Што је то – фашизам?

Пише: Матиас Воршинг

Ни фашизам ни теорије о њему не постоје у сингулару. Онолико колико је разноврстан фашизам, толико су разноврсни и (спознајни) интереси при његову истраживању. Но питом је појам „фашизма“ превише често деградирао на пуку политичку борбену етикету без стварног аналитичког садржаја. Насупрот томе – и с обзиром на итекако реалне актуалне пријетње његова поновног успона у доба дубоке економске кризе – крајње је вријеме да се поновно покрене озбиљно фундирано разматрање како самог појма, тако и постојећих теорија фашизма

У сада већ деведесетогодишњој повијести теорије фашизма често су љевичари били ти који су се посветили његову описивању и објашњавању. Притом нису нужно настојали допринијети његовој чисто апстрактној спознаји, колико пружити практичну помоћ у борби против њега. Но, служили ли уопће појам фашизма још ичему? Недвојбено је да је мало који други политички појам до те мјере обезвријеђен инфлаторном употребом. Још 1920-их и 1930-их комунисти су се истицали тако двојбеним језичним конструкцијама попут „социјалфашизма“, „аустрофашизма“, „клерофашизма” и „монархофашизма“.(1) Оптужба за фашизам погађала је и социјалдемокрацију и ауторитарне и конзервативне политичке формације. Та непрецизност употребе наставила се и након 1945. године, када је на сваку антикомунистичку војну диктатуру лијепљена етикета фашизма, иако је већини њих, унаточ свим њиховим окрутностима, недостајало важних значајки фашизма, попут масовне мобилизације „одоздо“.

Још је фаталнија била ултраљевичарска мода да се и демократски капитализам денунцира као фашистоидан или „фашизиран“. Изворно замишљен као оправдано указивање на ауторитарне и милитаристичке тенденције, говор о фашизму тако се често свео на пуку фразу, код које се више није наводило што се то точно и у којој мјери фашизирало. Критици капитализма такво укидање граница појма фашизма није донијело ни већу аналитичку оштрину, ни политичку дјелотворност. Умјесто тога, нехотице се допринијело самој релативизацији и фашизма и националсоцијализма.

С обзиром на ту проблематичну повијест његове употребе, напаст је велика да се сам појам фашизма стави ad acta или ограничи на сингуларну појаву талијанске повијести. И доиста, што би говорило против тога да се за покрете и владе о којима је ријеч употребљава само име које су сами себи дали, попут fascismo или националсоцијализам, а у свим осталим случајевима оперира појмовима попут „ултра)националистички“, „расистички“, „антисемитски“, „антикомунистички“ итд.?

Разлог зашто ћу овдје ипак пледирати за критичку реконструкцију опћег („генеричког“) појма фашизма је сљедећи: ширење појма фашизма, које се може проматрати након преузимања власти Мусолинијевих борбених формација (fasci di combattimento) 1922. у Италији, одражава важно повијесно искуство. Његово језгро лежи у чињеници да се од краја 19. стољећа, а дефинитивно након Првог свјетског рата, ствара сасвим нови тип идеологије, покрета и режима, дотад невиђене деструктивности, који је вишеструко потенцирао пријетеће потенцијале капиталистичке модерности. Фашизам је принципијелно усмјерен против могућности друштвене еманципације. Није сведив на односе моћи и владања попут расизма, капитализма, патријархата и њима одговарајуће идеологије људске неједнакости, него представља специфичну комбинацију и радикализацију пријетећих момената модерно-капиталистичке социјализације.

Модел фашистичких фаза

„Праксеолошки“ модел пет фашистичких фаза Роберта О. Пакстона врло је прикладан за приказ интересних тежишта и интерпретација различитих теорија фашизма.(2) Модел овог америчког повјесничара узима у обзир да појам фашизма може означавати одређени облик власти, идеологије или покрета, те да није крут и непромјењив, него има процесни карактер.

