Стопе у снијегу..

Свједочење Kате Букве рођене Трбојевић о обручу на Петровој гори, покољима и збјеговима по Босни и врлетима снијегом завијане Лике.

(Текст је пренесен са аудио – записа, свједочења Буква Kате (рођ. Трбојевић, 1934.) који је Kресојевић Даница (рођ. Габрић) снимила у Војнићу, 13. августа 2008. године.)

---

Зовем се Буква Kата, дјевојачки Трбојевић. Рођена сам 14.11.1934. године.

Четрдесет и прве, кад је пала Југославија онда ми је отац отиша у војску. Већ кад је то почело и пала Југославија отишао је у логор. 

Мама и нас троје дјеце остали смо сами. И ондак је мама вако с нами кад побјежемо, она је нас водла по шуми. Усташе су бацали летке. 

„Kо се не преда, кога нађемо у шуми и уватимо, убићемо га”. 

Сав је Петровац био у обручу.

Покојна мама и све ове жене, већином из села. 

Њесу су све, ал већина.

Бијелу заставу и идемо на предају.

А од Перне, бјежало је од Баније. То је све ишло у Војнић на предају. То колоне народа су ишле.

Ту смо се ми уставли у Радоњи и ту смо били.

Мој ђед је исто иша у Радоњу. Ми смо имали добре ждребце. И кад је он доша, усташе су већ ждребце одагнали.

Вели он: 

– Kо то одагна њи? Kако су они моје ждребце одагнали?

Имала сам и пранђеда, тад је имао 96 година. И усташе веле:

– Наде теби стари потврду па ајде по своје ждребце.

Они с њим у Војнић, и у логор. Оде он у логор у Јасеновацу.

И сад жене виде да су и оне преварене. Било је њи тако десетак, све са дјецом

Шта сад?

И скупе се оне, ајмо сад д јецу спашавати, а ми како ко буде мога.

Ајмо код сатника, нас све жене, и замолити га.

То тако било нешто, морда нешто прије подне, ил тако око подне.

Замолили га да пушти д јецу  у шуму да нам доведу благо. А дјеци ћемо рећи да се не враћају.

И тако је и било.

Оне оду код сатника, и сатник то дозволи. И онда је мислијо да ће и благо повући. Онда смо ишли групно.

И вели.. вели, нек не иду сви. Нег троје, по четверо, тај сатник река. Јер је стража на Пајић брду. Вид јет ће колону па ће пуцати.

А нама матере речу. 

То већ било велка живца. Немој те даље од живце ићи. Увјек гледајте да се заклоните с брда Пајћа да вас неби виђели. Ми тако идемо. По троје дјеце, по четверио.

Ја сам ишла … нас је четверо ишло. Некако у задњој групи.

Моја мама, тај брат ми Вељко, није има три године.  У осмом мјесецу навршава три године, а то било у четвртом мјесецу, ил је пола четвртога. Ето толко има од четвртога.

Ма никако од покојне маме. Ма нема никог ко би га раставијо.

А та ми је сестра била од годину и 6. мјесеци. 18. мјесеци је имала.

Име јој је било Анкица.

Била је лијепа, са Ботом је парца. Не знаш ти Боте, оне што рањена.

И онда,  тако била…ми је сви звали Цина..онда тако, била дјете.

Тако била црна … дјете ко зрно.

И она ће ти мене с њима двома испратити до Ралића.

Никако Вељко није.. није ћио.

Вели мати

– Ај ти… Ја ћу се неђе сакрити.

Мене пошаље у шуму. Kад сам се ја одмакла, ми њесмо дошли горе  … само за онај Жути пут. Само  замакли, што се зове Мијановац

Ми се окренли, већ је све село било у ватри. Све планло.

Што сад?

Kо је измака, измака. Kо није, готово.

Ми смо задња група, ишла дјеце.

Kад је овај..моја мама, кад је нас испратила тамо ђе су Ралића куће, најзадње…има један поток.

