Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45. године (2)

Априлски рат, хрватска издаја и побуна, проглашење НДХ у Чапљини, огорчене борбе за град, окупација прве српске жртве, успостављање хрватске власти и припреме геноцида.

Пише: Миленко Јахура 

За потпуно истребљење Срба идеална прилика после Хитлеровог и Мусолинијевог разбијања Југославије и успостављања Независне Државе Хрватске, мрачне злочиначке творевине. Хрватске масе су је дочекале са еуфоричним одушевљењем. Муслиманске такође, у нешто мањој мери. О каквом се расположењу ради говори и чињеница да је у Чапљини, под вођством католичких свештеника Јуре Врдољака и Илије Томаса, предратних чланова усташке организације, проглашена Независна још 8. априла 1941.године, два дана пре него је исту Кватерник прогласио у Загребу!

Опијене шовинистичке масе нападају и разоружавају југословенску војску, пљачкају српску имовину и заустављају саобраћај на железничкој прузи и путевима. Тиме прекидају виталну везу између војних команди и јединица. Војска која је била у Чапљини, састављена добрим делом од Хрвата, распада се и делом прилази побуњеницима којима стално пристижу појачања из западне Херцеговине.

Тамо се све било узбунило и подигло на ноге. На свим католичким црквама звона су позивала на оружје. То чине и жупници са пушкама у рукама. У руке Хрвата пада и стотине војника и регрута, посебно морнара, који нису ни стигли до својих ратних јединица, као и избеглица, цивила из Србије. Њихова судбина није до данас разјашњена, а не зна се да ли је и истраживана? Сасвим је могуће да су сви страдали у јамама западно од Чапљине?

Но, убрзо усташе у Чапљини доживљавају и свој први пораз, у једној од ретких успешних операција југословенске војске у Априлском рату.Она је овде била далеко од фронтова и борбеног додира са страним агресором.Али,суочила се са отвореном издајом хрватског фактора у војсци истановништву. Дефетистичке харанге, дезертерство, саботаже, диверзије и друго из арсенала подмукле борбе, прелазе у оружане нападе из заседа и отворену побуну и преузимање власти за рачун освајача, још док су његове трупе биле удаљене стотинама километара.

У тој борби против Југославије, Хрвати у почетку поступају под фирмом Мачекове“сељачкезаштите“, паравојне организације, која се преко ноћи претапа у усташки покрет.

После преврата у Чапљини, одред југословенске војске, у чијем су саставу били и питомци подофицирске школе из Билеће,пребацује се 13. априла возом до Габеле и врши противнапад у циљу ослобађања Чапљине и деблокаде виталних саобраћајних комуникација. Борбе су трајале два дана уз велике жртве на обе стране. Хрвати су поражени и одбачени према Љубушком, а југословенска војска је у ушла у Чапљину 14. априла увече. У уличним борбама, било је и неколико случајних, цивилних жртава. Колона војске нападнута је и у Дубравама, из заседе великог броја хрватских побуњеника, од којих су двојица погинула пошто су војници одговорили на ватру.

Хрватска оружана побуна избила је и у Метковићу. На њеном челу био је католички поп дон Владо Билобрк. Нападнута је жандармеријска станица. Њен командир,часни поручник Карабег, муслиман из Мостара, извршио је самобиство, не желећи да се преда. Хрвати су заробљеног жандарма,Србина Симу Чалију, мучили, убили и потом мртвог обесили. То је прва српска жртва Покоља, хрватског геноцида у овом подручју. У Метковићу Хрвати већ 15. априла хапсе и затварају Србе из тог места.