Прва фаза је фаза иницијације. Потакнути дубоким доживљајем и перцепцијом кризе, мали кругови интелектуалаца стварају темељни облик фашистичке идеологије. Притом посежу за постојећим традицијама и митовима. Циљ им је спасити своје националне или вјерске заједнице од пропадања или нестајања. Ако се криза настави, а владе нису у стању изазвати дојам да су је способне ријешити, фашисти (3) у другој фази почињу привлачити већи број људи и етаблирају се у политичком суставу. Већ је у тој фази напаст за стварањем савеза с традиционалним „елитама“ против заједничког непријатеља на љевици велика.

У повијесно ријетким ситуацијама може доћи и до треће фазе: преузимања власти од стране фашистичког покрета у сурадњи са старим водећим групама. То се догађа само када је постојећи идеолошки и државни поредак ослабљен, традиционална десница изгубила велик дио свога утјецаја, а љевица и раднички покрет због властите слабости или кривих потеза нису у стању наметнути еманципаторно рјешење кризе. Када то могућности дозвољавају, водеће групе радије успостављају ауторитарну владавину која се регрутира из властитих кадрова него што се упуштају у рискантне и проблематичне савезе с фашистичким масовним покретима.

Четврту фазу, фазу на власти, обиљежавају непрестани сукоби унутар водеће фашистичке клике, али и између ње као цјелине и традиционалних елита у државном апарату, војсци, економији и друштву. Тијек и исход тих сукоба одлучују о томе долази ли на концу, у финалној петој фази, до повратка на „нормални“ ауторитаризам – Пакстон то назива „ентропијом” – или се фашизам даље радикализира и у потпуности развија своје убилачке капацитете. Увјети такве радикализације стална су фанатизација и мобилизација масе становништва (насупрот чему класична војна диктатура више циља на пацификацију друштва), изградња властитих, фашистичких, структура моћи и репресивних организација које преузимају примат у односу на наслијеђени државни апарат, те прије свега велики рат који омогућује пуну реализацију његових деструктивних потенцијала.

Како се Пакстонов модел држи када га примијенимо на различите постојеће теорије фашизма? У овом ћу се тексту бавити само трима главним теоријским правцима.(4) Прво имамо првенствено на класну борбу и класну владавину усмјерене интерпретације марксиста. Затим интерпретације Критичке теорије, која је произашла из неортодоксне гране марксизма. На концу, од 1960-их у радовима тада још либералног Ернста Нолтеа и од њега љевијих истраживача Георгеа Л. Моссеа (САД) и Зеева Стернхелла (Израел), развија се идеоцентрични смјер теорије фашизма који је прије свега слиједио питања из области повијести идеја.

Критичка/е теорија/е

Критичка теорија је постављала питања о структурама које Пакстоновим фазама претходе или се, овисно о начину гледања, провлаче кроз све њих.Различите комбинације марксизма и психоанализе различитим су мислиоцима, попут Теодора Адорна, Маxкс Хоркхајмера, Херберта Маркузеа, Ериха Фромма и Wилхелма Рајха, послужиле за покушај објашњења фашизма и нацизма. Сви ти приступи круже око једне темељне мисли: потискивање и изобличавање људских потреба у грађанском друштву на концу воде у масовно лудило и фашизам.

Њиховој сугестивној увјерљивости понекад се тешко одупријети. Појмови попут „патичке пројекције” (pathische Projektion), према којој фашисти прогањају и убијају управо оне људе у којима мисле да препознају властите потиснуте и одцијепљене снове и жеље, или модели попут „скале фашизма” (Ф-Скала) којом се хтјело идентифицирати и мјерити својства „ауторитарног карактера”, односно особности склоне фашизму, једноставно врло добро одговарају многим фашистима.

