Subotica: Imena ubica na spomeniku žrtvama

Subotica – Imala sam tek sedam godina, ali trenutak kad mađarski vojnici ubijaju mog oca Spasoja i sestru Bojanu za sva vremena bolno se urezao u moje sećanje. Možete, onda, samo da zamislite kako mi je bilo kad sam među imenima, kako se ovde kaže nevinih partizanskih žrtava iz 1944. i 1945, ugledala i Ištvana Lodrija, čoveka koji ih je, na moje oči, predao ubicama.

Ovako, pokazujući Lodrijevo ime na jednoj od ploča iznad spomenika „Ptica slomljenih krila“, na Senćanskom groblju u Subotici, govori Anđelka Grubešić (78). Za razliku od spomen-ploče Aćifu Hadžiahmetović, čije otkrivanje je, ovih dana, zatalasalo celu Srbiju, ovaj spomenik je podignut još 1995, a Anđelka je ime koje je progoni celog života na njemu, slučajno, videla pre dve godine.

„Bila sam na jednoj sahrani i, kad sam već tu, odlučila da pogledam i spomenik“ nastavlja ona.

„Kada sam videla da je tu i Lodri, prosto sam se skamenila, a užasne slike iz aprila 1941. pokuljale su same od sebe.“

U paorskim kolima njen otac Spasoje Ninković je, nastavlja naša sagovornica, svoje četiri kćeri tada povezao kod rodbine u Bačku Topolu, da ih skloni od mađarske vojske koja je već ušla na teritoriju Kraljevine Jugoslavije.

„U naselju Nosa presreo nas je baš Lodri, inače najamnik na našem imanju. Pištaljkom je pozvao mađarske vojnike i rekao im da je otac četnik, a da Bojana, kojoj je bilo 18 godina, ima bombe u kosi! Oca su prebili kundacima, a onda i pucali u njega. Bojana, se, pokušavajući da pomogne, bacila preko njegovog tela, pa su ubili i nju – vraća se Anđelka u najstrašnije trenutke svog života.“

Po ulasku mađarskih trupa u Bačku prvi na udaru bili su, inače, solunski dobrovoljci kolonizovani posle Prvog svetskog rata. Njima je pripadao i Spasoje Ninković. Stevan i Lazar Krnajski bili su glave ugledne srpske porodice koja je u Kelebiji živela vekovima, ali ih ni to nije spaslo od bezdušnosti komšija Mađara.

„Na Uskrs 1941. po oca i strica došli su Ištvan i Janoš Pelhe i rekli im da krenu s njima“, priča Živana Krnajski, Stevanova kćerka rođena četiri meseca posle njegove tragične smrti.

„Rekli su im da ne brinu, da će se brzo vratiti. Nisu se vratili nikada. Sa još 26 Srba sa Kelebije odveli su ih u zloglasnu subotičku ‘Žutu kuću’ sa čijih prozora su ih, izmrcvarene, pobacali u kamione i zakopali u ataru.“

S mešavinom bola i rezignacije, Živana na pločama na Senćanskom groblju pokazuje i imena braće Pelhe. I oni su, kako tu piše, „nevine partizanske žrtve iz 1944. i 1945. godine“. Kao ni otkrivanje ploče Hadžiahmetoviću, odavanje te vrste „počasti“ saradnicima okupatora novosadskog istoričara dr Dragu Njegovana koji se, decenijama, bavi istraživanjem okupatorskih zločina pre svega na teritoriji Vojvodine, ipak ne iznenađuje.

„Niko, zapravo, nema uvid čija su sve imena na spomenicima Nemcima i Mađarima, stradalim u Drugom svetskom ratu i posle njega, kojih je po Vojvodini sve više“, kaže on.

„Svakoj nevinoj žrtvi treba odati poštu, ali tu su i registri Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Sa njima bi, pre nego što se bilo koji od tih spomenika otkrije, trebalo uporediti imena koja se na njima nalaze. To se, nažalost, ne čini.“

Ledeno ćutanje

Videvši ime jednog od dželata svog oca na spisku „nevinih partizanskih žrtava“, Anđelka Grubešić je sama pokušala da ispravi nepravdu. Uspela je čak da u arhivi Višeg suda u Subotici pronađe originalnu presudu Lodriju, obrazloženu upravo potkazivanjem njenog oca, ali ni to ništa nije vredelo. Pisma upućena liderima SVM Jožefu Kasi i Ištvanu Pastoru, predsedniku Skupštine Vojvodine Šandoru Egerešiju, gradonačelniku Subotice Saši Vučiniću…, ostala su bez odgovora!

Eho iz Mađarske

U Mađarskoj je, kaže dr Drago Njegovan, u punom zamahu revizionizam čiji eho, očigledno, odjekuje i Vojvodinom. Pre nekoliko godina je tako rehabilitovan general Ferenc Sombathelji, načelnik Hortijevog generalštaba i naredbodavac zloglasne novosadske racije. On je, inače, u Novom Sadu 1945. osuđen na smrt i streljan. Na drugoj strani, učesnik tog zločina Šandor Kepiro umro je neosuđen u Budimpešti, a pravdi, uprkos činjenici da je 1944. učestvovao u deportaciji više hiljada Jevreja, sada izmiče i Laslo Čatari.

Izvor: VASELjENSKA