И тако, било оно воће, Она се ћела иза онога воћа сакрити, па да се сакрије у тај јарак.

Стража је виђела и врати је.

И она дође ђе је онога  Бране Еремића кућа. Донле дође… Има едан горе свињац,

Није она ћела уза цесту, нег оде у тај свињац.

Први преградак, па други. И ту сједе.

Мој  брат прича…тај Вељко.

Он је..кад су њи двоје метла у крило. Они увјек, знаш штос дјеца дирали.

А покојна мама да рекла, саћу ја вас раставти.

Па како она имала оне рокље, досадашње. Њега метне под рокље.

А мала у крило. И само га вако крај себе метне.

Ел је то судбина ил што је, да он ни забугарјо, ни ништа? Он се ту  тако… укочјо и заспа.

И усташе су тражле…  и све преметале.

И нађу њу. 

Њу закољу.. и малу на нож натакну.

И он је .. под њом мртвом заспа.

И она вако падала, веле кад су је нашли.

И запале први преградак свињаца.

И колка судбина и колко све, над њима се угаси.

Да су онђе изгорали, ми никад неби знали… мислили би да су ошли у логор. Kо зна шта сњима.

И он је ту преспава… 

И сад ко је умака, умака.

Моја тектка, ова Ђукна мати… Она се крила, пузала кроз траву. Еданпут су је примјетили. Она се некако умакла и сакрила. Па кад се она измакла, ушла у траву. То већ био мај близу, било топло. Туда је пузала… и утече.

Цијелу ноћ била у несвјести..и сви су мислили да је она готова.

И онда.. ко није, отиша је логор. Доста жена са дјецом ошло у логор.

Да…овога Нине, ова Јасна што је за Дујом.

Од тог њеног ћаће … не, ђеда..прва жена и троје дјеца ошло све у логор.

Брацан, и то тако. Пуно из Радоње.

И ми смо у шуми..и сад нико ништа не зна.

Ел моја мама ошла за логор? Ел убијена?

Ништа не знам. Веле..бацали су доста народа и у ватру.

Тај ђед… њега убију са кундаком и убју двије бабе. Једна од 92., една од 96.

Тога Маџе матер и мога пранђеда. Њега убју на на путу. Њу убју код куће…слијепа била.

Сутрадан је една баба утекла из Војнића.

Сакрила се неђе код Kораћа…и кроз куће, кроз куће, извуче себе, унучад и снају.

Ту утече и вратла се.

И она сад видла згариште, изгорало.

И туда Вељко тражјо кога ће наћи.

И види ђеда тога, пранђеда тога.

И вели кад је угледа њу

– Јооо  стрина, звали су је стрина, ош мене водти горе мајки у Радоњу. То Бранкова мати, у шуму?

–  А ђет је  мати?

– Ено спава у Ђурћа подруму, није зна рећи свињац. Сва у крви. Ја сам је зва, па је немерем дозвати. 

Тако он њој река.

И она њега тако горе доведе и рече.. и онда се одма знало… И тај исти Ђука, Бранков ћаћа, Бранко бијо неђе на положају, и тај ђед њезин ћаћа из Ремића (Еремића) оду закопају малу и тога ђеда… само под крушку, јер стража била код Пајића. Под крушку их закопају и у плату, ништа није било. За осам дана направе сандук и пренесу маму у гробље.

То тако било. И онда је обруч…и ајде. Ми смо у шуми, и онда су се они повукли из Војнића. Дошли смо кућама својима. Само све изгорало. 

Онда смо зеру направли. Онда смо ишли, била још офензива. Ал утеци, па врат се, па утеци, па врат се… Па тако, није било нешто да бјежиш и да се вата.

То било четрдесет и друга.

. . . 

Четрдесет и треће, 20…22… не првога, на Светог Јову. 

Веле офензива, офензива иде, вели све….