Но снага тог тумачења, његов поглед у масовну свијест, уједно увјетује његову слабост – недостатак специфичности. Ријеч је о изобличавању људске свијести које затјечемо у цијелом грађанском друштву, дуж цијелог политичког спектра, а дијелом и у цјелокупној повијести класних друштава и патријархата. Критичка теорија често посеже у области филозофије повијести, спознајне теорије, теорије језика и друштвене психологије, у којима се хисторијски конкретно замагљује и губи из вида. Слично вриједи и за психоаналитичку интерпретацију фашизма, која га редуцира на одређени тип мушкости. Књига Клауса Тевелајта Мушке фантазије примјерице показује, додуше, колико су војничка мужевност и одговарајући ратоборни савези мушкараца били од темељног значаја за фашизам; уједно, међутим, илустрира и до које мјере ти елементи припадају темељу укупног родног поретка у патријархалним класним друштвима.

Неки истраживачи из окружења Критичке теорије произвели су и структурне анализе националсоцијалистичке државе. Ти се радови баве Пакстоновом четвртом и петом фазом фашизма, дакле периодом националсоцијалистичког режима на моћи те, прије свега, његовом радикализацијом од краја 1930-их. Појмовима попут 2дупла држава” (Ернст Френкл), „тоталитарни монополни капитализам” (Франц Нојман) и „државни капитализам” (Фридрих Полок), покушали су објаснити како је и зашто националсоцијалистичка држава размјере убојстава и уништења које познајемо из других капиталистичких националних држава толико драстично премашила.

Марксистички покушаји објашњења

На почетку марксистичких теорија фашизма стоји горко искуство. У многим земљама Еуропе љевица је након Првог свјетског рата постала метом терора ултрадесничарских банди, које су често дјеловале у дослуху с високом буржоазијом, велепосједницима, црквом и државним апаратом. Фашизам као контрареволуција, као антикомунистичка и империјалистичка представа у интересу старог поретка, прије свега капиталистичке класе – та је предоџба постала и остала кључном значајком марксистичких приступа фашизму.

Масовна сљедба неких фашизама и, у неким периодима, голема подршка коју нацистичка и фашистичка владавина у њемачком и талијанском становништву уживају, ортодоксну су марксистичку класну теорију, међутим, ставили пред готово нерјешив проблем. Испоставило се да фашисти нису само лакаји старих водећих група, него су имали и властите циљеве, које су дијелом и реализирали. Поготово по питању фашистичких геноцида и ратова уништења објашњења класика показала су се очигледно недостатнима. Тко није хтио слиједити марксизам-лењинизам, који се једноставно забарикадирао у догми о фашизму као „агенту монополног и финанцијског капитала”, а сваку критику денунцирао као отпадништво, морао се упустити у израду нових теорија.(5)

Марксисти склонији напуштању тих мисаоних конвенција упадљиву су аутономију фашизма објашњавали примјерице тезом да је посриједи малограђански покрет који изражава специфичне интересе и менталитет те друштвене групе. То се могло комбинирати с фигуром „лумпенпролетаријата“ и тезом о фашизму као заступнику декласираних, морално пропалих, распадних елемената друштвених класа.

Ортодокснија теоријска варијанта релативну је аутономију фашистичке владавине објашњавала маневарским простором који је отварало ривалство различитих фракција капитала (монополистичких група).

Посебан је значај задобила теорија бонапартизма: посегнувши за Марxовим размишљањима о режиму Наполеона III у Француској (1852. – 1870.), тврдило се да фашизам представља резултат специфичне равнотеже моћи између лијевог и десног табора, буржоазије и пролетаријата. Старе владајуће групе моћ такорећи предају фашистима, не би ли тако у што већој мјери заштитиле своје привилегије од лијеве пријетње. Фашизам се, међутим, потом може и „осамосталити” те окренути чак и против оних грађанских снага које су му придржавале љестве за успон на моћ. Тај је сценариј врло погодан за превођење у Пакстонов модел пет фаза.

