Стево М. Лапчевић: У СУСРЕТ КАНОНИЗАЦИЈИ СВЕТИХ ЛЕЖИМИРСКИХ МУЧЕНИКА

Oве године навршава се 80 година од како су у Лежимиру хрватске усташе и нацисти у сеоском храму убили између 96 и 100 мештана села. Њих 22, колико је утврђено истраживањем спискова жртава имало је од 2 до 18 година.

У сусрет тужној годишњици, Епархија Сремска започела је са процесом канонизације Лежимирских Мученика, која ће бити окончана наредне године, а упоредо са овим процесом, у току је израда монографије „Јамари и мученици“ аутора Стева Лапчевића из Музеја Срема у Сремској Митровици и израда спомен плоче која ће бити постављена на самом храму, а коју заједнички раде вајарка Ружица Шпановић и Стево Лапчевић обоје из „Музеја Срема“.

На плочи ће бити изображени Стеван и Ђуцћица Лаушевић, деца убијена у Лежимиру. Иза њих стајаће три крста који сиболизују мајку са двоје деце, односно Христоса са два разбојника. Иза крстова биће представљена лежимирска црква која представља земаљског и Небеског Оца уз текст: „Ко чува живот свој изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га.“ (Мт. 16, 25; Лк. 17, 33; Јн. 12, 25)

Овом приликом позивамо све да помогну ово прегнуће, да сви скупа покажемо да смо достојни Светих Лежимирских Мученика. Сви који желе да учествују себе и Бога ради, прилоге могу дати Ружици или Стеву у „Музеју Срема“, а они који желе средства могу уплатити средства на рачун: Културно-уметничко друштво „Визија“, Змај Јовина 110, Мартинци  205-0000000244688-23

Страдање Лежимирских мученика

Страдање цивилног становништва Лежимира у 1943. почело је већ у октобру, када је у ово село стигла Прва козачка коњичка дивизија састављена од немачких савезника, Андреја Шкура и Хелмута фон Панвица. Током вишенедљног боравка козака, Лежимир је био пљачкан, а његови житељи убијани. 

Пошто су се крајем октобра преместили Козаци, у Лежимир, из Семберије, долази Прва војвођанска бригада. Како би показала да је стигла, бригада је напала немачку посаду у Гргуревцима, али је била принуђена на повлачење. Наређен је покрет ка Лежимиру, што је код Немаца и Хрвата-усташа у Сремској Митровици испровоцирало покрет ка селу. Како је тада Лежимир био прилично испражњен од млађих мушкараца, то су у зору 26. новембра, на дан Светог Јована Златоустог тенкови и немачко-хрватски пешадинци релативно лако ушли у село, палећи га при томе.

Тако је на самом улазу у село (из правца Сремске Митровице), у својој кући, жив спаљен Сава Јеленић, непокретни дечак од 15 година, док је највећи број мештана, махом старијих особа, жена и деце почео да се повлачи ка „фрушкогорској“ страни села. Међу онима који су тог јутра били у збегу је и Небојша Урошевић. Тада још увек дете, он је без топле одеће, у вуненим чарапама, кренуо ка излазу из села.

– Тог јутра, 26. новембра, били смо дочекани неспремни. Како је село било стално на удару, то је свака кућа знала правац повлачења уколико до препада дође, а уз то свако домаћинство је имало већ спремну и у платна повезану спрему за бежанију. Знало се ко шта носи и ко куда иде. Међутим, брзи улазак немачких и усташких трупа и општи метеж који је настао условили су хаос, тако да смо мајка и ја отишли буквално полу-голи. Сећам се да сам врло брзо запао у блато и воду и да сам се, како је било хладно, разболео. Идеја је била да се повучемо ка Фрушкој гори, што дубље, али како су Немци од Гргуреваца кренули ка Грабову, пут је био блокиран, па смо се окренули ка Дивошу и кренули ка чалманском атару, прича нам деда Небојша.

Сличним путем пошла је и Марија Живановић. Ток јутра, она се затекла у селу, где је тражила дуван за свог оца. Тек што је повукла дрвену тарабу, направила неколико десетина корака и изашла на улицу, осетила је прасак и у удар експлозије. Један, други трећи… Изнад њене главе пролетеле су мине испаљене из правца Фрушке горе. Укочена од страха, Марија леже на земљу. 

