Нас тројица смо прескочили канал па идемо према мјесту гдје се обично крмачамо. „Виђ’, овдје је опет некаква фришка стаза“, огласи се Живко. „Изгледа да је од ноћас. Има угажене траве која је још зелена“, додам ја. „Мора да су опет партизани“, вели Звонко, „мора да су то они ноћас пуцали па су овуда побигли“. Ево и Цигана са кравама – Перо и Јошко, Ђурини синови. Ево и Мишкових, Баре и Имбре. Оставише краве на лијевој страни канала. И они виде стазу. Нешто гласно расправљају цигански, а онда нас поздраве. „Рано јутрос су туда ишли партизани“, огласи се Имбра. „Имају свакаквих униформи и капа са црвеном петокраком. Неки имају капе са роговима. Видио их је мој тата. Сви имају пушке. Ишли су из Сталовице, па онда са осталима од којих се створила ова стаза“, исприча нам. „Главно је да су отишли прије него што смо ми дошли“, кажемо. „Ма то је било јако рано“, каже Имбра и додаде да је Мишко све гледао из колибе. Цигани и Живко одоше у наше и Јаребића курузе да потраже који незрели куруз шмањак, па да заложимо ватру. Звонко и ја отишли смо под храстове купити сухо грање. Купимо и шутимо. Кад смо се враћали са грањем, пита мене Звонко: „Бојиш ли се ти, Милане, партизана“? „Не“, одговорим ја к’о из топа и брже наставим: „Они, Звонко, до сада нису дирали ничију дјецу и жене. Ни Ногалову дјецу и жену нису дирали, ни Трандлерову. Ето, убили су Трандлеровку на Прициној огради, али не знам куд је тамо ишла“. „Ма, ишла је јавит’ да су јој отирали човика па налетила“, каже Звонко. „Ето, видиш, ал’ у кући жене и дјецу не дирају“, додам ја. „Тако и треба, то је у реду“, вели Звонко. „Сад ни усташе не дирају жене и дицу. И Славко каже да је наређено свима да се жене и дица, а ни људи који не носе пушке, не смију у овом мисту дирати“, рече он. „Па и то је у реду“, додам ја, „нека се војници туку, али нека нас оставе на миру. Што ћемо им ми“. „Ма, тако говору и мати и Шима, а Славко само шути откако су му оца затворили и отирали свезаног у Бјеловар. А знаш да су и Мирослава обукли у домобранску униформу и негди га премистили? Ни Славко не зна ди, па му је за полудит’. Боји се и он за сина, ал’ му моја мати и Шима говору да се не триба бојати ако усташе не би дирале православне жене и дицу“, исприча ми Звонко. „Па зашто би, Звонко, усташе нас дирале? Ми нисмо ништа криви, као ни ви, као ни Славков син“, рекох. „Ма, тако је. Не знан ја, али оне тако њему говору“, промрља он. „Добро му кажу. Најбоље је да нас све оставе на миру к’о до сада“, кажем. „Е, тако је“, закључи Звонко некако сав сретан. Ајде, то ме највише окуражи. Боље него и мамина и Гојкова продика. Али, пирим ја и даље и на ’ладно. Наложимо нас двојица ватру иако се они још нису вратили из кукуруза. „Знаш, Милане, Славко је добар, он неће да слуша Мирка. Зато је ту код нас. Неће да буде код куће. Ма, љути се и његова мати што није са Шимом и дитетом гори код њих, него воли бити овде“, опет ће Звонко. „Па он није никоме ништа направио, па зашто би се бојао за своје дијете? Али ово што Мирко направи, то је страшно. Ти си рекао да тјера Такача на саслушање, а он онако…“, наставим ја, међутим, прекинуше нас. Први из куруза изађе Перо и носи понешто у рукама. Зелене се шмањки. Изађоше и други. Сваки носи понешто. Звонко и ја прекинусмо наш, као важан, разговор који се њих не тиче. Комушамо те зелене курушчиће. Мали су, али имају лијепо млијечно зрно. Ватра је добра – издужена па има доста мјеста, а и жар је дебео. Сватко себи пече по три, четири комада. На хрпи има још толико. Највише су нашли у Врањешовим кукурузима. Баба Сока је касније садила.
< Покрадоше нам кокоши Садржај Циганка Бара, ждријебе и Фери >