Марксистичко истраживање фашизма произвело је и концентрирало многе спознаје о односу између „елита” и фашиста.(6) Напредни приступи препознали су контрадикторан карактер тих односа, који су могли сезати од проблематичних савеза све до екстремних сукоба, чиме творе врло широк дијапазон могућности. Марксисти су фашистичку идеологију одредили као радикализацију грађанске идеологије у њезиној империјалистичкој и милитаристичкој варијанти те су детаљно истражили идеолошки рад нациста.(7)

Но одређене слабости марксистичких теорија фашизма ипак остају. Оне су то значајније што је теорија о којој је ријеч ортодокснија, што мање зна за релативну аутономију државе и идеологије те умјесто тога остаје вјерна сувише једноставној схеми о економској бази с једне и политичко-културно-идеолошкој надоградњи с друге стране. Доста блиједе код многих марксиста остају самоперцепција и мотивације фашиста, унутарња кохезија њихове идеологије, а тиме и „тајна њезина успјеха”. Марксистима често тешко пада разликовање фашистичких и ауторитарно-конзервативних покрета, као и одређење карактера фашистичке побуне против грађанских вриједности и одређених аспеката капитализма.

Примијенимо ли Пакстонов модел пет фаза, онда се марксистичке теорије испостављају као слабе када је ријеч о првој и другој фази – иницијација и успон фашизма до масовног покрета – те финалној радикализацији пете фазе. Слабе су дакле свугдје гдје се релативна аутономија и развојна динамика фашизма посебно упадљиво истичу.

Идеоцентрични приступи

Књига Ернста Нолта Фашизам у својој епохи из 1963. године истиче се, као и други радови идејнотеоријског приступа, својим пажљивим, компаративним истраживањем и тумачењем фашистичких текстова. На први поглед, Нолте фашизам види као радикалан обрамбени покрет против пријетње коју еуропском класном друштву представљају марксизам и бољшевизам. То је, занимљиво је примијетити, врло блиско изворном марксистичком поимању, иако Нолт пише из грађанско-либералне, њемачко-патриотске перспективе. Стога и наглашава – у том погледу сасвим у складу с теоријама тоталитаризма – оне елементе за које се чини да их је фашизам преузео од радничког покрета. Притом Нолт тражи разумијевање за страхове од револуције грађанства. Ту се код њега већ назире тенденција која ће се у каснијем развоју његова рада превести у позицију која не налази само исприке за фашизам, него с њим и симпатизира.

Но Нолтова књига има и други, дубљи слој. Разлаже наиме да нарав фашизма нипошто није могуће свести на пуки антимарксизам. Насупрот томе, фашизам је уједно и радикална обрамбена реакција против цијелог свјетско-повијесног процеса разградње и прекорачења граница, баријера и односа моћи између различитих друштвених и етничких група, који је повезан с успоставом капитализма и свјетског тржишта, али и с успоном грађанства. Комунизам би према томе представљао само најрадикалнију и најконзеквентнију посљедицу тог свјетско-повијесног процеса, који пријети укидањем свих постојећих односа моћи. Нолт врло увјерљиво указује на коријене фашистичких идеологија Еуропе у конзерватизму 19. стољећа, чији су мислиоци традиционалне идеологије људске неједнакости само радикализирали и систематизирали, у тренутку када су их перципирали као угрожене модерним идеалима слободе и једнакости.

Код Нолта искуство кризе субјеката који су фиксирани на ауторитете стоји у средишту разматрања, а које су изазвали велики еманципацијски покрети 19. и 20. стољећа. Истраживачи попут Зева Стернхела, Џорџа Л. Мосеа и Роџера Грифина, насупрот томе, концентрирају се на кризна искуства која произлазе из међународне конкуренције у доба империјализма и индустријског ратовања. Увијек изнова се показало да се иницијална детонација фашизма редовито збивала када је хегемонијални, националистички блок неког друштва доживио дубоко понижење, на примјер послије изгубљеног рата. Фашистички су интелектуалци развијали програме тоталног преустроја државе и друштва, који су били прожети митском вјером у национални препород и ускрснуће.