Хрвати су изазвали сукобе, а оружаном побуном и злочинима погазили су важећи кривични закон.Тиме на њих пада сва одговорностза жртве на обе стране. Међутим, хрватска пропаганда, у коју се укључио и мостарски бискуп Алојзије Мишић, одмах је оптужила војску и Србе „за напад на цивиле и злочине над Хрватима у Чапљини“, представљајући погинуле побуњенике као недужне грађане. Војска се повукла из Чапљине у ноћи 16/17. априла. Сутрадан су у Чапљину ушле јединице италијанске окупаторске војске и одмах продужиле пут према Метковићу, Стоцу и Мостару. У времену од повлачења југословенске војске до уласка Италијана, у град су поново ушле претходно разбијене наоружане хрватске банде.

Проваљивали су у српске куће и радње, палили и пљачкали. Секирама су убили две српске жене, Јелку Митровић (71) и Саву Стевановић (66). Почела су и затварања и пребијања Срба, без било каквог повода са њихове стране. Тако је, првог дана власти у Чапљини, хрватска држава показала своју крваву и злочиначку природу.

Насиље је убрзо прекинуто новим доласком Италијана, који су се задржали ту до до краја маја 1941. По Римским уговорима, закљученим са НДХ 18. маја 1941, Италијани су преузели обавезу да се повуку из II окупационе зоне и да власт предају Хрватима. До повлачења Италијана, живот за Србе је на овом подручју био сношљив. Чак су у Чапљини. 29. маја,прославили Спасовдан, славу цркве, уз песму момака у порти. Хрвати, чекајући да Италијани оду, нису губили време у припреми геноцида,већ су помно све пратили. Зато ће они који су започињали песму, као Спасо Шијак из Клепаца,бити међу првим жртвама покоља.Спасина ћерка Сена, посмрчe, рођена 1941, написала је потресне стихове на споменику оцу-мученику, чије је тело са хиљадама других однела хладна Неретва:
„Спасовдан памти твоју посљедну пјесму, / А ја ни лика ни гроба, / Само бол што са овим каменом дијелим.“

У Чапљини се по окупацији формира усташки апарат. На челу усташког стожераза Херцеговину био је адвокат Павао Цанки,каснији хрватски министар правосуђа и богоштовља. Усташки повереник за столачки срез (по неким изворима и за целу Херцеговину!) био је дон Илија Томас. За саму Чапљину, која је била среска испостава, а у НДХ срез, повереник је био трговац Перо Јукић- Геринг.Саму предају власти усташама спровео је поп Томас, први по рангу усташа у Чапљини.То је учинио наредбом Ивану Драгићу, општинском бележнику, да: „у име поглавника и усташког покрета, по наређењу Дра Цанкија, шефа усташког стожера,сву власт предатеПери Јукићу!“

Поред Томаса и Јукића, чланови Усташког стана били су и фра Тугомир Солдо, Мирко Ловрић, Марко Јелчић, Марко Видић, Ахмет Капетановић, Дане Вего- Гвардијан, Јанко Вего, Берислав Павић, Никола Грепо, Иван Ребац- Апел, Јуре Мрчић, Ешреф Зухрић, Миле Остојић, Славко Сушак и други.

Први усташки логорник био је Фрањо Вего, студент права. Заменици логорника били су Нико Филиповић, који је био и таборник и Ахмет Капетановић. Касније су логорници били Рудо Врдољак, Ахмет Капетановић, Вид Џајић и Мартин Пркачин. У свим општинама формирани су усташки табори, а у селима усташки ројеви. Усташка организација није формирана само у Пребиловцима, великом и пространом српском селу са преко хиљаду становника, у коме су живеле само три муслиманске породице са око тридесет чељади. Усташки сарадници, преко којих су усташе добијале
информације о Пребиловчанима, били су сеоски муктар Мурат Шоше и његови синови- усташе:Халил, Ахмет, Рамо, Мујо и Мехо.

У Чапљини је постојао и тајни саветодавни одбор, који је на седницама решавао о судбини, односно истребљењу Срба. У њему су били Перо Јукић, дон Илија Томас,Мирко Ловрић, Берислав Павић, Фрањо Вего, Дане Вего, Јанко Вего, Иво Габрић и други. Главну реч водили Јукић и Томас.

