Судбина Ливањских Срба: Од ђедовине Краљевића Марка до пустих и разрушених насеља обраслих шумом!

О Србима са подручја Ливањског поља се мало говорило. Као да их је након ратова ’90-их заборавила и Србија и историја. Ливањско поље је било гранично између православног и католичког становништва, омеђено двема планинама са југозапада Динаром, а са североистока Голијом. Сам град Ливно се налази у доњем делу Ливањског поља, према Далмацији, где је католичко становништво у окружењу доминантно. У граду Ливну до рата су живели и православни и муслимани и католици.

За Србе Ливно је познато по епској песми о старцу Вујадину, који је као ајдук страдао у време Турака са својом продицом. Позната осматрачка кула, где је по предању пострадао овај српски ајдук, која стоји над градом Ливном, се вековима назива управо по старцу Вујадину, Вујадинова кула.

Оно што је мање познато јесте да је управо деда краљевића Марка био управник Ливна и да порекло краљевске лозе Мрњавчевића потиче из села Челебић са Ливањског поља. Осиромашени властелин Мрњава је за време цара Душана због свог гостопримства био узет на царски двор те временом напредовао у служби. Касније је Мрњачевића династија владала данашњим областима Македоније и северне Грчке до реке Марице, где је претрпела страшан пораз од надирућих Турских хорди. Од најзападнијих до најисточнијих страна српске државе, судбина Мрњавчевића није била ни мало лака.

О страдању ливањских Срба током Другог светског рата па и у рату ’90-их је остало записа. Током усташке НДХ, јаме и вртаче Ливањског поља напуњене су невиним српским жртвама по геноцидној идеологији оснивача ове монструозне творевине. Ни само Ливно није остало без једне такве крваве „успомене“.

Тренутно Ливно и Ливањско поље припадају кантону 10 или званом још и Херцегбосна жупанија. Територија овог кантона обухвата простор од Томиславграда, некадашњег града Дувна, које је и пре рата било већински насељено католичким становништвом, па све до Босанског Петровца. Кантон је површине 5000 квадратних километара, од чега је половина земљишта власништво Срба, којих на жалост на том подручју има врло мало.

У Дрвару, Грахову и Гламочу и поред масовног исељавања, Срби и даље чине већинско становништво. Симбол овог кантона је хрватска шаховница. У овом кантону као и у осталим кантонима под управом Хрвата Срби нису конститутивни народ, за разлику од остатка Босне и Херцеговине. Потребно је нагласити да су Срби у Босанској Крајини, којој припада и овај део Босне, били практично етнички чисто становништво. Од отприлке половине Ливањског поља па све до Дрвара, сва насеља су била искључиво српска и поред геноцида који је извршен током Другог светског рата, стање у Титовој Југославији, што се тиче етничког састава је остало непромењено, све до ’90-их година ХХ века. И даље су ови простори катастарски у власништву Срба, али су на жалост запустели.

У Београду функционише Удружење Огњена Марија Ливањска, које окупља Србе са подручија Ливна и Ливањског поља, укључујући насеља од Купреса до Грахова. Удружење је основано са мисијом очувања богате српске културне и верске баштине са тог локалног подручија, неговања сећања на српске жртве, као и одржавања активних, живих веза са малобројним Србима који данас живе на том подручју.

Са др Синишом Јагодићем, чланом Управног одбора удружења Огњена Марија Ливањска, водили смо разговор на тему судбине Срба у Ливањском пољу и могућностима да се то стање промени.

На који начин Ваше удружење ОМЛ помаже Србима Ливањског поља?

Један од три осовна правца деловања Удружења је одржавање веза са Србима који живе на подручју Ливна. Циљ је побољшање услова живота и стварање услова за повратак. Активности се остварују израдом база података расељених и њихових потомака, подстицајем прибављања личних докумената БиХ, подстицајем регулисања власништва над имовином, праћењем конкурса и огласа у вези са повратком, поправком кућа, побољшањем обавештености и изналажењем могућности за побољшање инфраструктуре у сеоским подручјима.