Но ти науци спасења с револуционарним амбицијама, презентирани побуњеничким хабитусом, нипошто се нису ограничавали само на извањског непријатеља, дакле на ривале у међународној арени. У најмању руку једнако важна била је и борба против унутарњих непријатеља. А међу њих се није убрајало само љевицу. Фашизам је ребелирао против свега у модерном индустријском и финанцијском капитализму за што се чинило да омета жељену милитаристичко-империјалистичку формацију властите заједнице, па тако примјерице и против индивидуализма и хедонизма, али и против класних подјела и осиромашења. Како фанатично вјерују у неједнакост људи, фашисти мрзе све у капитализму што виде као момент апстрактно-формалне слободе и једнакости, а што може послужити за подривање и поткопавање родно и етнички посредованих односа моћи. Постојање приватног власништва и класа по себи фашисти међутим никада нису критизирали, јер и економска неједнакост за њих принципијелно спада међу природне или богомдане неједнакости међу људима.

Идеоцентричне теорије фашизма на хисторијским примјерима реконструирају унутарњу смисаону структуру фашистичких идеологија свладавања кризе.

Фашизам версус националсоцијализам

Посебно у Њемачкој многи мисле да је националсоцијализам био нешто потпуно другачије и пуно горе од фашизма. И доиста, размјере и перфидност нацистичких злочина досад још нитко није надмашио, па тако ни различити облици фашизма. Овдје генерички појам фашизма недвојбено досеже своје границе. Но истина је и то да су између нацизма и других фашизама, поред великих разлика, постојале и многе сличности, па и врло живахни односи сурадње и размјене.

Фашизми су увијек на специфичан начин „ситуирани”. „Свако је друштво развило онај тип фашизма који је одговарао његовом специфичном национализму” (Џорџ Л. Мос).(8) Екстремно антисемитски и расистички карактер нацифашизма може се према томе објаснити чињеницом да је доминантна варијанта национализма у Њемачкој била снажније обиљежена völkisch етницизмом, биологизмом и антисемитизмом него примјерице у Италији. Но фанатично антисемитских фашиста било је и у другим земљама, на примјер међу мађарским „стреластим крижевима”, румуњским „легионарима” и хрватским „усташама”. Код неких фашизама антисемитизам је, као у случају Италије, испрва био слабо развијен. Но и ту га је водство накнадно уградило у своју идеологију и праксе владања, скупа с припадајућим расним лудилом. Посриједи није била само чисто извањска, “одозго” наметнута доктрина. Интернализирала ју је фанатична младеначка сљедба, а при крају рата, у савезу с Нијемцима, проводила ју је неумољивом убилачком жестином.

Па ипак, остаје важна разлика: фанатичних расиста и антисемита било је, додуше, свугдје, али само им је у Њемачкој готово у потпуности успјело прожети сваку пору друштва. У Њемачкој су масовно сљедбеништво, опортунистичко супутништво и кукавичлук досегли размјере као нигдје другдје. То је била једна од најважнијих околности која је радикалној језгри нацистичког покрета омогућила проведбу његових екстремних снова о уништењу. А постоји још један аспект „ситуираности“: нацистичка Њемачка била је свјетска сила с енормним војним и индустријским потенцијалима. Размјери њемачких злочина тако стоје у вези и с темељном могућности њихове техничке реализације, коју мањи фашизми једноставно нису посједовали.

