Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Стерија и Скерлић

Датум објаве: четвртак, 22 маја, 2014
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

Нема, дакле, у српскоj култури простора за оданост српскоj историjи, упркос тоj историjи

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/sterija.jpg

Вештина заборављања ниjе само нешто што омогућава живот, премда jе баш то у великом степену, него jе – можда и у исти мах – и непроцењива припрема за смрт, само искушавање смрти. Она припада мрежи коjу тка свака култура. Природу културе коjоj припадамо структуру, свести коjу нам та култура оснажуjе и чини делотворном, одређуjе – не мање од оног што смо упамтили – и оно што смо заборавили. У годинама коjе су се неприметно, али болно примакле после велике представе испуњене насиљем, убиствима, покличима народних првака, пламтећим лудилом европских народа и бакљама сиjаjућих вароши и градова, после представе коjу ће и савременици и потоњи летописци називати револуциjом, у годинама после 1848, туробан, резигниран, болестан, Стериjа jе писао тамне и меланхоличне стихове о људскоj судбини и просветитељски надахнуте стихове о српскоj и грчкоj историjи. Све jе већ било некако иза њега: и амбициjа, и кариjера високог чиновника, и пљесак по спуштању позоришне завесе, и одвратни садржаjи нетом прошавшег насиља, и наjдубља осуда шовинизма и његове злокобне површности, транспонована у уметничку снагу у рукопису завештаних Родољубаца.

Био jе, дакле, с оне стране сваког могућег одушевљења и – као и увек, а више него икад – непомирљив са злим демонима шовинизма. Не само да ниjе, међутим, изгубио чуло за пировање богова освете и распростирање сабласних страсти него jе оно – као и његово родољубље, уосталом – само постало истанчаниjе и дубље. У таквом духовном ставу, он jе – на основу само jедног чланка тада младог Анте Старчевића, више му ниjе било потребно – прецизно и пророчки закључио: „хвала велика г. др Старчевићу на његовоj искрености. Он може служити свакоме за образац коjи жели jединство међу народима подићи, слогу утврдити, и своjу браћу лепим именом накитити. Сад већ знамо како стоjимо са саjедињењем.“ То ниjе написао неки револтирани и млади политичар, нити националним романтизмом обузети песник, него jедан од наjкритичкиjих духова целокупне српске књижевности.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/jovan-skerlic.jpg

Пуних шездесет година доцниjе, у освит балканских и светског рата, тек децениjу после великих демонстрациjа у коjима су паљене српске радње и куће у главном граду троjедне краљевине, после на лажима заснованих судских процеса коjи су били управљени на сáмо постоjање Србиjе, са пламтећом идеjом jугословенства пред очима, са увидом у све што jе Анте Старчевић написао и са сазнањем да „никада нико о нама ниjе толико зла рекао колико он“, са увидом у много тога што су учинили његови настављачи, Јован Скерлић jе закључио да „у националном погледу, нарочито у погледу односа према Србима, Старчевић ниjе оно што изгледа.“ Ово свесно и вољно затварање очиjу наводи нас да се запитамо: коjи од двоjице писаца jесте рационалан? Стериjин рационализам jе био у вези са разумом, ма колико да су осећања пратила мисли; Скерлићев рационализам jе крио у себи дубок ирационални темељ, ма колико се писац трудио да разлозима подупре своjа очекивања. Зашто jе, међутим, наша култура тако одсудно дала предност jедном слепилу, тако се спремно подастрла деjству онога што никад неће доћи – свеобjашњаваjућем и свеоправдаваjућем разлогу коjи пребива у будућности? (Стериjа jе видео будућност, Скерлић jу jе проjектовао.) Воља за самопорицањем у своjоj безусловности изазивала jе – у временима преокрета – слепу и немоћну вољу за самопрецењивањем. Тако jе Стериjа постао немогућ као аутентични глас у српскоj култури. Нема у њоj места – ни на рубовима хоризонта – за ethos у коjем пребива песимистички и критички поглед на човека и историjу и у коjем се, истовремено, очитуjе оданост тоj историjи: што jе она дубље несрећна, оданост jе безусловниjа. Нема, дакле, у српскоj култури простора за оданост српскоj историjи упркос тоj историjи.

У Скерлићевом слепилу било jе, међутим, нечег несвесно пророчког када jе записао да Анти Старчевићу „Срби… сметаjу у његовом политичком систему, он их напрасно укида и над њима врши вартоломеjску сечу – на хартиjи, срећом.“ Само три децениjе потом – у Независноj држави Хрватскоj, како се у Другом светском рату звала троjедна краљевина, у држави коjа jе била израз историjских стремљења хрватског народа  – та сеча ће постати стварност логора и геноцида. Какав лик има наша историjа и какве су моћи наше културе када одбиjамо да размишљамо о ономе што jе Скерлићу изгледало небитно, jер му се чинило немогуће, па jе и за нас остало небитно, иако се одиграло пред нашим очима? Српска култура не може да искуси, нити да издржи, поготово не може да процени ван клишеа, да се практично дистанцира од предрасуда и да, истовремено, дубље у себе похрани сазнање да jе српски народ претрпео геноцид. У поређењу са другим културама – jевреjском и jерменском – то се одсликава кроз дубински сукоб у националном саморазумевању. Отуд Стериjа бива могућ на естетски и на архивски начин: његова оданост остаjе одвоjена од живота, jер jе на њу пао слепи поглед српске културе.

(Из књиге Моралистички фрагменти, Народна књига, Београд, 2007)

 МИЛО ЛОМПАР

Извор: Нови Стандард

Везане виjести:



Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top