А тај Хембранг, који враг био…Он је ћио да сав народ искрчи, да оде, само да и се што више побје. 

Та..усташка организација радла амо и код војске, партизана. Да што више Срба побије се.

И нико у Петровцу остати. Све, да ће се ту водити борбе, а да се мора ићи за Босну.

и  недају партизани. Само, ајде и аједе и ајде.

И ми смо онда отишли. И већ је.. ал туда само иша Швабо. И он је иша главним, овијем правцом.. Није иша по шумама. Само је иша билима и цестама, и тако. Има тај правац. Kо кога ту уватјо, убјо га..и готово више, није иша.

И ми смо ишли тамо код Селака, дотлен смо гонли краве, и то. Веле, више се нећете ни вратити, вас ће иселити отале. Тако су диванло.

Виш да су онда још рекли да ће мо се иселти, да..да. 

И ја знам, покојна „мајка“ вели

– Ја, кад добјемо кућу, ја ћу се вратити по робу амо. 

И остану нам краве код Селака, њесмо могли гонти даље. Ту је већ та војска стизала..и бјежи.

Нисмо имали ни коња ни волова. Ништа, ништа.. Све војска одагнала.

Моја тетка имала волове, та Ђукна мати. Она имала три ћери и еднога сина. Ђука био у партизанма.

Да..и  „мајка”, и ова Видова жена што је, стрина Ђукна, она је имала цурцу, а Вид је бијо у партизанма.

И то све у колма, и ја и мој брат Вељко… ови већи су ишли. Само ми мањи смо се возли на воловма.

Kад смо дошли код Kрупе иза Цазина, веле авиони бомбардирају. То се јавло да народ иде, бомбардирање је велко. Kолки је народ ту народа изгинло. Kако се ту народ измучјо. 

На сред цесте.. гола цеста… Ти авијони по нами туку.

Kо мога утећи куда. Kо мога.. И онда ту благо убија се… пане бомба на њега, из митраљеза… Ниско иду. Нико те нема бранти… Kо ће онда имати? Kо ће да пуца на авијон?

Ништа… Ту се само убијало.

И ондак смо ми, овај…ту утечемо и мој брат оста у колма. Ја не знам ко га онда…залетјо се бијо, четри годне није има пуне. А ту…Ђукну стрину… Она имала, те моје сестре што погинла, парца Бота, исад је жива…Она утекла под едне жиле, и ту таман бомба пала. Матер убје на мјесту, а њу рани на чело. Све јој ту издуби. Исад она има ту рану…

Из Тркуља оздо… то исто нам фамиља, из наше куће.

Они имали тог малога..и никако  мушко дјете имати. И једва роди … Деветнајст дјеце родла.  Родла два сина, едан болестан, а тај едан …убли га из авијона.

И онда…да. 

Увече веле, ајде.

Нико никуда.. Несмјеш ватре ложти. Ал врага, народ се још више боја. Немере он по ноћи доћи и из авијона тући.

А бојиш се… Веле, сад морамо по ноћи ићи, а по дану треба се неђе сакрити, да опет авијони не туку.

Ја њесам имала ништа, и саде носиш ону некву шаренцу. Није досад било дека, то није ниш било,

То је бијо први мјесец. Ал је сњег оша Дано.

То је.. ел Бог наред јо да сњег оде. Сњег је бијо до кољена.

И за ноћ је сњег отиша.

И онда је вјетар пува и није више било.

Ја сам имала, Бранко ми направјо неке траље од комота, чарапе плетене.

Ту није било лачица, гаћица. Kошуљца и плетена мајца. То у мене било. Сву Босну и Лику прешла у томе.

Те су се чизмице развалиле… Ја боса.

Нема..шташ више. Немеш.. Откуда?

И добро… Сад вели „мајка”, то исто из наше куће, доље у Петровћима била удана, Мице близу, зна њу Мица.

Милца Петровћа…Она мом ћаћи тетка. А није имала ђеце.

