Страдање Срба у Старом Броду

БЕСПУТНИ КРАЈ

У Стари Брод, који административно припада општини Рогатица, једино се може стићи чамцима из Вишеграда, јер овај Дрински кањон још увијек никада није добио путну комуникацију «са остатком свијета».

Очигледно је да је након Другог свјетског рата био практично «осуђен на тихо изумирање и заборављање поменутих злочина», каже Драго Гавриловић, председник организационог одбора за обележавање овог српског стратишта.

Славко Хелета – забиљежено 10. јула 2011 год.

ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА 1942. ГОДИНЕ
-СТАРИ БРОД И МИЛОШЕВИЋИ-

Свједочења…

МИЛОШ БАШОВИЋ (80 година)
Место: Бранковићи код Борике – Рогатица

…Кад смо у априлу 1942. године бјежали од усташа, упутимо се према Вишеграду, да би прешли у Србију. Кад тамо, на ћуприји, Италијанска стража неда преко Дрине.

Народ онда крене низ Дрину, према Старом Броду. Уз мене су била још три брата и сестра. На саонама смо вукли мало неких ствари. Узак пут, Пухалова њива се зове, стадосмо сви. За нама нека војска трчи, ми не знамо да су усташе. Народ поче бјежати, а они углас: «Не бојте се народе, ово је Српска и Црногорска војска…». Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину.

Наста право клање народа. Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом.

Измакнем и станем, па се шћућурим међу поубијане, криомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу.

Кад све поубијаше натрпају на неку стару поњаву и бацају у Дрину. Ето шта су радили од српског народа.

Тада, на том мјесту гдје сам ја пуким случајем остао жив, побијено је најмање 500 људи.

Сјећам се, ту су у Пухаловој њиви звјерски убили, много народа из Бранковића: Моју мајку Љепосаву Башовић, моју браћу Милоша и Марка, као и сестру Зору. Комшиницу Стаку Недић, затим Милоша, Росу, Драга, Драгицу, из Шетића Даницу Перендија, из Мислова Анђелка Орашанина, те већи број покланих и убијених, као и рањених, који су побацани у Дрину. Божа Перендију убише у Старом Броду.

Свега и свачега је било, Многе дјевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе устаже масовно су скакале у Дрину. А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш заплове женске косе…

У јеку усташких злочина наиђоше неки њихови официри, кажу иде Францетић.

Нападе једног усташу ријечима: «Шта то радиш, знаш шта смо рекли горе на брду, кад нико не види убијај, а гдје виде преко Дрине немојте убијати…»!

Ма то је био прави хаос, усташе поклопиле народ и раде шта хоће.

А након Другог свјетског рата просто нисмо смјели о овоме причати јавно. Правило се лажно братство и јединство, прикривајући ове силне злочине. Чувајте се људи, видите шта се радило са нама…

МИЛОВАН БАКМАЗ (79 година)
родом из Соколовића код Соколца, сада живи у Хан Пијеску

Усташе се у нашем крају одједном, 1941. године почеше јављати. Комшије муслимани све испред куће пјевају «Ој Хитлеру слико на папиру-ти си наске завио у свилу». Изазивају, изазивају…

Све је то ишло против српског народа.

Кад окопни снијег одоше партизани, а народ се поуздао да ће нас заштитити, а одступи и Рачић, који нас је такође штитио.

…Са Мајком Милицом и оцем Алексом из Соколовића нас све, у Францетићевој офанзиви, потјераше с прољећа 1942. године. Крену колона народа од Олова, Кладња, Мокрог, Пала, Праче, око Сарајева, Рогатице… То је био ужас, пуно је Сјемећко поље српских избјеглица, да бациш шибицу пала би на иксана или на стоку коју смо повели са собом.

Идемо у колони пјешице, изнемогли, дјеца и стари на воловским колима и коњима, према Вишеграду. Дођемо на ћуприју на Дрини кад Италијани недају преко Дрине. Узимају кола, волове и стоку, враћају нас на Околишта. Ту у изгорјелој жандарији преноћимо, а ујутро отац Алекса каже да треба спашавати народ, а не стоку.

