Što dalje od Pape i Vatikana – to bolje!

Moskovska Patrijaršija najavila je prekid kontakata sa Prezviterijanskom crkvom Škotske i Ujedinjenom protestantskom crkvom Francuske, koje su odlučile da rukopolažu homoseksualce i da blagosiljaju istopolne “brakove”. Taj korak predstavlja samo još jednu potvrdu degenerizacije bivših hrišćanskih konfesija i denominacija na Zapadu. A šta je sa katoličanstvom, čija glava – papa Francisko – danas upućuje nežne gestove prema “pravoslavnoj braći”, predlažući čak i da se istog dana zajednički proslavlja Vaskrsenje Hristovo?

O opasnostima isuviše bliskog zbližavanja RPC (a time i sve Rusije) sa Vatikanom govori nam docent MGIMO na katedri za istoriju i politiku zemalja Evrope i Amerike, filozof i stručnjak za religiju, Olga Četverikova.

Današnji jaz sa protestantima svakako nije prvi. Moskovska Patrijaršija je 2003. godine prekinula kontakte sa Episkopskom crkvom SAD, čiji je poglavar bio deklarisani homoseksualac. RPC je sa Luteranskom crkvom Švedske prekinula odnose 2005. godine. Da li Zapad ulazi u post hrišćansku eru?

On je u njoj već poodavno. A sada prelazi na sledeću etapu – dehumanizaciju. Raspad tradicionalnih odnosa, raspad porodice, razvraćanje dece, eutanazija, na kraju “transhumanizam” kao učenje o zameni čoveka sa “savršenijim” bićem – odlike su tog procesa.

Tim snagama koje se već više vekova bore protiv Pravoslavlja, postalo je jasno da nije moguće bogoslovsko rušenje našeg veroučenja. Onda su počeli da koren Pravoslavlja potkopavaju jeresima, unutrašnjom diskreditacijom sveštenoslužitelja i još suptilnijim metodama. To se odnosi i na pokret ekumenizma. Još početkom HH veka kada su neki anglikanski sveštenici izrazili želju da pređu u Pravoslavlje, određene snage unutar i van Ruske imperije su se potrudile da to pretvore u prvi ekumenistički “dijalog dve crkve”. Taj dijalog je prekinula Oktobarska revolucija posle koje je postalo jasno da su sve zapadne konfesije praktično ujedinjene protiv SSSR-a i istovremeno – u borbi protiv Pravoslavlja, ali nevešto to prikrivajući nekakvim “smokvinim listom” navodno “saosećajući sa ruskom braćom u Hristu”. Na taj način oni su jednostavno postali oružje Zapada u “Hladnom ratu”. Taj proces je uvenčao čuveni “Konkordat” o rasturanju socijalističkog bloka koji je 1982. godine sklopljen između Vatikana i Vašingtona u licu Ronalda Regana i pape Jovana Pavla II.

Pročitajte još:

Vatikanska zločinačka ruka

Vatikan protiv pravoslavlja

Ne znaju svi da je ponašanje Svete Stolice za vreme Drugog svetskog rata predstavljalo klasičan obrazac licemerja – istovremeno su vodili igru i sa Berlinom i Vašingtonom, iščekujući ko će pobediti. Katolička vrhuška je pomogla i prilikom evakuacije nacističkih zločinaca u zemlje Latinske Amerike, sa njihovim kasnijim prikrivanjem. Obaveštajna i kontraobaveštajna služba Vatikana u drugoj polovini prošlog veka uspostavila je najtešnje moguće odnose sa CIA, koji su sačuvani do današnjeg dana. Avngardni odredi u tom poslu su Malteški vitezovi, tempalri, Opus Dei.To nisu spekulacije Holivuda, već činjenice koje danas imaju dokumentovanu potvrdu – niko ih posebno i ne skriva.