– И настаде трка. Свако свог води, то се јури на све стране. Ја гледам, људи ме прескачу као да им нисам на путу. Да јаје бациш, не би на земљу пало од преплашених људи! Мислим се, Маро моја, ако не устанеш сада, нећеш никада! Саберем се, придигнем, смешам са народом и потрчим кући. На брду видим маму. За њом трчи брат, а најмлађег упртила на леђа. Идем ка њима и чујем ујака Мирка, где виче матери… Зоро, куда у шуму, поклаће вас тамо, ‘ајте сви у кола, па самом у Мартинце… Мајка се окреће, у том окрету граби и мене и сви заједно потрчасмо ка колима.

Завукоше се под деке, дуње, јастуке и ћебад набацану у кола. Пођоше кроз атар за Дивош, Чалму, за Мартинце. Тамо је Миркова и Зорина породична кућа и тамо је, за разлику од Фрушкогорја мир. На излазу из села покупише и Вукицу и Арсу Аврамовића старог не више од месец дана. Ушушкани у рите на дну кола, пођоше ка Чалми, па одатле за Мартинце.

– Грува око нас на све стране, у село, преко села… а ујак туче по коњима. Долазимо у до и баш на нашој земљи набасасмо на Немце. Иде војник до војника, раширили се у стрелце, пушке уперили ка селу и вичу нам “назад, назад, порта, порта…”. Ујак стаде и сачека да му један од војника приђе. Ситуација је напета, види и он да се више нема куд. И сад, да ли је Бог тако хтео, ја не знам, али десило се да је испод зимског шињела натученог до очију и оне немачке шлемине, мој Мирко некако препознао једног Швабу који је био шеф на мартиначкој станици. Скупи храбрости и упита га да нас пусти. Овај мало размисли… погледа око себе и рашири пролаз. ‘Ја ћу те пустити, али пази да те други не врате’, рече и лепо се поздрави са нама.

У Чалму, Марија је стигла у раним сатима, када је село још спавало. Обилазећи село дошли су до мартиначког атара, а тамо, каже, све је већ било другачије…

– Гргуревчани мученици, прошли су најгоре. Они се јадни нису могли никако снаћи. Туђе село, гужва на све стране, не знају ни где да се склоне. Њих су вешали од дрвета до дрвета. На крају су, све који нису могли да се склоне, отерали у порту и почели да стрељају. Ни то није било доста, па су део људи утерали у Цркву, минирали је и тако их побили.

Истог, 26. новембра, сећао се и Пера Мошић, село је гранатирано са више страна. Као млад пастир, Пера се налазио на обронцима села и са дистанце посматрао његово разарање.

– Био сам довољно уплашен да нисам смео да прилазим селу, али сам из даљине гледао и видео да се дешава нешто лоше. У прво време сам мислио да се спустим у Лежимир, да потражим своје родитеље, али сам одустао. Касније тек сам чуо да су они успели да се извуку, да су са другим „срећницима“ отишли у збег. Имали смо ми земљу у једној дољи, па су се ту склонили. Заправо, готово свака друга кућа у селу је имала неко своје већ спремно склониште, за сваки случај. Знате како, планина је близу, у њој су партизани, ту се пуца око вас и домаћини су рачунали да је боље да сами нешто за себе ураде, да предупреде несрећу. Тако су настајале земунице и базе у атарима у које се јесу скривали и партизани, али које нису биле превсходно намењене њима. У једну тавку базу склонили су се и моји родитељи.

Првог дана страдања, сећао се и Ђорђе Живановић. Као четрнаестогодишњак, он је добро упамтио хладно јутро, мраз и суснежицу. Никола Шевић памти да се извесна бака Марија Докмановић спасила тако што је скочила у поток, док је његова мајка, непокретна старица, такође жива спаљена попут Саве Јеленића.

До краја дана, село је било у потпуној блокади. Затворено је са свих страна тенковима, којих је по казивању сведока и каснијим службеним забелешкама било 30, па су већ од ране зоре Немци и Хрвати почели да позивају мештане који су у њему остали да се сабирају у центар, крај Храма Светог Георгија.

Повећи број мештана је заиста дошао до Храма, након чега су почела премлаћивања и затварање. У неколико наврата, повећа група људи је уведена у Цркву и ту затворена. Затворени мештани остали су у Храму током читаве ноћи 26-27. новембра и до јутра су певали духовне песме, тако да је све више личило на прославу каквог великог празника, Божића или Васкрса, а не на околности које су требале да наговесте страшан расплет.

Наредног јутра, 27. новембра, пре злочина, немачко-хрватске трупе обесиле су испред самог храма извесну Марију, мештанку, као знак да демонски пир може да отпочне. Тек касније се сазнало да је одлука о ликвидацији донета у ноћи 26. на 27. новембар, те да се до тада промишљало да се највећи број ухваћених пусти кућама.