И сад смо ми ишли од Босанског Петровца, они су мене возли. 

Мене “мајка“ метла у кола…Није мене мислила оставти. Ал од силног народа и бјежања, то се смело, то више нико никога није мога наћи.

Сутра кад се сванло, ниђе никога нема.

Што сад ?

Ја…увијек вичем

– Водте ме к „мајки”

То Бранкова мати…ал она  мени добра била и она ме пазла.

А ђе „мајка“? Нема „мајке“.

И ја..овај. Дођемо ту иза Босанског Петровца. Веле, ноћас ту офензива долази… усташе и непријатељска војска… Бјежте!

И сад оздо од Мице било, зна њи Мица…Неки Тадија Гојковћ, Личине, па Повћова жена, тадај цура била, и њена мати. Њи било осмеро, њесу ћели у војску ићи. Та Повћова жена била јака цура, а лијепа. Њу мати измаскира, само да нејде у војску. Јер су 

И тако…то било

Измакла сам се ја, кад озго са брда скоро до овије нашије кућа.

Ја не одустајем.

Онда је тета, реклам је посље

– Ја… билом је тешко, а Мићан њему било име, оставља своју матер и ту ђецу, а да тебе води?

Ја ту њесам смјела ништа рећи.

Нег сам рекла онда, Мићане ти ајде, а ја ћу остати.

Ако икад икога нађем, како ћу казати ђе сам је оставла. Знаш, од моје фамилиje.

И добро, пристану они… Kад су видли да ја не одустајем.

Знаш, ја сам саде… ја у њи више повјерења немам. Ја се увијек бојим.

И сад смо ми дошли до Дрвара. Ја увијек гледам ђе тета, да ја нешто њезно узмем у руку.

И дошли смо до Дрвара. Веле, може се сад ићи преко…преко Лике, има која су партизани ослободили мјеста, да се море прећи, тамо према нами.

Иду они, то све млади људи… И дођемо ми, ту неђе близу Фаркашића, не знам сва мјеста.

Веле офензива, офензива.

Сав народ бјежи, бјежимо и ми с њима. Дошли смо у једну шуму, ту се народ скупјо… Kај код нас..И краве и волови… ватре се ложе, кува се.

Ја сад идем тражти јести, прости.

Дошла ја…голас ти Дано…Ти се укочла, ти више тресеш, ни питал те ко ел теб зима, ни ти се коме жалиш.

Штош се жалти. Ако мореш ићи, ајде. Ако немеш, остани.

И ја ти идем… Видим ја една жена ложи ватру, и око ње троје дјеце.

А ја велим

– Јооо тето…Бил ви мени јести дали. Ја сам сиротња. Ја ниђе никога немам.

Оћете ми дати зеру крува?

Она мене погледа, па вели

– Сјед ту крај моје дјеце… и остани самном.

Kад се рат заврши, ја ћу те одвести одкуд си.

Kако прођу моја дјеца, проћеш и ти.

А ја велим

– Нећу.. Имам ја ту из села некога, па ја идем с њима.

Њесам ћела рећи дам је то тета, ал мог ћаће тетка. Из наше куће.

И…она мене сједе. Знам, то сам појла добро, то… јуху и комад меса кокошњега.

Том је све. Сву сам Босну и Лику прошла, то што сам појла.

Ееее, есам… И онда, ту она мени даде јести. Сад би ја радо до тете, а не смијем кајзти да имам тету и тетка.

А ја велим

– Оћете ми дати зеру крува за сутра?

Да она мени зеру крува. Дано…Ту је ушју, ту је ушју било. Она плетена маја само они репови вире.

Све се заболе ту. Ал ти метнеш оно крува у мају… Не пази се што су уши.