Kao da je posle rata Staljin pokušao da Mosku suprotstavi Vatikanu, napravivši je centrom svetskog Pravoslavlja…

Da, po njegovoj preporuci je 1946. godine stovreno Odeljenje za spoljne crkvene veze (OVCS) RPC, čiji je zadatak bio da ujedini sve istočnoevropske i bliskoistočne pravoslavne crkve kako bi se izgradio duhovni štit protiv evroatlanske ideologije i papizma. Tada uopšte nije bilo reči o kontaktima sa nepravoslavnim crkvama. Taj dijalog je započeo zahtevom Nikite Hruščova koji je bukvalo ugurao Moskovsku Patrijaršiju u ekumenistički Svetski savet crkava iza koga su stojali masonski krugovi. Njegova kćerka Rada je u svojim memoarima pisala da se po naređenju oca, zajedno sa svojim mužem, glavnim urednikom “Izvestija” Aleksejem Adžubejem, srela sa tadašnjim rimskim papom Jovanom XXIII. On joj je poklonio brojanice.

Da li se od tada promenila svetska uloga Vatikana?

Krajem 70-ih godina Zapad je započeo prelaz ka neoliberalnoj strategiji u čijem jezgru leži odustajanje od humanizma kao takvog. Dok je ranije Bog bio u centru univerzuma, to sada čovek u njegovoj prirodnoj lepoti i dostojanstvu više nije potreban onima koji formiraju globalnu politiku. Obrazovani ljudi koji umeju da razmišljaju, postali su suvišni u novom svetskom poretku, tačnije besporetku, koji se dosledno “stvara”. Privatizaciji u interesu uske grupe lica obavezne su da se podvrgnu sve iole autonomne socijalne institucije: od univerziteta do države, od crkve do porodice. Po ovom planu sam čovek treba da se pretvori u stvorenje lišeno slobodne volje, ubeđeno u “viša” znanja, pritom stvorenje “oslobođeno “ za zadovoljavanje niskih poroka koji su “u skladu sa zakonom”.

To jest, postavlja se zadatak da se od čoveka napravi idealan potrošač, upravljački šraf i roba. U ovu šemu moraju biti upisane različite partijske platforme, naučne koncepcije, i naravno, religiozna udruženja. Sektaši, protestanti a za njima i katolici već su prilično odmakli u tom pravcu. Posebno posle II Vatikanskogo sabora 1962-1965. godine, kada je katolicizam “modernizovan”. Od tog vremena latinski hramovi su sve prazniji, pretvaraju ih u muzeje, restorane, pa čak i automehaničarske radnje, a katolici praktično ne zaostaju od protestanata u beskrajnoj toleranciji. Sadašnji papa Francisko govori: “Ko sam ja da osuđujem pedere?” A reč pape rimskog u katolicizmu je zakon – to je važnije čak i od Jevanđelskih zapovesti.

Čekajte, ali taj isti papa se izjasnio i protiv istopolnih brakova! A njegov prethodnik – Benedikt XVI – homoseksualne odnose je nazivao “prirodnim poremećajem”, nedvosmisleno se zalažući protiv abortusa, eutanazije… Da li je rimski prestol uz svu nepremostivu provaliju u veroučenju, naš prirodni saveznik u borbi za tradicionalne moralne i etičke norme?

To je veoma velika zabluda. Benedikta XVI su i “sklonili” jer on nije dovoljno pokorno služio “duhu vremena”. Iako je u njegovo vreme došlo do kardinalnog unakažavanja katoličke dogmatike – bio je praktično priznat prioritet i vodeća uloga judaizma u judejsko-hrišćanskom dijalogu. Međutim, ustupivši po ovom pitanju, Bendikt je blago upro protiv sodomizacije koja ruši osnove hrišćanske etike. Tada su primenjene žestoke metode političkog pritiska, još do skora nezamislive u odnosu prema Svetoj stolici. Na primer, publikovanje privatnih dnevnika pape, javne uvrede, progon i ucene u svetskim medijima. To govori o tome da je Vatikan izgubio status punopravnog saveznika svetske vlade – on je svoju ulogu odigrao i po svoj prilici će u nekoliko navrata biti kardinalno preuređen pod konturama novog svetskog poretka. Vidljiva potvrda tome je – današnje čišćenje “Vatikanske banke” kao krupne i u neku ruku autonomne strukture u odnosu na transnacionalne kompanije.

