Sudbina krajiških Srba ih dovela na ledinu – u Busije

Pre tačno četvrt veka, ljudi koji danas žive u Busijama, na periferiji Beograda, bili su u kolonama bežeći ispred pobesnele hrvatske vojne akcije „Oluja“ koja je tu državu „očistila“ od Srba.

Pre tačno četvrt veka, ljudi koji danas žive u Busijama, na periferiji Beograda, bili su u kolonama bežeći ispred pobesnele hrvatske vojne akcije „Oluja“ koja je tu državu „očistila“ od Srba.

Dvadeset pet godina kasnije, u Busijama dan sparan, sunčan, miran… Dane Veselinović iz okoline Knina sa kesom u ruci izlazi iz prodavnice. Zastade da se pozdravi sa Mirkom Bardarom.

Obojica su na današnji dan pre četvrt veka, kao i većina žitelja ovog najvećeg izbegličkog naselja u Srbiji –  bili deo najduže izbegličke kolone u novijoj srpskoj istoriji.

Pred Olujom pobegli u Busije

Ni jedan ni drugi se ne sećaju da li je 4. avgusta 1995. bilo sunce ili kiša, jedino pamte dim, jauk i zvuk pucnjave i bombi. Ni Dane ni Mirko od tog dana nikada više nisu išli u Hrvatsku.

„Da idem u Hrvatsku? Ne daj bože! Neće me skoro videti… Ovde mi je porodica, kuće. Dva sina imam, jedan je u Nemačkoj, jedan radi ovde. Žena i ja imamo penziju iz Hrvatske, čak su mi dali i zaostatak. Dve hiljade eura!“ veli Dane.

Ni deca, kaže on, ne mare za Hrvatsku i ne žele tamo. Imovina popaljena, kaže, šta bude sa njom – biće.

Mirku je sve spaljeno i porušeno, u Busijama je počeo novi život. Stari, kaže, odmahujući rukom – kao i da nije postojao.

„Deca, snaje, žena, svi smo ovde. Kuću smo napravili, ono što je tamo niko niti prodaje, niti za to mari… Nema se čemu tamo ići“, priča nam.

O politici ni jedan ni drugi ne žele da govore. Ni ostali meštani Busija ne iznose svoje stavove, tek po neko promrmlja u bradu da nije dobro što Srbin ide na proslavu „Oluje“, misleći na predstavnika srspke manjine u hrvatskom parlamentu Borisa Miloševića.

Ružica Samardžija i njena prijateljica Jadranka Dubajić opušteno ćaskaju u Ružinom dvorištu dok oko nje bezbrižno trče unučići. Čim smo pomenuli Oluju, Ružica spušta pogled, gasi joj se osmeh, a lice u sekundi kao da je ostarilo.

„Ništa ne može da se zaboravi. Iz okoline Knina sam. Četiri dana nam je trebalo da stignemo do Srbije. Deda i baba su se vratili u Hrvatsku 1997. Mi smo ovde ostali i evo, prva generacija naših  potomaka je ovde rođena,“ priča ona pokazujući na unučad.

Nedostaje ona Hrvatska od pre rata

Ružici nedostaje život pre rata u Hrvatskoj, na neki način, ipak je to kaže, jedan važan period života, odrastanja.

Jadranka je oboje dece ovde odgajila, ali se sin odselio za Australiju, a ćerka bi trebalo da joj se porodi ovih dana.

„Šta da vam kažem. Život je čudan. Ovde smo se smestili. Ništa ne može da se zaboravi. Posebno ne 4. avgust. Ovde smo svi iz istih krajeva, ista nas je sreća potrefila. Neko živi gore, neko bolje. Ali se držimo. Ne bih se nikad vratila da živim u Hrvatskoj. Šta bi smo mi dole radili?“, dodaje ona.

Alena Olujića iz Kninske krajine zatičemo u crkvenom dvorištu. Živi sam sa majkom, sa kojom je i stigao u koloni iz Hrvatske.

„I tamo smo teško živeli i bili podstanari. To smo i ovde. Takva sreća. Došli smo vojnim autobusom, jer sam bio u pasivnom vojnom angažmanu na aerodromu naših snaga u Hrvatskoj. Nisam nikoga ubio, ni metak nisam ispalio, ali ne, ne idem u Hrvatsku, jer se još nema poverenja, a neće ga ni biti,“ siguran je on.

Sveće i sećanja

Dok pričamo, ljudi dolaze u crkvu, i u maloj kapeli pale sveće. Neko kupuje dve, neko deset. Neko velike, neko male. Žena koja tamo radi kaže, da je svake godine isto. Koliko sveća, toliko ubijenih duša….

Jovan Vučenović živi u ulici koja od 2008. godine, umesto Nova 9. nosi ime po Nikoli Begoviću, koji je bio veroučitelj Nikole Tesle.

Vučenović je iz Oluje spasao sebe i porodicu i svojih 27 komšija vozeći komšijski traktor od Knina do Banjaluke, dalje nije mogao…

„Došli smo ovde na golu ledinu. Pomagali jedni drugima koliko se moglo i danas se posle 25 godina i dalje radi. Iz starog kraja sam poneo tri struka biljke smilja, evo ih tu su posađeni ispod prozora,“ pokazuje nam rukom na zavičajni žbun sakriven među ružama i ostalim cvećem.

Ulice iz zavičaja

Njegov komšija Dušan Smiljanić pokazuje nam gde se ukrštaju ulice Stefana Knežević srpskog pravoslavnog episkopa dalmatinskog i Begovića.

„Put dalje vodi ka Crkvi i ka centru sela… To su imena ulica ovde data po nekim našima iz kraja,“ priča on.

Jovan, koji je inače inženjer, od kad je došao u Busije postao je, po sopstvenim rečima, samouki istoričar. Kako kaže, na spisku ima bar 30 imena koja bi mogla da ponesu ulice u Busijama, a koje su vezane za njihov kraj. Jer, tako bi budućim pokolenjima ostalo u pamćenju odakle potiču.

Izvor: rs.sputniknews.com, Brankica Ristić / IN4S