Усташки повереник за Столац био је Фрањо Смоле. У усташком одбору били су Омербег Ризванбеговић, католички поп дон Марко Зовко, Илија Рагуж, Станко Рагуж, Божо Пуљић, Станко Обрадовић, таборник и председник општине Аладинићи Мартин Маслаћ, Петар Марић, Хамид Хрле, Виде Паламета, Миховил Секои други. Логорник је био Марко Ћорић.У општинама формирани су усташки табори, а у селима усташки ројеви. Одушевљење за НДХ и спремност за злочине над Србима била је општа и иста као и у Чапљини. Ипак, може се рећи да је најјача злочиначка организација била у селу Прењ. Њу је предводио Нико Јеринић.

Хрватски злочин геноцида над српским народом у Доњој Херцеговини спада у ред најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји уопште. Хрватска великодржавна политика је 1941. године покушала, а 1992. године и потпуно успела,да долину Неретве, Дубраве, Храсно и Столац очисти од Срба и свега што је на њих подсећало. Како је и зашто дошло до ситуације да се у значајном делу једног народанакупи толика мржња, моћна да гапокрене на сурово убијање и потпуно истребљење другог народа? Уз то још и својих познаника и суседа који им лично ништа нису скривили, који су им до рата били пријатељи, а некад и кумови па и рођаци?Одговор не може дати само историја, негои медицина,етно и социјалнапсихологија и можда неке друге научне дисциплине. Злочина је било у свим ратовима и после њих. Они су се могли очекивати на српску штету и после априла 1941.

Више од Немаца, Бугара, Арбанаса, Мађара, него од Хрвата.Не зна се да је неко предвиђао толику трагедију Срба у хрватској држави, ако она буде створена. То се није могло ни у сну сањати. Српски народ је био потпуно неспреман за ситуацију у којој се нашао у НДХ.Није изгубио само државу већ је био обезглављен у сваком погледу. Преко ноћи је остао без свих права: на име, на језик и писмо, на посао, на веру, на имовину, на живот и на достојанствену смрт…Могао га је мучити и убити ко је хтео, а да за то не одговара. Изгледало је да нова хрватска држава, за коју су говорили да је хиљадугодишњи сан и створена само зато да убија, понижава и пљачка Србе.

А Срби у то нису веровали.

Неки ни онда када су везани били већ на губилишту и видели смрт око себе.Како ће држава убијати народ који у њој живи и то без суда и кривице?! Тако, испредјаме Гавраница, када су плотуни већ засуливезане Србе из Горњег Храсна, Јован Ђого још не сумња у комшије павиче: „Браћо Хрвати, неко нас поби!“Срби дуго, а чини се многи и данас, не могу просто да схвате да има тако подлих особа, који те зову да дођеш негде, кунући се и у своју децу да ти се ништа лоше неће десити, а онда те вежу и млате, вређајуу таквом стањуи на крају воде најаму? Како се може бездушно лагати и лажно клети, реч газити, а сваке недеље ићи на мису и молити се Богу? Или, како те кумможе изневерити ипод нож одвести дете, његово кумче, које си му поверио да га чува од злочинаца?

Нису баш сви Срби били толико наивни да иду као овце на клање, посебно када се сазнало за прве злочине. Било их је спремнихда беже и расположених да се боре. Али, старији су у томе спречавали млађе, говорећи им да се ништа неће десити, јер нису криви ни за шта, а бежањем и отпором могу само изазвати губитак својих и других глава. Мајке су звале синове да изађу из шуме и пођу за комшијама – усташама који су по њих дошли, дајући реч да им се ништа неће десити. Нису ретки случајеви да са оцем мирно оде на губилиште по пет синова, или петеро одрасле браће са својим одраслим синовима. На подручју ДоњеХерцеговине није било лако да се спасу било шта да покушају. Били су сви одсечени од источне Херцеговине ланцем хрватских и муслимански насеља око Стоца.