Један део Лежимираца убијен је рафалским мецима унутар саме Цркве, а други део је изведен у црквену порту и тамо у неколико таласа постављан испред зидина светиње и убијан. Једном броју заробљених, наређено је да легну на земљу и пуцано им је у леђа.

По сећању Пере Мошића, све се дешавало брзо и језиво „као олуја“. Људи су падали један на другог као покошени. Мајке су закукале, а деца привијена уз њихове скуте заврискала. Старци су немо гледали у претеће цеви митрељеза. Самртни рафал, затим неколико тренутака гробне тишине и прасак пушака. Након обављеног посла, џелати постављају експлозив унутар саме цркве. Минирани торањ је пукао и обрушио се на убијене лежимирске мученике.

Када се слегла прашина, јауци, помешани са покушајима полу-живих људи да испод рушевина изађу још увек су се чули. Мештанима је било забрањено да приђу, а усташама, уместо за милост и помоћ, то је био знак да наставе са својим злом. Метком и ножем убијан је свако ко је показивао знаке живота. На крају, Немци и Хрвати вешају и Ружу Бујановић, као знак да је са ликвидацијом завршено.

– А било је још живих, рањених. Преживела је једна девојчица из Гргуреваца. Делија Лаушевић, која је била сва израњавана. Баба Даница Сремчић се сакрила у јарку за креч и остала жива да нам све препричава. Црквени крст смо нашли у мојој авлији, а јабука од крста је одлетела чак у сокаче… сећао се Никола Шевић.

Међу жртвама било је и доста деце, нека од њих била су израњавана на више места. Стенограмске белешке откривају и случај једног детета, чије име није забелешено, које се спасило захваљујући чињеници да ге један мештанин, у тренутку стрељања закрилио, пао преко њега и тако га и мртав заштитио од зидина минираног торња.

Већ наредног дана, 28. новембра, почело се са вађењем тела ипод рушевина. Измучени мученици воловским запрегама изношени су на Велику градину где је сеоско гробље.

– Мртве смо носили колима Ђорђе Живановић, Милан Мошић и ја, – додаје деда Никола.

На унакаженим лешевима, заједно са усиреном крвљу, слепио се и малтер па је био тешко препознати мртве. Поред једне жене из Гргуреваца у зеленој хаљини, лежале су њене две ћерке унакажене девојчице. Милицу Дачић нису могли препознати све док се неко није сетио да је она увек у недрима носила кесицу с новцем који је делила просјацима. Кесицу су нашли. Било је у њој неколико новчића… Сахрану је пратио прасак греда и црепа кућа у пламену. Око цркве и по улицама су висли обешени партизански рањеници.

Пошто су остали без Цркве, Лежимирци су, по сећању деда Пере Мошића, успели да испод рушевина изваде иконе и преместе их у једну оближњу кућу.

– То је раћено тајно. Све што су могле, усташе су развукле. Чак су и звона скинули и однели за Мађарску. Та „нова” Црква, тајна, била је у овој кући у којој ја сада живим. Тек много после рата, почело се поново ићи у Цркву, мада је било људи који просто нису хтели или нису могли да у њу уђу. Многи који су изгубили чланове породица, поготово родитељи који су остали без деце, уместо лагодности, у Цркви су осећали тескобу. Тако се дешавало да су уместо у храму стајали испред њега, док на крају просто нису престали да долазе, закључује деда Пера.

 Материјална штета на цркви је била огромна. Звоник је порушен до нивоа слепих аркада на броду цркве. Срушен је и оригиналан кров изнад наоса, заједно са зиданим сводом и галеријом, а у пожару који је изазван намерним паљењем минираног објекта, од стране немачких војника и усташа, страдали су зидно сликарство, иконостас и комплетан мобилијар. Главни кривци за масакр и разарање били су Антун Бауер, командант Хипо-полиције из Руме, тенковски мајор Меурл, и његов посилни, земунски Хрват Иван Кородић.

Списак Светих Лежимирских Мученика

Aндријевић (Саво) Вукосава, рођена 1876.

Бабић (Теодор) Љубомир, општински писар, рођен 1879.

Бобадик (Јанко) Петар, рођен 1853.

Бобадик (Стева) Ана, рођена 1883.

Бујиновић (Јован) Ружа, рођена 1883 (негде 1880).

Влашкалић (Светозар) Душанка, рођена 1903.

Возаревић (Урош) Ђока, рођен 1891.

Гршић (Јован) Милица, рођена 1884.

10. Гршић Јулијана – Јуца.