Натовари доста ђеце, заједно са нама, на коње па низ Дрину, преко Милошевића према Старом Броду, надајући се да ћемо скелом прећи Дрину, па у Србију. Зајмили смо само једну краву, а сву осталу стоку оставимо да их чува неки мој старији стриц. Није имао дјеце и вели: «Ајте ви, са мном шта буде».

Дођосмо у Милошевиће и заноћисмо по оним кућама. Сјећам се, добра имања, ограде им плетене са прућем. Ништа, одједном кад народ поче да вришти и кука. Покојна мајка сподбије мене, оставимо и краву и заједно са народом бјежимо једним сокаком доље према Старом Броду. И поред једног жбуна се шћућуримо, а около пуца, људи падају, скачу у Дрину. Нема, прави хаос, стоји вика жена и дјеце. Опколили су нас, добро се сјећам све наоружани муслимани са фесовима на главама. Одатле опет бјежи, бјежи. Успут ми погиде стриц Јоја, неке комшије… Кад дођосмо до Дрине само један понтонски чамац, и то шупаљ, а около има најмање пет хиљада душа.

Видимо преко дрине двије групе, посебно Нијемци, а посебно Недићевци. Ништа, кад се смрачи, чујемо усташе како вичу: «Јованеее…». Мој отац некако нас убаци на чамац и пређосмо Дрину. Ту видимо како Недићевци и Нијемци разговарају, онда са једним чамцем крену патрола преко Дрине међу народ, а друга уз Дрину и вичу: «Цурик усташ, цурик усташ…».

Мрак дође, тишина је, а сутри дан на Стари Брод сиђе Францетић и чујемо како виче: «Шта ви мислите Срби, ово је држава коју неће нико побједити, а и Русија ће ускоро пасти. Вели, власт се мора поштовати, зато морате под оружје. Шта ће људи, сила је сила, неки узеше и оружје…

Народ прште, неко пређе Дрину, неко уз оне стране. Да није било Недићеваца и Нијемаца све би оно усташе побиле, неби могла Дрина све примити, сигурно би је зачепили.

Било је то вријеме ужаса и незапамћених усташких злочина, највише су страдале дјевојке и младе жене, зато су заједнички, фатајући се за руке, са стјена скакале у Дрину. Само им се на површини виде раширене косе и напућене сукње. А лешеви плове, баш к’о да си набацао цјепаница. А Дрина придошла, само кува…

Они муслимански цивили са фесовима, након клања и убијања, узму неке поњаве, покупе лешеве па све у Дрину.

Колико је тада људи побијено тачно не знам, само била је огромна маса. Јер прије наше групе нико није остао жив. Жене су силовали, вадили очи, чак су и рањене бацали у Дрину. Остао је жив само неко ко се успио сакрити у шуми или неком жбуну.

Сјећам се од наших из Сељана тада су страдали Милка Бартула, неки Сава Ћеранић, мој амиџа Јован Бакмаз, бројне комшије и родбина.

Након Другог свјетског рата све се ово препричавало, али никад и нигдје јавно, нити је ко хтио истраживати ове страшне злочине над Србима. Штета је што су бројни свједоци одавно умрли, знало се тачно поименце ко је све доље код Дрине страдао. Све би било испричано и записано «ко Јеванђеље».

РИСТО БОРОВЧАНИН  (78 година)
из села Жуља – сада живи у Педиши – Соколац

…Кад је 1942. године пошла усташка офанзива од Кладња, Олова и Сарајева кренуше велике колоне Срба преко Романије. Сјећам се, 3. маја 1942. године стричеви нам кажу да и ми морамо напустити село. Неки побјегоше на Романију у Дубоке долине, а ми опет за оним колонама према Дрини. Стриц Јован каза, идемо да се пребацимо у Србију.

Кренемо за народом прво у Рогатицу, па преко Сјемећа. На Горњој Лијесци, према Бранковићима, кажу нам да не смијемо према Вишеграду, јер је тамо био велики покољ 2. маја, већ да идемо на Стари Брод и чамцима се премацимо према Србији.