Непосредна веза се остварује даривањем деце и старачких самохраних домаћинстава у Ливну и селима Ливањског поља за Ускршње и Божићне празнике, финансијским помагањем поклоничких путовања за децу, помагањем повратничких домаћинстава у смислу прве помоћи за покретање посла који ће бити основа за опстанак, формирањем Фонда за опстанак итд.

Колико је остало тамо Срба, да ли има повратника и да ли има млађег становништва?

Срба у Ливну, односно парохији Лијевањској има мало, повратника и младих још и мање. Са римокатоличког становишта у претходном веку успешно је у три акта остварен зацртани план и проценат Срба у Ливну сведен са 50% у ХIX веку на ниво статистичке грешке данас. У последњем рату запаљена је Црква Успења Пресвете Богородице која има статус заштићеног споменика културе БиХ, девастирана спомен-капела посвећена Огњеној Марији где су били похрањени остаци ливањских Срба који су деведсетих извађени из јама, а градско становништво побијено, улогорено или протерано. Као и у Пребиловцима, Срби су прво зверски уништени у великом броју, а потом се покушало убити и сећање на њих. Нечијом небригом и незаинтересованошћу ово двоструко убиство никад није окарактерисано као геноцид.

Приметно је да и припадници хрватског и бошњачког народа у последње време напуштају те просторе, да ли постоји могућност да се, уз неку адекватну наталитетну политику, у догледно време поврати макар паритет између Срба и Хрвата и Бошњака, какав је био пре масовног протеривања српског становништва са ових простора?

Тешко је претпоставити да у скоријем периоду може доћи до демографског опоравка српског народа на подручју Ливна и Ливањског поља. Ради се углавном о старачкиом домаћинствима. По речима наших свештеника, који су за све ове године после рата имали тек по неко крштење или венчање, сваки физички одлазак није само гашење једног живота него често и једног огњишта. Ипак постоје појединачни покушаји повратка које Удружење помаже у границама својих могућности. Скоро смо даривали и прво новорођенче које нас је све обрадовало.

Ливно је данас „град духова“ из кога сви одлазе. Број становника општине је драматично пао са некадашњих близу 50000 крајем осамдесетих на 21000 данас. Град напуштају целе породице. „Победници“ иду ка поразу крупним корацима. Ливно, изгледа, не може без нас. Два пута смо пружали руку и она је опет испружена. Са већим опрезом, наравно.

Кантон 10 са шаховницом као грбом, Србе не признаје као конститутивни народ, иако је сачињен од готово 50% територије коју су вековима искључиво Срби насељавали. Да ли постоји могућност да се уз неку агилнију политичку борбу измени овај положај Срба у деловима БиХ који су под хрватском влашћу?

Прво, морамо нагласити да је Уставни суд Федерације прогласио ове симболе неуставним, јер представљају традицију само једног конститутивног народа. Застава и грб „кантона без имена“ су и даље у фактичкој употреби што све говори. Друго, ми смо касно схватили да конститутивност није нешто што је дато за сва времена већ је предмет перманентне борбе. И треће, иако овај кантон чине три српске и три хрватске општине „катастарски“ однос је далеко преко 50% у корист Срба јер је српски удео у доминантно хрватским општинама Ливно, Томиславград и Купрес огроман. А имовина је неприкосновена. Према последњем попису 2013. Срба је у Ливну 1,27%, а у Томиславграду 0,07%. Број српских ученика у школама је драматично мањи од ових процената.

И дозволите ми да овде поменем још једну јако важну ствар коју наши људи често пренебрегну. У БиХ је покренут поступак уређења катастарских књига. Срби би се морали озбиљно позабавити том врстом својих докумената и имовине. Нарочито ако имамо у виду да се имовина није редовно преводила и преносила јер се све одвијало на договор у породици. Сада је важно и ми на то апелујемо, да се уреде имовинска стања и да се уредно све уведе у књиге. Није питање да ли сада вредни мање или више, као ни то да ли неко размишља да се врати или не. Нико не зна шта носи будућност и нико нема права да потомке лиши предачког имања и наслеђа.

