СТЈЕПАН МЕСИЋ: Посао сам обавио, Југославије више нема

Из књиге др Момчила Диклића: Народ без шансе, Институт за европске студије, Београд, и Удружење Срба из Хрватске, Београд, 2015.

(…) Као што је познато, хрватски Сабор је донео одлуку да смени др Стипу Шувара и да на његово место постави Стјепана Месића. С обзиром да је тада Шувар обављао функцију потпредседника Председништва СФРЈ, Месић је аутоматски заузео то место. Ипак, кандидовање Стјепана Месића изазвало је доста негодовања, с обзиром да је већ тада био познат као изразит антијугословен и потврђени антисрбин. Месић је био познат као велики хрватски националиста и шовиниста и као велики послушник др Фрање Туђмана. Улазак у Председништво је још некако прихваћено, све док није дошло до смене на челу Председништва СФРЈ. Кад је др Борисава Јовића требао да замени Стјепан Месић, долази до великог незадовољства те одбијања Србије и Црне Горе (данас је Стјепан Месић почасни грађанин Подгорице, главног града Црне Горе. Као тадашњи председник Хрватске постао је, 1. марта 2007. године, први почасни грађанин Подгорице, с образложењем да се то чини за „заслуге у развоју демократског друштва, афирмацији добрих међудржавних односа и положаја и угледа главног града Црне Горе“. У Србији, њеном главном граду Београду, Месић својевремено гостује на Првој телевизији, у емисији Ивана Ивановића, те без трептања дрско објашњава своју улогу у разбијању Југославије. Али, није он крив него они који су му омогућили, кад више није био председник Хрватске, да дође и да лаже, да се подсмејава српском страдању – нап. И. Б.) да га прихвате, с образложењем да не могу прихватити човека да води Председништво СФРЈ који разбија Југославију и који је не признаје. Овим је дошло до блокаде Председништва СФРЈ и велике политичке кризе. Одбијање да прихвате Стјепана Месића за председника, хрватска пропагандна машинерија, уз помоћ страних ментора, је успела да искористи за себе, тврдњама о великоспској хегемонији. Европа због тога и себи знаних разлога осуђује понашање Србије и Црне Горе. Тако је, уз европску арбитражу, изнуђена сагласност од Србије и Црне Горе за избор Месића за председника Председништва СФРЈ, уз гаранцију да ће Хрватска и Словенија испунити обећане захтеве. Међутим, нити Хрватска а нити Словенија нису суспендовале своје сецесионистичке одлуке, него су ишле и даље у реализацију отцепљења. Избором Стјепана Месића дошао је на чело државе антијугословен и Југославија није могла завршити боље него онако како је прошла. Због притиска споља, морао се реализовати Брозов, Бакарићев, Кардељев и Крлежин кључ и тако на чело државе инсталирати особу за коју се знало да ће је срушити.

Одређени европски политичари су овде одиграли једну од својих најпрљавијих улога познатих у својој историји, натеравши српски, црногорски и друге народе југословенске оријентације да прихвате за председника особу која ће им развалити земљу, за коју је, ретко у историји, пало толико крви. Тако је дошло, вероватно, до незабележеног апсурда, да особа “води државу” коју не признаје. Ево како је на то реаговао новинар загребачког Данаса (Гојко Маринковић, Хрватска у клијештима, Загреб, 23. 7. 1991 – нап. И. Б.): “Јер, збиља је чудна позиција бити предсједником државе коју не признајеш, а и потписивати одлуке с којима се не слажеш”. Што се и очекивало, Месић је био главна кочница функционисања Председништва СФРЈ, он га је највише блокирао. Позицију је искористио да прошири своје савезнике у свету и да их увери у “нужност разбијања Југославије”. Запамћен и добро познат по неискрености, великој зависности и бојазни да одлуке неће бити усклађене са жељама и циљевима др Фрање Туђмана и осталих хрватских одлучујућих људи. Остао је запамћен и по инсистирању да се армија повуче у касарне, што је и наређивао, сходно својим овлаштењима. Тврдио је, ако се војска повуче у касарне, да ће бити све у реду. Међутим, касније, када су касарне у Хрватској већ биле заузете или предате а војска у највећем делу повучена, одао га је бивши министар одбране Хрватске Мартин Шпегељ, који открива које су биле праве намере Стјепана Месића у његовим захтевима да се војска повуче у касарне. Шпегељ је изјавио, док је још био министар одбране, да је направљен план освајања касарни и да су по том плану и освајане. Тиме је разјаснио залагање Месића да се у то време војска повуче у касарне да би лакше реализовали њихово освајање, те да у њима буде што више технике и људства. Позната је његова изјава дата листу Нин (2. августа 1991.), у интервјуу, где је истакао: “Нисам посљедњи предсједник Југославије”. Колико је имао искрене намере и шта је урадио за њене интересе, најбоље сведочи изјава коју је дао приликом одласка, а којом се захвалио Сабору, 5. децембра 1991. године, те на крају свог излагања истакао: “Хвала вам што сте ми указали поверење да се бринем за интересе Хрватске, посао сам обавио, Југославије више не нема”. Кад се све ово схвати, делује готово невероватно и не зна се шта би се рекло. Стјепан Месић је запамћен по припростим изјавама и често веома неукусним или, како кажу, „не дубоким“. О Месићу бих завршио изјавом академика Радована Самарџића: „Нећу да се одазовем на ословљавање господине откад сам примијетио да тако титулирају Месића“. (Радован Самарџић, Његовање сопствене сличности, Дуга, бр. 458/1991 – нап. И. Б.)

Припремио: И. Брезац

Извор: Intermagazin

Везане вијести:

Никола Б. Поповић, Када је почело разбијање СФРЈ?