Посебност националсоцијализма дакле не произлази из тога да би био нешто друго или различито од фашизма, него из чињенице да је посриједи био специфично њемачки облик фашизма. Но повијест показује и да се језгра националсоцијализма, његов геноцидни антисемитизам, на концу ширила на све фашизме, било да је од почетка култивирана из властитог развоја, било да је у неком каснијем тренутку преузета извана и интегрирана. Из карактера фашистичке идеологије свладавања кризе произлази да фашисти идеолошку понуду антисемитизма дугорочно не могу одбити. Антисемитски конструкт о „Жидову” могуће је идентифицирати са свиме против чега фашисти ребелирају: с извањским непријатељем – тако што се фашистички империјализам инсценира као побуну против имагинарне свјетске владавине Жидова, а супарнике, било да је ријеч о САД-у, Великој Британији или своједобно чак и Совјетском Савезу, приказује као подчињене жидовској власти. Но „Жидова” се може идентифицирати и с унутарњим непријатељем, тако што се марксизам, феминизам, либерализам, декаденцију итд. приказује као инструменте жидовске манипулације. А напосљетку је и фашистичком „антикапитализму” могуће дати антисемитски набој: економске и валутне кризе као жидовске завјере, финанцијски сектор као сфера жидовске доминације, стваралачки капитал (schaffendes Kapital) насупрот паразитском (raffendes) и томе сличне предоџбе.(9)

Националсоцијализам није тек екстремни посебни случај, него и огледни примјер за то како се неки фашизам у одређеним увјетима може радикализирати и прекорачити све дотадашње границе. (10) С тог гледишта, посебност генеричког појма фашизма не лежи у томе да би се њиме умањила специфична тежина националсоцијализма и његових злочина, него обрнуто, у чињеници да упозорава на убилачке потенцијале фашизма у цјелини.
Глобални фашизам?

Ако је фашизам могућност која је инхерентна модерном капитализму као таквом, онда не може бити далека ни слутња да опасност од њега није заувијек одагнана 1945. године, нити ју је могуће ограничити на земље глобалног Сјевера и Запада. Случај је јасан код оних који се недвосмислено сами сврставају у традицију хисторијског фашизма, прије свега у Еуропи и Сјеверној Америци, али и у неким земљама Латинске Америке, у Јужној Африци и Русији, и све до данас сију страх и трепет.

Но што је с другим, мање очигледним случајевима? Истраживач фашизма Болфганг Виперман примјерице говори о „фундаменталистичком фашизму”, који може никнути и на кршћанском и на исламском, на жидовском, хиндуистичком или будистичком идеолошком тлу. (11) На принципијелној разини, ништа не говори против претпоставке о религијски обиљеженом фашизму – ултранационалистичке и расистичке идеологије често се јављају у амалгаму с религијом. То је могуће показати на низу еуропских, сјеверноамеричких и јужноафричких примјера.

Но је ли доиста умјесно говорити о фашизму и у контексту некоћ колонизираних друштава и људи који су били подвргнути расификацији и расистичкој репресији? То врло контроверзно питање тиче се прије свега радикалних струја исламизма, којима се с различитих страна приписују фашистичке карактеристике (12), при чему је међутим често ријеч о политички мотивираној полемици. А исти проблем се јавља и у случају хиндуистичког национализма и различитих националистичких развојних диктатура с мање или више социјалистичком патином, примјерице у случају насеризма у Египту или Асада у Сирији, али и у односу на терористичке режиме попут онога Идија Амина у Уганди или Мобутуа у Конгу. Ипак, имају ли све те појаве важити за фашизам није могуће утврдити на темељу нешто предувјерења и мало новинског знања, као што је, нажалост, и даље често случај унутар лијевих дискурса.

Пажљивије анализирати!

Повијест фашизма и теорија о фашизму доноси многа искуства, питања и алате уз чију помоћ је могуће истраживати различите режиме, повијести покрета и производњу идеологија диљем свијета. Притом су често новији идеоцентрични приступи летвицу поставили врло високо: за компаративне, пажљиве и детаљне анализе потребно је дубинско познавање различитих земаља и језика. А потребан је и критично-солидарни дијалог с еманципаторним покретима у дотичним друштвима.

Двије ствари у таквим истраживањима увијек треба имати на уму: прво, да фашизам није статична појава, него посједује процесни карактер. Друго, политички покрети и режими понекад се цијепају и распадају на врло различите фракције. Исто као што је еуропски национализам 19. и 20. стољећа на концу попримио и фашистичке и нефашистичке облике, сличан распон појава треба очекивати и у другим друштвима и епохама.

