католички надбискуп госп. др. Никола Добречић о Соколима”, ,,Соколић”, бр.4, Год.XVI, Април 1934, Љубљана, стр. 90;

5. „Др. Франо Ућелини-Тице бискуп бококоторски”,   „Дубровник”, 8.6.1937, бр.19, Дубровник, стр.2;  

6. Клjћ, ,,Бискуп брат др. Учелини-Тице”, ,,Соколић”, бр. 5, Маj 1934, Љубљана, стр. 124, 125;

7. Клjћ, ,,Бискуп брат др. Учелини-Тице о Соколима”, ,,Соколић”, бр. 5, Маj 1934, Љубљана, стр. 125; Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник I”, Београд 1934, стр. XXIX;

8. Јадрански, „Сок. Чета у Кавчу осветила jе своjу чесму”,  “Дубровник”, бр. 36, Дубровник, 2 Октобар 1937, стр.3; 

 9. ,,Поп Дукаj и мађар Салкаj, воде крижарску воjну … “. ,,Дубровачка трибуна”, Дубровник, 6 jула 1933, бр. 209;

10. „Поступак jедног свештеника”, бр. 1, „Дубровник”, 6. jануар 1939, Дубровник, стр.3; „Добар пастир”, „Братство”, бр.1, Осиjек, 15. jануара 1939, стр. 14;

11. „Отворење сокол. Дома и благослов заставе”, „Братство”, бр.9, Осиjек, 15. септембра 1938, стр. 184; Јадрански, „Жалосно али истинито”, бр. 12, „Дубровник”, 24. априла 1937, Дубровник, стр. 3;

12. „Чудне поjаве”, „Дубровник”, бр.16, Дубровник, 22 маj 1937, стр.3;

13.  „Крвави догађаjи у Сењу”, „Дубровник”, бр. 15, Дубровник, 15 маj 1937, стр.3;

14.  „Упоређење, коjе се не смиjе заборавити”, „Дубровник”, бр. 18, Дубровник, 5 Јуни 1937, стр.4;

15. Никола Жутић, „Соколи”, Београд 1991, стр. 127;

16. „И њега су одниjели …”, „Дубровник”, 17 фебруара 1940, бр. 7, Дубровник, стр. 4;  

 17. Д. Живковић, “Мали људи-велики нељуди”, „Дубровник”, бр.2, 13 jануара 1940, стр. 3; “Обистинило се”, бр.3, „Дубровник”, 27 jануар 1940, Дубровник, стр. 4;