Ускоро треба да се одрже избори у БиХ, да ли је то прилика да се промени положај Срба у оним деловима Босне који су изван Републике Српске?

Избори у БиХ су заиста прилика да се бар минимално поправи положај Срба ван Републике Српске. Положај Срба у Федерацији, а поготову у Кантону 10 је, као мало где у „региону“, на ивици подношљивости. Ми позивамо све Србе са подручја Ливна који живе ван БиХ, а имају право гласа да учествују на октобарским изборима, јер тако показујемо да се нисмо одрекли својих села, градова и огњишта. Отворена је заједничка завичајна канцеларија српских удружења из Дрвара, Ливна и Босанског Грахова у Булевару Милутина Миланковића 120 б на Новом Београду (преко пута Арена спорта) где наши чланови дежурају према распореду до 27.јула када је последњи рок за пријаву. Сви они који су 1991. године имали место боравка у БиХ или су били пописани 1991. године могу се пријавити за гласање, чак и ако немају документа БиХ (лична карта или пасош). Могуће је гласање поштом или у дипломатско-конзуларним представништвима, а послови регистрације могу се бесплатно обавити у нашој канцеларији. Детаљнија упутства се могу видети на сајту omlivanjska.com.

На који начин би Срби, који су изван Републике Српске, а кроз изборни политички процес, сем масовнијег изласка на гласање, могли поправити свој положај?

Ми смо нестраначко удружење и не можемо саветовати бираче како да гласају. Искуство нам говори да тамо где нема српске државе или српске власти Срби немају шта да траже, што намеће и посебне видове политичке борбе. Људи који немају много избора у свакодневном животу не могу легитимно ни бирати на изборима. Овакав положај српског народа захтева превазилажење страначких интереса и удрживање на платформи опстанка, без жеље да се другим народима намеће избор њихових представника. Велики је луксуз бавити се идеолошким разликама у условима елементарне угрожености. Наравно, мислим да српски политички актери у БиХ треба да донесу коначну одлуку о овом питању.

У појединим општинама Ливањског поља, Срби већ свакако држе власт, колико је то помогло побољшању услова живота на тим подручјима и шта би се још могло урадити па да вековна огњишта предака постану примамљива и потомцима за евентуални повратак и поновно насељавање?

У општинама са српском влашћу као што су Грахово и Дрвар, ситуација је формално боља у погледу права из области културе и образовања, али суштински нема напретка. Срби не могу да се запосле у јавним предузећима и немају перспективу. Инфраструктура је у очајном стању, а рушевине из претходног рата доминирају градовима. Људи су препуштени сами себи и одлазе. Кантонална управа не чини ништа или чак блокира локални развој.

За евентуални повратак или насељавање потребан је озбиљан приступ власти Републике Српске и Републике Србије и вероватно озбиљна улагања. Неоходно је проценити потенцијале ових иначе пасивних подручја у смислу органске производње хране, узгајања лековитог биља, сточарства и туризма. Потом би требало да следе пројекти и улагања. Велики проблем је разорена инфраструктура.

Хрватска држава већ нуди као један туристички пројекат обилазак врха Динаре, са хрватске стране, једне од највиших планина на Балкану. Да ли постоји могућност да се значајније развије туризам на овим подручјима, чија је природа спектакуларна?

Зачеци ове идеје о планинарењу и обиласку Динаре, односно Троглава и Шатора већ постоје, а подржава их и наше Удружење. Обилазак се организује у Београду, кроз планинарско друштво, а спава се под шаторима у дворишту куће организатора. Сигурно би се могле посете организовати и у већем броју, али тамо је проблем преноћиште. Другу идеју коју на уму има Удружење, а која би се спровела у суорганизацији са црквом, односи се на ходочасничка путовања са обиласком стратишта и светиња Епархије бихаћко-петровачке. И ту је, такође, кочница спровођења преноћиште. Овај проблем би требао делимично бити превазиђен обовом парохијског дома у Врбици и изградњом конака у Губину.

Колико је рад вашег удружења препознат од стране државе Србије, а колико га цене Срби пореклом са Ливањског поља? Да ли имате довољно донација за пројекте? Да ли постоји могућност веће помоћи од стране институција Републике Српске и Републике Србије?