A kako opisujete činjenicu da je stotine hiljada ljudi izašlo na ulice francuskih gradova sa protestima protiv legalizacije gej-brakova? Jezgro tog pokreta činili su upravo katolici…

Treba znati zapadne ljude, a posebno Francuze. Glavni poriv njihovog nezadovoljstva nije bio protest protiv bezobraznog trijumfa sodomskog greha, nego protiv voluntarističke izmene Građanskog zakonika koji je za njih svet i neprikosnoven. Najverovatnije su mnogi u duši osećali i nenormalnost “roditelja !” i “roditelja 2”, ali su to mogli izraziti samo na pravnom jeziku. Tamo su im već isprali mozak tolerancijom.

Naravno, tamo su ostale pojedine ličnosti i manje grupe koje su se suprotstavljale toj dominanti. Nije slučajno poslednjih godina u porastu potok mladih Evropljana i Amerikanaca koji primaju Pravoslavlje, pa tako i protestantskih i katoličkih sveštenika. Neki su sa porodicama bežali u Rusiju, jer ne žele više da žive na “slobodnom Zapadu”: ne žele, na primer, da se njihova deca od malih nogu uče razvratnosti. Sama sam svedok kako bivši katolici bukvalno preklinju jerarhe RPC da ne vode međucrkveni dijalog sa Vatikanom. “Obavezno će vas obmanuti” – govore oni.

No, u katolicizmu ima raznih pravaca, na primer, konzervativca nadbiskupa Lefevra kome je zbog toga zabranjeno služenje…

Ne vredi ga idealizovati. “Konzervatizam” Lefevra je čisto katolički, uključujući i žestoko protivljenje “šizmaticima”, to jest, meni i vama, pravosloavnima, u duhu krstaških pohoda. Svaki katolik, posebno tradicionalni, priznaje prvenstvo vlasti rimskih papa i pritom većina veruje u dogmat o nepogrešivosti pontifika. Između sebe i Boga katolici su postavili glavu Vatikana kao superčoveka. Tu strašnu rimsku podvalu hrišćanstvu možda je najbolje formulisao F.M. Dostojevski u “Legendi o Velikom Inkvizitoru”.

Kako na tom fonu ocenjujete “filokatolicizam” koji se danas širi ne samo u Ukrajini i Belorusiji, nego i u Rusiji, među pravoslavnim klirom?

Kao definisanu poziciju – duhovnu bliskost s katolicizmom. Svi naši sveti kneževi i Sveti Oci, počevši od ravnoapostolnog Vladimira i blagovernog Aleksandra Nevskog, su odbacivali papizam i političku uniju sa “latinima”. Današnji filokatolici u RPC argumentuju navodnu nužnost zbližavanja crkvi “neophodnošću političkog trenutka”, ukazujući na odsustvo crkvenog dokumenta koji “pravno” definiše katolicizam kao jeres. No, sve je to opasna sholastika.

Da li je osudio bilo koji rimski papa, uključujući i sadašnjeg, zločine banderovaca-unijata za vreme Drugog svetskog rata i današnjeg sukoba na Donbasu? Da li je bilo koji osudio hrvatski genocid nad Srbima, koji je u godinama nacističke okupacije Jugoslavije počinjen po blagoslovu Vatikana i konkretno – nadbiskupa Zagrebačkog Alojzija Stepinca, koga je katolička crkva ubrojala u lik blaženih? To je to.

Zbližavanje, a tim pre savez RPC sa Rimskim prestolom, o kome čak i iz dobronamernih pobuda rasuđuju danas neki publicisti koji loše poznaju istoriju togg pitanja, predstavljalo bi za Rusiju nacionalnu izdaju.

http://ruskline.ru/monitoring_smi/2015/08/27/obyknovennyj_papizm/

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti:

Nikolić: Papa nigdje ne žuri kada je riječ o proglašenju kardinala za sveca

DESNIČARI OPTUŽUJU VATIKAN DA PREVIŠE SLUŠA SPC

Odbrana SPC od Vatikana: Zašto je svakom vremenu potreban Maksim Suvorov?

Jasenovac – Jadovno 1941.