Поред тога, већина насеља је била мешовита, па и многе улице и махале, тако да су шансе да се извуку поред стража и заседа биле минималне. Поготово, то није било могуће целим породицама. Већина покушаја извлачења завршавала је погибијом.Оружани отпор био је веома ризичан, не само због потпуне блокаде већ и због давања повода за истребљење нејачи и свих Срба у мешовитим насељима. А ситуација блокаде,забрана кретања и опасност од хватања и страдања утицали су на то да Срби не иду нигде даље од својих кућа и њива.Тако нису знали ни шта се дешава у суседном селу, а камоли у источној Херцеговиниили даље. То све, али и други разлог утицали су да усташки учинак у истребљењу Срба буде знатно већи него у другим крајевима.

Уз успостављање своје организације, хрватска власт, осећајући историјску прилику, разрађује старе планове и врши припреме за спровођење геноцида над Србима. О томе се, без сумње, размишљало и раније, а прогони Срба у Првом светком рату показали су се као увод или генерелна проба истребљења. Од Срба се прво тражи да предају оружје, под претњом смртне казне. Под видом уписа у војну евиденцију, ради утврђивања броја и животне доби будућих жртава и припреме спискова за ликвидацију. Постепено јачају дискриминаторске мере и изричу се разне забране.Затим у првој половини јуна почињу хапшења виђенијих Срба и свих оних који би да воде народ у отпору будућим злочинима. У то време у Источној Херцеговини, око Невесиња, Гацка и Љубиња почињу масовни покољи Срба, због којих избија оружани устанак Срба ради одбране голих живота.

Отпочињање покоља у крајевима где су Срби већина у односу на муслимане имао је своју логику у завађању Срба и муслимана и потпунијем везивању ових других за хрватску власт. Даље, планирало се да се ови, традиционално устанички крајеви превентивно, кроз масовне злочине пацификују ради лакшег истребљња Срба у Доњој Херцеговини. Очекивани отпор Срба, који се и десио, требало је да послужи као оправдање за интензивирање злочинаи потпуно истребљење свих Срба у долини Неретве и Доњој Херцеговини. Срби у овим крајевима, због изолације изазване потпуном блокадом нису имали сазнања о масовним убијањима Срба у јамама у источној Херцеговини, што је и њих убрзо чекало.

Непосредна упутства за почетак злочина дао је сам Павао Цанки, који је крајем маја дошао у Чапљину. На железничкој станици поздравио га је постројен вод наоружаних усташа. На рапорт:“Стање редовно!“ љутито је одговорио: „Шта је редовно, кад још никог нисте убили?!“ И половином јуна почело је и убијање ухапшених. Прве жртве били су Миле Витковић, младић из Чапљине и Огњен Ждракановић, углени домаћин и старешина соколске чете из Пребиловаца. Они су просто подлегли мучењу, које је непрестано трајало данима. Миле је издахнуо у згради Гимназије, а Огњен на улицама Чапљине. Гробови им нису нађени, вероватно су им тела бачена у реке- Милино у Неретву,а Огњеново у Требижат.

Тако су убијени и други, њих десетак. Измрцварени и испребијани одвезени су камионом до Витине, код Љубушког, где су убијени у једној месари. Железничара Славка Дучића одвели су возом до Хутова и тамо га убили.После ових првих убистава, долази до првог, добро испланираног масовног убијања Срба, познатог као „Видовдански покољ“. Други масовни покољ који је кренуопочетком августа назива се „Илинданским“.

(НАСТАВИЋЕ СЕ…)

Фељтон је заснован на раду Миленка Јахуре који је објављен у Зборнику 6. међунаронародне конференције о Јасеновцу, Бања Лука 2014. 

Извор: Слободна Херцеговина

Везане вијести:

Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45 …