Мислим да рад нашег Удружења није довољно препознат од стране државе Србије, а могао би то бити добар модел по којем би, уз минималну логистику, држава могла организовати или помоћи рад сличних удружења која би имала мисију окупљања људи са подручја где су Срби изразита мањина, са минималним циљем да бар нико од наших сународника не буде угрожен од зиме или глади (што се на жалост дешава и у Србији) и да се сачува баштина. Прошло је пет година од када је Удружење Огњена Марија Ливањска обновило свој рад на челу са председником Николом Петровићем. Највише је учињено на пољу очувања историјске свести, културе, традиције, верске и сакралне баштине Срба на подручју Ливна и Ливањског поља. Удружење се непрекидно консултује и готово на дневном нивоу усаглашава свој рад са парохом лијевањским који има статус почасног члана. Већина активности се одвија уз благослов Епархије бихаћко-петровачке. Свесни смо улоге СПЦ у очувању верског и националног идентитета, поготову у најтежим условима туђинске власти, ратова и погрома. Средства се углавном обезбеђују донацијама чланова, али и пријатеља које нисмо познавали, а који су нас препознали. Средства и помоћ смо добијали од Републике Србије преко конкурса Канцеларије за дијаспору, Епархије бихаћко-петровачке, Фонда Патријарха Павла, а добру сарадњу смо остварили са Министарством спољних послова Републике Србије, Покрајинским секретаријатом за привреду и запошљавање Нови Сад, Представништвом Републике Српске у Београду, СО Сурчин, Музејем жртава геноцида Београд, Музејем Републике Српске Бања Лука итд.

Када се пореди положај Срба са Косова и Срба са Ливањског поља, које су сличности а које разлике, да ли се може повући нека паралела?

Исељавање са Косова и Метохије, као хроничан и „нерешив“ проблем бивше велике државе, било је, у ствари, параван за процентуално много веће исељавање Срба из БиХ и Хрватске. Притисак на Србе у БиХ је имао своје перфидније форме и није никада био тако бруталан као на Косову и Метохији. Срби у Ливну су вековима делили добро и зло са својим комшијама друге вере, а истог језика.

Најкрупнија и најозбиљнија разлика је у томе што су Косово и Метохија уставно-правно део Србије. Суштински, данашњи положај ливањских Срба одговара положају наших сународника јужно од Ибра који живе у енклавама, у немогућим условима, али са надом да неће бити остављени од матичне државе којој још увек припадају.

Да ли сте оптимистични по питању судбине Ливањских Срба, који су остали да живе на својим вековним огњиштима? 

Када говоримо о судбини ливањских Срба најбоље је да цитирамо председницу Управног одбора нашег Удружења Гордану Достанић која је петогодишњи извештај о раду завршила речима:

„… овај извештај завршавамо у уверењу да ће наредних пет година донети нове форме и садржаје, нове пројекте, нове координаторе, нове чланове, нове добровољце, нове нервозе, нове јурњаве…, а изнад свега добре резултате. А неких даљих и још даљих пет година да ће се умножити број српских кућа, заорати српске њиве, покосити српске ливаде у Ливањском пољу и преко Динаре расути звук наши звона и ојкаче… Имамо право да верујемо, зато смо се удружили да у тој вери радимо. Ако и не буде баш тако, моћи ћемо са поносом да покажемо пријатељима слике наших храмова, споменика, предачких гробова које не скрива зова и коров и који својим изгледом кажу: нијесу ме моја дјеца заборавила!“

На крају али не мање важно, најбољи ученик свих основних школа Кантона 10 у школској 2015/16. години био је Давид Ковачић, из Ливна, један од двадесеторо српске деце са подручја те општине.

Извор: Видовдан

Везане вијести:

У Аранђеловцу отворена изложба о Ливањским Србима

Злочини над Србима Ливањског поља, 28. јула – 3. августа 1941.

Годишњица: 12. – 22. јула 1941. – Стравични злочини над Србима ливањског поља