Дачић (Јован) Милица рођена 1867.

Дамњанов (Младен) Видосава, рођена 1885,

Додић (негде пише Дедић) Анђа, рођена 1913, убијена 1943

Додић (негде пише Дедић) (Стојан) Мара, рођена 1933.

Додић (негде пише Дедић) (Стојан) Илија, рођен 1937.

Додић (негде пише Дедић) (Стојан) Марко, рођен 1940.

Драгојловић Бранка, супруга Митрова убијена 1943.

Зеленковић (Павле) Славко, рођен 1881. (негде 1878).

Зеленковић (Милош) Јулијана – Јуца, рођена 1882. (негде 1880).

20. Јаковљевић (Љубомир) Софија – Стана, рођена 1886, (негде 1884).

Јеленић (Теодор) Марија, рођена 1904.

Јеленић Марија – „Врабац“, рођена 1898.

Јеленић (Стеван) Марија, баба-Мара, рођена 1865.

Јеленић (Јован) Софија – Сока, рођена 1923.

Јеленић (Јован) Јелена – Лела, рођена 1921.

Карлица Савета, рођена 1880.

Келић (Ђока) Василије, рођен 1941.

Келић (Ђока) Живко, рођен 1934.

Келић Ђока, рођен 1910.

30. Келић Живана, рођена 1935.

Кличарић (Раде) Љубомир, рођен 1875. (негде 1871).

Кличарић (Милош) Тома, рођен 1867.

Кличарић (Радован) Томо, рођен 1877.

Кличарић (Сава) Рада, рођен 1897.

Лаушевић Јелисавета (из Гргуреваца)
Лаушевић (Душан) Стеван (из Гргуреваца), рођен 1935..
Лаушевић (Душан) Ђурђица (из Гргуреваца).
Лаушевић Душан (из Гргуреваца).
Лаушевић Јована (из Гргуреваца).

40. Лаушевић Никола (из Гргуреваца)
Лаушевић Светислав (из Гргуреваца).
Лаушевић (Стеван) Стана (из Гргуреваца), рођена 1908, убијена.

Лаушевић Бранко (из Гргуреваца).

Мијалчић Катица, рођена 1873.

Машић (Георгије) Јован, рођен 1867.

Марић (Милош) Љубомир, рођен 1865.

Марић Рада.

Марић Јова.

Митрић (Пера) Јован, рођен 1891.

50. Остојић (Петар) Светозар – Цвеја, рођен 1869.

Обрадовић (Стојан) Мара, рођена 1933.

Панић (Георгије) Јован – Јоца, рођен 1871.

Поповић (Станко) Катица, рођена 1926.

Поповић (Станко) Милица, рођена 1933.

Прњаворац (Милош) Анка,  рођена 1927.

Панић (Георгије) Јовица – Јован, рођен рођен 1871.

60. Радојчић Савета

Радојчић (Василија) Стева, рођен 1902.

Радојчић (Живан) Љубица – Љуба, рођена 1893.

Радојчић (Пера) Љуба, рођена 1903.

Радојчић (Василије) Марко, рођен 1900.

Силвестровић (Павле) Симеон – Сима, рођен 1862.

Силвестровић (Стојан) Софија – Сока, рођена 1865.

Симин (Саво) Даница (из Гргуреваца), рођена 1939.
Симин (Саво) Жарко (из Гргуреваца), рођен 1941.
Симин (Стеван) Драгица, (из Гргуреваца), рођена 1915.

70. Сретић (Јован) Катица, рођена 1866

Симић Милева – Лела, убијена 1943, у цркви са своје две кћери.

Станковић (Лука) Тодор – Тоша, рођен 1872.

Станковић (Пера) Ђока, рођен 1895.

Станишић (Јован) Светислав, рођен 1891

Станишић (Васа) Јован, рођен 1870.

Станишић (Васа) Јован, рођен 1870.

Станојчић (Милош) Младен, рођен 1874.

Симичић (Воја) Ката, рођена 1877.

80. Сичић  (Мирко) Ранко, рођен 1879.

Тошић (Танасије) Марија, рођена 1868.

Ђирић (Теодор) Миленко (негде Миланко), рођен 1875.

86. Шевић (Милан) Катица, рођена 1880, убијена 1943.

Везане вести:

Стево Лапчевић: Хрватско сатирање православља на простору Сремске Митровице

Љубиша Шулаја: Страдалници наш најбољи путоказ

Сремска Митровица: Обележавање осам деценија од Априлског рата и оснивања НДХ

Злочини домаћих ШВАБА и УСТАША над сремским СРБИМА