Staze partizanske, Zvonko propovijeda mir

Nas trojica smo preskočili kanal pa idemo prema mjestu gdje se obično krmačamo. „Viđ’, ovdje je opet nekakva friška staza“, oglasi se Жivko. „Izgleda da je od noćas. Ima ugažene trave koja je još zelena“, dodam ja. „Mora da su opet partizani“, veli Zvonko, „mora da su to oni noćas pucali pa su ovuda pobigli“. Evo i Cigana sa kravama – Pero i Joško, Đurini sinovi. Evo i Miškovih, Bare i Imbre. Ostaviše krave na lijevoj strani kanala. I oni vide stazu. Nešto glasno raspravljaju ciganski, a onda nas pozdrave. „Rano jutros su tuda išli partizani“, oglasi se Imbra. „Imaju svakakvih uniformi i kapa sa crvenom petokrakom. Neki imaju kape sa rogovima. Vidio ih je moj tata. Svi imaju puške. Išli su iz Stalovice, pa onda sa ostalima od kojih se stvorila ova staza“, ispriča nam. „Glavno je da su otišli prije nego što smo mi došli“, kažemo. „Ma to je bilo jako rano“, kaže Imbra i dodade da je Miško sve gledao iz kolibe. Cigani i Жivko odoše u naše i Jarebića kuruze da potraže koji nezreli kuruz šmanjak, pa da založimo vatru. Zvonko i ja otišli smo pod hrastove kupiti suho granje. Kupimo i šutimo. Kad smo se vraćali sa granjem, pita mene Zvonko: „Bojiš li se ti, Milane, partizana“? „Ne“, odgovorim ja k’o iz topa i brže nastavim: „Oni, Zvonko, do sada nisu dirali ničiju djecu i žene. Ni Nogalovu djecu i ženu nisu dirali, ni Trandlerovu. Eto, ubili su Trandlerovku na Pricinoj ogradi, ali ne znam kud je tamo išla“. „Ma, išla je javit’ da su joj otirali čovika pa naletila“, kaže Zvonko. „Eto, vidiš, al’ u kući žene i djecu ne diraju“, dodam ja. „Tako i treba, to je u redu“, veli Zvonko. „Sad ni ustaše ne diraju žene i dicu. I Slavko kaže da je naređeno svima da se žene i dica, a ni ljudi koji ne nose puške, ne smiju u ovom mistu dirati“, reče on. „Pa i to je u redu“, dodam ja, „neka se vojnici tuku, ali neka nas ostave na miru. Što ćemo im mi“. „Ma, tako govoru i mati i Šima, a Slavko samo šuti otkako su mu oca zatvorili i otirali svezanog u Bjelovar. A znaš da su i Miroslava obukli u domobransku uniformu i negdi ga premistili? Ni Slavko ne zna di, pa mu je za poludit’. Boji se i on za sina, al’ mu moja mati i Šima govoru da se ne triba bojati ako ustaše ne bi dirale pravoslavne žene i dicu“, ispriča mi Zvonko. „Pa zašto bi, Zvonko, ustaše nas dirale? Mi nismo ništa krivi, kao ni vi, kao ni Slavkov sin“, rekoh. „Ma, tako je. Ne znan ja, ali one tako njemu govoru“, promrlja on. „Dobro mu kažu. Najbolje je da nas sve ostave na miru k’o do sada“, kažem. „E, tako je“, zaključi Zvonko nekako sav sretan. Ajde, to me najviše okuraži. Bolje nego i mamina i Gojkova prodika. Ali, pirim ja i dalje i na ’ladno. Naložimo nas dvojica vatru iako se oni još nisu vratili iz kukuruza. „Znaš, Milane, Slavko je dobar, on neće da sluša Mirka. Zato je tu kod nas. Neće da bude kod kuće. Ma, ljuti se i njegova mati što nije sa Šimom i ditetom gori kod njih, nego voli biti ovde“, opet će Zvonko. „Pa on nije nikome ništa napravio, pa zašto bi se bojao za svoje dijete? Ali ovo što Mirko napravi, to je strašno. Ti si rekao da tjera Takača na saslušanje, a on onako…“, nastavim ja, međutim, prekinuše nas. Prvi iz kuruza izađe Pero i nosi ponešto u rukama. Zelene se šmanjki. Izađoše i drugi. Svaki nosi ponešto. Zvonko i ja prekinusmo naš, kao važan, razgovor koji se njih ne tiče. Komušamo te zelene kuruščiće. Mali su, ali imaju lijepo mliječno zrno. Vatra je dobra – izdužena pa ima dosta mjesta, a i žar je debeo. Svatko sebi peče po tri, četiri komada. Na hrpi ima još toliko. Najviše su našli u Vranješovim kukuruzima. Baba Soka je kasnije sadila.

< Pokradoše nam kokoši                                                    Sadržaj                                 Ciganka Bara, ždrijebe i Feri >