Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45 године (1)

Поводом 83 године од почетка великог геноцидног Видовданског покоља хрватске државе над српским народом.

Пише: Миленко Јахура
(1. део- уводне напомене)

Доња Херцеговина је географско-историјска одредница, која се код Срба, за разлику од Хрвата, данас ретко користи код оваквах и сличних разматрања. Ово сматрам неоправданим заборављањем једног српског краја, са несрећном судбином и многим националним, културно-историјским и другим вредностима, на који освајачи данас полажу претензије. То је простор ниске Херцeговине, који се назива и Хумином и припада му подручје Стоца (без Дабра, који му је донедавно административно припадао), Дубрава, Храсна, Чапљине и Љубушког. Сматрао сам да је оправдано да се, овде обради Доње Понертвље, одн. Метковић и Опузен, који су данас у Републици Хрватској, а изостави Љубиње, ко је је прелаз из Доње у Горњу Херцеговину.

Треба истаћи чињеницу, која се не може побити, али се често занемарује, да је ово историјски земља српског народа која је скоро до половине 14. века била у саставу немањићке државе, у којој су до тада живели само православни Срби. На српску несрећу, њен укупан, стратешки значај други одлично уочавају, за разлику од нас којима је, по свим обележјима требало да припадне. Зато су га се наши владари често одрицали „без по муке“ и уместо њега тражили излаз на море на неким другим обалама. Усудићу се да кажем да је и то, поред других несрећа, узрок судбине Србије као земље без мора.

Први турски попис Херцеговине 1474-77. године овај простор означава као српску земљу. Имена сељака су чисто српска. Постоји тада тек понеки муслиман (као у Битуњи код Стоца). За кратко време, после пописа,прелазак на ислам овде постаје масовна појава. После продаје Стона са Стонским ратом и Приморјем, а затим и Конавала Дубровнику, настаје присилно католичење тогапростора. Из Приморја католици постепено, првих векова веома споро, продиру дубље у простор Доње Херцеговине. У 17. веку, православни су још већина у Храсну, Бурмазима и Крушеву.

Бискупски извештаји из тога времена говоре о мноштву муслимана и православних – „Турака и шизматика“ у Дубравама, без католичког присуства. Тако је било и у долини Неретве на обе њене обале. Од 18. а нарочито у 19. веку, подстицани од Ватикана и Аустрије, католици се масовно насељавају од села Добрања, испод планине Жабе (које називају својом матицом) у Храсно,Бурмазе и Крушево и даље на простор око Стоца, затим у дубравска села Прењ, Црниће, Аладиниће, Ходово и даље.

Тиме, са источне стране, потпуно окружују или улазе у многа, до тада компактнта српска или мешовита српско-муслиманска насеља у Дубравама и околини Чапљине. Истовремено, надиру уз Неретву са југа, уз обе њене обале и са запада у Чапљину и правцем од Љубушког до Неретве и преко ње. Тиме су се стварале претпоставке у заузимање ове земље, за шта је Покољ, геноцид над Србима био коначно средство, опробано у другим деловима света. Припрему маса за обрачун са православљем врше језуити који овде долазе у другој половини 19. века. Даље, после несрећне 1878. године, окупациона власт фаворизује католике, којима усађује хрватску националну свест и име, истовремено и успешно радећи на трајном раздору између муслимана и православних Срба.

За Србе у Доњој Херцеговини била је несрећна и 1939. година, са дугорочним погубним последицама. Тада су столачкии мостарски срез, а тиме и цела Доња Херцеговина и долина Неретве, укључени у Бановину Хрватску. Срезови су имали хрватску већину јер су у њих укључене компактне групе хрватских насеља око Неума и по западној Херцеговини. Са српске стране није било никога да се заинтересује и избори да се граница Бановине, ако су је већ стварали,не црта по границама срезова, већ по национално-верским линијама унутар њих!?