По мраку стигнемо у Милошевиће. Ујутро дојаха један четнички курир на коњу и онако јури кроз народ па виче :»Бјежте људи, ево усташа, поклаће и вас као јуче у Вишеграду…»

Народ се разлети, покушава да скупи стоку па да крене ка Старом Броду, а већ нас стиже усташка коњица. Што оста’ народа горе у страни и остаде, а што ухватише оно доље према Дрини почеше убијати. Пригоне нас, пригоне Дрини. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу дјецу увис и дочекују на бајонете. Био је то један страшан ужас и пакао. Народ помаже и јаука. Људи само скачу у Дрину, цуре посебно.

Ми се око мајки груписасмо покушавајући се спасити. Одједном сам пао потрбушке међу гомилу побијених и унакажених. Главни покољ је био негдје између 16 и 17 часова по подне. Провирим криомице и видим са друге стране Дрине чамцима дође некаква војска у жутим одијелима. Траже Францетића. Домало се он појави, попе се међу народ на неки пањ и рече: «Не смије више нико, никога убијати, што је побјено, побјено, остали нард да се искупи и врати кућама…»

А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Вишеграда. То је био невјероватан и страшан призор.

Шћераше нас на Стари Брод, ту народа још доста под неким бајтама. Преноћимо, ујутро чамцем из Србије дође шест официра. Чизме су им биле до кољена. Само вичу: «Не бојте се народе, не бојте се народе. Идете свак својој кући, нико више никога не смије убити…».

Нисам имао ни оца ни мајке, у овом покољу су страдали моји стричеви, стрине, снаје, рођаци, родице…Од мог стрица Павла погиде жена Анђелка, његова снаја Савка, па кћери Милана и Милка, затим унук Мирко. Од чељади стрица Арсена, код кога сам ја био кад сам остао без родитеља, страдаше Даринка, Слободан, Радојка, Ранко, Слободанка. Све укупно, тада побише и побацаше у Дрину наших једанаесторо чељади.

ЉУБИЦА ПЛАНИНЧИЋ рођена ЧАРКИЋ (90 година)
из Сељана, сада живи у Гучеву код Рогатице

..Најприје народ је почео бјежати пред силном усташком војском. Бјежали, бјежали. У мене мала ђеца била, једно од пола године, а друго од годину и по. И двије заове заједно са мном, и оне носиле ђецу.

Тако стигосмо на Дрину, у Стари Брод. Народ, који је јачи оде, оде… По цијели дан скелом пребацују преко Дрине, а Дрина велика, из брда у брдо.

Чамци препуни људи, а опет по десетеро наваљује, скаче, хоће да оборе… Е кад је било пред мрак, зауставе чамце и народ заноћи крај Дрине. Пада киша, а ја се скрила са ђецом иза неке колибе. Збили се и ћутимо, а крај дрине само зачујеш запомагање и јауке, па тихе шапате «отишао је још један»!

Што је народа отишло у Милошевиће, нико се није вратио. Тамо је отишло бар двије хиљаде народа. Ту није остало ни пиле, све су побили. А остало је мало на Старом Броду, зато што су нас мало Нијемци заштитили.

Шта ћеш, дођу усташе, траже паре, немаш, траже злато немаш, нож или метак.

Ја сам била са ђецом, шћућурили се с краја неке кућерине, заноћимо тако. Боже сачувај оног времена, патњи и злочина. Ко је оно ишчекао.

Усташе нема шта нису радиле, све шта им требало. Боже ти мили саклони и сачувај, онијех јада. Те злочине није запамтио нико, што је држава и ратова.

Побише онолики народ, а Дрина носи све.

Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму и нож, да им очи и џигарице ваде… Ех кад се сјетим, најгоре су прошле младе цуре, жалости љута…

Похватају се за руке и саме скачу у Дрину. Боже сачувај!

Ту страда деветеро Рацковића из Сељана, па шесторо Лелека. Ниђе трага ни спомена. Све је то Дрина однијела, Боже сачувај…

Ишла сам касније много пута до Дрине. Никад и нигдје никоме спомена…Боже сачувај…

Забиљежио Славко Хелета
(07. 07. 2008. године)