С њемачког превео: Стипе Ћурковић

Преузето са портала: Le monde diplomatique

• Матиас Воршинг студирао је повијест и политичке знаности на Свеучилишту Хумболдт у Берлину. Покретач је интернетске странице faschismustheorie.de на којој редовито објављује текстове на тему теорије и повијести фашизма. Ускоро у серији theorie.org код издавача Schmetterling-Verlag из Штутгарта излази његов Увод у теорије фашизма. Текст је изворно објављен у 13. броју хрватског издања ЛМД-а.

1.“Социјалфашизмом” Коминтерна је називала социјалдемокрацију; „аустрофашизмом” се називала католичко-конзервативна диктатура у Аустрији између 1934. и 1938., али се тај режим, као и сличне друге, подједнако кршћански обиљежене струје екстремне деснице, називало и „клерофашизмом”. Напосљетку, „монархофашизам” је данас готово заборављен појам за „краљевске диктатуре” које су у међуратном периоду постојале у земљама попут Бугарске, Румуњске, прве Југославије и Албаније.
2.Види: есеј Роберта О. Пакстона, „Die fünf Phasen des Faschismus”, у: Mittelweg 36 (часопис Хамбуршког института за друштвена истраживања), година 16, 2007., стр. 55-80.
3. У тексту се користи искључиво мушки облик „фашисти” – већ и стога што је фашизам дубоко патријархална, сексистичка, хомофобна, антифеминистичка работа у којој и унутармушким моделима братимљења и социјализације припада значајно мјесто, што међутим не искључује да су у свим временима постојале и фашистице.
4. Због ограничења простора у даљњем се излагању нећу бавити конзервативним и кршћанским теоријама фашизма, ни тумачењима фашизма као нихилизма, односно макијавелизма, модернизацијске диктатуре, политичке религије и атавизма, ни теоријама тоталитаризма, ни приступима Станлија Пејна, Михаела Мана, Роџера Итвела и Стефана Бројера.
5.На интернетској страници faschismustheorie.de, под рубриком Debatte, објавио сам неколико критичких текстова о данашњим представницима ортодоксно марксистичко-лењинистичких позиција.
6.То вриједи и за истраживање фашизма у ДДР-у и његове корифеје попут Курта госвајлера и Курта Пацолда.
7.И данас вриједи читати, између осталих, радове Рајнхарда Опица, Рајнхарда Кехла, Никоса Пуланцаса. “Projektgruppe Ideologie-Theorie” (ПИТ) с Волфгангом Фриџом на челу, произвела је још прије тридесет година врло вриједне анализе, које су методолошки биле под јаким утјецајем Луиса Алтхаусера.
8.Види: Џорџ Мос, Die Völkische Revolution, Франкфурт/М., 1991., стр. В/ВИ.
9.И даље инструктиван есеј на ту тему је “Nationalsozialismus und Antisemitismus” Постона, изворно објављен у: Редакција дискуса (ур.): Küss den Boden der Freiheit. Diskus – Texte der Neuen Linken, Берлин-Амстердам 1992., стр. 425-437.
10.Види: Ули Круг (1995.): “Der Fall Deutschland. Sonderweg oder Exempel?”, доступно на: www.redaktionbahamas. org/auswahl/web34.html
11.На тему „фундаменталистички фашизам” види Виперманову књигуFaschismus. Eine Weltgeschichte vom 19. Jahrhundert bis heute, Darmstadt, 2009. Виперман етикету фашизма дијели доста издашно и не увијек довољно добро образложено. Види на ту тему и моју рецензију књиге на faschismustheorie.de (под Литературбеспрецхунген).
12.Аргументе у корист појма исламског фашизма између осталих даје Вокер Вајс у тексту “Zustand mit Lücke. Bericht zu aktuellen Debatten der Faschismusforschung”, Phase 2, број 2.30, 2008.

Извор: ИН4С