И ту смо ми…кренемо даље. Дошли смо нешто до Лапца. Е то бијо Лапац ваљда. Па ћемо ићи према

према Фаркашћу. И кад смо дошли код Фаркашћа, неко срета и вели

– Жене са дјецом школе гле горе…Имате и вечеру и спавати. Само људи ко нема дјеце, не смије.

Е сад не смију ови, то све младо. Партизани њи одма ватају, оде. Треба ићи у партизане.

Сад тетак вели, ај ти с Kатом.

Идемо нас двије. Ја се сјећам добро те куће. То школа била. Нако, она ниска школа, дрвена.

На едном брду. То ваљда Фаркашић бијо… У ту партизан стоји на стражи и гледа ко је.

И он је тету препозна по ношњи. И како тета самном прича он је њу препозна по причи.

Вели

– Другарце, одакле си ти?

– Од врага сам.

– Па немој се другарце љутити… ја тебе познам по ношњи.

Kад је он то река, она се одма предала.

Вели

– Ја сам од Војнића… село Радоња. Родла сам се,  ал сам се удала у Брезову Главу.

– Па  ја сам из Војнића. Ја сам од Kвешта нека фамилија.

Није од Војнића, ал Kвештама је фамилија. Вели, ма имам ја ту еднога, економиста бијо, Милу Еремћа.

Пуљкан, то онај.

– Јооо  ђе је… Ја сам с њиме краве чувала.

– Гледај, у оној кући.

То одма крај тога. То одма кухиња и ту ће та, ти избјеглице… те жене и д јеца иду се наранти.

И сад!!… идемо се ми Мили јавти.

А тетак и та група ошла неђе на село и да ће ноћати. 

И сад… кад је мене Миле Ремић вид јо. И сад мене добро зна, и зна чија сам. Kумови су неки по Ремићима по мојој матери. 

Он… њему сузе иду… ко, ко киша.

И мене сједе на крило.

Вели

– Мучи… мучи, саш ти мени добро вечерати. Саш ти мени добро вечерати. Сутра наши коњи иду код Бранка у Фаркашћ.

Овај..Kод Фаркашћа тамо вели партизанска је месница. И тамо иду по месо. Четрдесет километери ћеш се возити. Јооо…Том  је било све што сам се у тој  Босну превезла се, и Лики.

И… преко  ноћи они нас пробуде, ми сједемо у та кола и код Бранка. Kад је Бранко мене виђо, Боже ал је бугарјо. Он је чуо да смо ми сви изгинли. Вели, нек остане ико жив од наше фамилије. И ту, како он кла, ту меса има. Скува нам, испека. Шта ја знам што радијо. Он је бијо месар у рату. Испочетка бијо и у војсци. И оста без споменце, зато што одво мене. Вели Бранко 

– Да барем тебе спасим.

Ту, едног ће платити што ће превести преко Kапеле. Треба преко Kапеле прећи. Едан је био само правац преко ког си мога прећи. С едне стране усташе, а здруге четници. И он је једног чојка наша отуда, платјо му и да мене преведе и њега.

И он наму за пут спакује. И сад ћемо ми ићи. Ту смо одморли и идемо преко Kапеле. И Бранко неђе код Kорјенце нађе коња у шљивару, напуштена.

То била кожа и кости.

Вели 

– Повешћу ја овога коња, па ће он тебе ности. Kакош ти преко Kапеле?

А боса… ти Дано…Босааа. И дошли у Kапелу, сњег до кољена. А ја боса. Нит гаћица, нит лачица. Ма, ништа.

И онда смо…Он мене метне на коња. То..она пртна, козја стаза. То… нема ни пута… Ништа нема, ништа. Сад упанеш у ову рупу, сад у онај камен. Сад посрне коњ. Ја док ме метне. 

Мртвије…Преко чојка прелазиш кај преко пања. Ту те ништа није…Чојк до чојка, мен се чини мртав.

Смрзно се Дано..изнемога. И тифус, и све.

И онда… ма све. 