Тиме су, уз резултате Априлског рата 1941, створени услови за спровођење хрватског геноцида над Србима у Доњој Хереговини 1941-45. и касније.

За извршиоце геноцида то је био успешно остварен национални, историјски циљ, а за жртве неизазвана историјска катастрофа. Сматрам да је исправније користити појам „хрватски“, него „усташки“ геноцид, због аналогије код других сличних ситуација у свету и због просте чињенице да многи непосредни извршиоци злочнина над Србима и нису били усташе, већ су у злочине ишли као цивили, често наоуружани само кочевима и својим ножевима.

Поред тога, злочине су чинили и припадници домобранства и оружништва (жандармерије) и полиције НДХ, Хрвати у немачким формацијама итд. И муслимани који су у тим формацијама убијали Србе, чинили су то тада као Хрвати муслиманске вере и у име тадашње хрватске државе.

У хрватским масама, а добрим делом и муслиманским, истребљење Срба је имало општу подршку због већ дубоко усађене мржње према њима. Има много доказа о учешћу жена и малолетника у злочинима. Иза НДХ је отворено стајала римокатоличка Црква у Хрвата. Дијецезантски свештеници, фратрии бискупи су били чланови усташке организације и усташки фунционери. Учествовали су у геноциду као подстрекачи, организатори, а неки од њих и као непосредни извршиоци прогона Срба и њиховог убијања. Ретки су случајеви заштите Срба, који су сви страдали на правди Бога.

Зашто је баш на овом подручју геноцид над Србима извршен у толиком обиму и са таквом мржњом, бруталношћуи садизмом, без осећаја за патње жртава, међу којима је било и много деце? Поред општих разлога за истребљење свих Срба у НДХ, овде имамо и додатне. Ово подручје је од посебне стратешке важностиза све оне који желе да владају јадранском обалом и њеним залеђем, али и Босном, па и шире.Долином Неретве, која је на простору Чапљине и Метковића широка и плодна, иде једна од важнијих балканских комуникација. Она, као најпогоднији правац, путем и железничком пругом спаја са Јадранским морем не само Сарајево и Босну, већ средњуи северну Европу.

Од Чапљине се крак пругеодвајао на исток, спајајући Босну, а преко ње Србију и Хрватску са Дубровником, Боком Которском, Требињем и Никшићем. Преко Чапљине, са запада,према Стоцу и источној Херцеговини, иде други важан пут. Све ове комуникације пролазе кроз српска насеља, практично испред српских кућа. Овде ово нису само путеви војски и роба, већ и правци надирања и одступања вера.Од њих је, већ три века у територијалној експанзији само католицизам.

За даљи продор према Дрини и Србији, сметња су била српска насеља, посебно она која су груписана на левој страни Неретве преко пута Чапљине, али и она у национално и верски измешаним Дубравама и околини Стоца српских сељака. Православни Срби су у Стоцу и Чапљини били бројна интелектуална, културна и привредна елита коју је требало уништити и отети јој материјална добра. Исте похлепне жеље биле су и према богатом земљишном и сточном фонду

Срби су у овом крају имали дубоке историјске корене, традицију, старе цркве и манастире. Из Првог светског рата изашли су као победници са кључним доприносом рушењу Аустроугарске монархије, главног ослонца Ватикана у овом делу Европе. Тој величанственој победи дали су допринос и многи српски добровољци из овог краја.Само из села Пребиловаца било их је 18. Успеси Србије, која је опростила својим непријатељима и примила их у заједничку државу, вредности и богатство српског народа у Доњој Херцеговини, само су појачавали комлексе инфериорности и спремност комшија других вера да истребе све српско за сва времена.

(наставиће се)

Фељтон је заснован на раду Миленка Јахуре који је објављен у Зборнику 6. међунаронародне конференције о Јасеновцу, Бања Лука 2014.

Извор: Слободна Херцеговина

Везане вијести:

Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45 године (2)