Он мене метне на коња. Тај коњ костур од коња, а ја не знам јашти. Шта ја знам од коња. Он није мене метно и пуштијо, ја на вр главе у сњег. 

Бранко и сад помиње

– Ја њу стресем од онога сњега, ено ње у сњегу опет. 

Па кад сам боса, не могу у сњегу.

Јооо… тако се мучли неколко.

Тета занами носи прт робе. Вели тето, ја њу немерем више дизати, сатраће се, и вели.. ја њу метнем, она пане.

Ај ти њу вели носи, а ја ћу ту робу ности и коња водти.

И богами, тета мене пренесе преко Kапеле, и дођемо у Примишље. И тетак није с нами. Није се смијо јавти партизанима, нит смо га ми смјели тражти у партизанска кола. Он су ишли  са том групом, ишли. И исто сишли у Kапелу. Правац, добро су погодли четницима. Добро да њесу усташама. Четници их држали едно мјесец, два дана … ил четри мјесеца. Сад не знам колко. И пуште их. Њесу никога убли. Жене су пустили мислим одма, само су мушке држали.

И онда… сад смо ми дошли у Примишље. Бранко сад тога коња прево. Мене и тету метне у чамац, а он иде на скелу , да коња преведе на Kорани.

И сад како поша, коњ пане у Kорану. Немере га више дигнти. Вукли га, и мучјо се. И добро, дође до скеле, а ја ћемо и тета у чамац. И дођемо у Скрад. Ту је топло, топло.  Јоооо…Неки народ…Дођем тамо. Тамос има у Босни и Лики, само јечменога ил раженог крува. Некако се да и јечмени. А, акоб курузовог добјо, то је посластица.

А јоооој… Ја знам едну кућу, дошла …Топла курузовнца, она се још пуши.

И ми велимо… дадоше они нами велки комад. Наједе се ја курузовнце. Сједемо на камен. Оне уши само понам пливају.

И ја ти, овај… ја и тета одморимо. И онда смо ваљда, ја сад не знам куда и попреко дођемо у Тушловћ.

И сад оно, велко сам изнемогла, исрпло ме. Онда сам клонла. Све сам дотле, виш издршала. Kако сам дошла ту и легла, више се њесам могла дигнти, од велког исцрпљења и муке.

И озебла… и промрзла.

И онда, мој ђед, Ремић бијо жив и баба, ујна. И чују. И плате овога Илије Еремћа ћаћу и дође он поме.

Он и ђед. И одвезу ме у Ремиће.  И мјесец сам дана, они њесу бјежали,они ме оправе, онда су се и моји вратили из Лике. Онда сам ја дошла кући. Онда више није било офензива, нег само Уска.

Ал Уска само пљачка. Еданпут је иша. Никога није убија.

Ал је тифус наста. Тифус је наста па су силни помрли.

И велко исцрпљени, ко оша у Лику.. тамо, па то. А увати неког и ко није оша у Лику. По пет неђеља бунацај.

Боже.. Шта се радло… Полуди неко. Свуку се, па иду. Страшно било, страшно…

То кад се вратло из Лике…

Онда тако… тата ми је доша 45. , кад је Њемачка капитулирала. И онда се он вратјо.

И онда се ожењо.. и онда та „мајка”… и Бранко…ми смо дјеца, и данас везани.

Та мени “мајка” јако добра била… И послије .И мојој дјеци. Што гоћ могла, она је пружла.

Она увјек викала:

– Јооо… Ти немаш матере. Теб нема ко. 

И кад ја роди.. Свем је и сва давала. И посље. И кад је Сека ушколу пошла, она увјек кријући мен новаца подај…

Тако …

_______________________________________________________________________

Текст се пренесен са аудио-записа, свједочења Буква Kате (рођ. Трбојевић, 1934.) који је Kресојевић Даница (рођ. Габрић) снимила у Војнићу, 13. августа 2008. године.

---

Извор: ЖЕЉКО КРЕСОЈЕВИЋ