Старци међу рушевинама чувају гробља и чекају родбину из Србије

У Копривни, Шишљавићу, Чечавцу, Вучјаку, Расни и другим српским селима код Славонске Пожеге у Хрватској нигде никога. Исти су призори и на широком подручју Пакраца, Липика, Дарувара, Окучана, Јасеновца, Рајића, Старе и Нове Градишке.

Тек по нека кућа у ратом опустошеној Славонији је насељена али њихови становници не нуде нарочити оптимизам. Они су дошли на огњиште, на родну груду терани носталгијом и жељом да ту, на очевини и дедовини заврше животно путовање. Годинама, кажу свештеници западнославонске епрахије којом управља владика Јован Ћулибрк, пореклом из Градишке у РС, смењују се сахране и опела, а крштења су реткост.

– Дани пролазе у ишчекивању бољег времена које ускоро неће доћи, и посета деце, потомака расутих по свету. Они који су се зауставили у Бањалуци, Београду или Новом Саду долазе чешће али Славонци у Америци, Аустралији и другде по свету посећују родну груду једном у десет година. Зато је туга наше највеће бреме – кажу саговорници у селу Горњи Чаглић код Пакраца, већином окупљени у КУД-у „Вретено“.

Управо рад у аматерским групама, фолклорним друштвима, у „Просвјети“ коју већином чине старци, одржава их у овом крају, подстиче и даје смисао животу у завичају.

– Већина Срба у Западној Славонији живи од хрватских пензија које су боље него у РС и Србији. Немамо  овде проблема, безбедност нам није угрожена али нас нико и не примећује као битан фактор у заједници. Славонија је у мраку, то треба видети ноћу, као аветињско пространство – каже Никола Лончаревић, вредни активиста, чувар народних обичаја, сакупљач старина и члан СКД „Просвјета“ из Окучана.

Ипак, дању се најбоље виде размере пустоши и безнађа у Западној Славонији.  Куће су зарасле у коров и шуму, цркве порушене, њиве запуштене. Све то подсећа да је овде прије рата живело хиљаде људи али њих ту одавно нема.

– Првих поратних година враћали су се се претежно старци у намери да продају имовину и оду у Србију или РС. Они који у томе нису успели, сада су чувари гробља, цркава без крстова, трагачи за изгубљеним звездама које су некада сјале али одавно се угасиле. Зато је овде мрак и када Сунце греје – каже Миле Љубичић који је обновио кућу у Кукуњевцу али не планира из Градишке у РС да се враћа.

У Кукуњевцу живи неколико његових рођака и комшија, Ана Јовановић, Светозар Џодан, Стеван Чуле и још неки. Дамир Јагодић (42) из Копривне код Славонске Пожеге најмлађи је у овом селу. Посвећен је пољопривреди и сточарству.

– Од тога живимо мајка и ја, имамо 60 оваца, нешто коза, свиња, живине… Нисмо гладни, то је најважније – каже Дамир. Волио бих да се ожени али нема девојака.

Његова мама Славица подсећа да су кућу обновили уз помоћ Хрватске али то није довољно за нормалан живот.

– Безбедни смо, нико нас не дира али је проблем што нема народа. Да стока не опасе ове пропланке, подивљали бисмо и ми, јер овде има сваке дивљачи, чак и вукови се спуштају у село из оближњих планина – жали се Славица.

У суседном селу Расна свега петоро становника, сви старији од осамдесет година. Вратили су се у делимично обновљене куће.

– Када би се појавио купац, све бисмо продали па отишли у Србију јер имамо сина у Аранђеловцу. Цене су ниске, дајемо велика имања за багателу али шта се може – кажу у Расни понављајући сличне, готово исте приче као у било којем српском селу у Славонији.

– Више никога осим нас овде нема, жељни смо видети човека и чути људски глас. Тако је и у суседним селима, све празно, само рушевине зјапе. Дете ту није рођено у последњих 25 година а не верујем ни да ће ускоро – уверава нас Мирко Делић из Расне.

У Западној Славонији је прие рата живело 128.000 Срба избеглих у војној акцији «Бљесак» 1. маја 1995. године. Према подацима Координације српских удружења породица несталих у бившој Југославији, током „Бљеска“ су 283 особе из Западне Славоније убијене или нестале.

Статистичари су утврдили да је из Западне Славоније, са подручја Подравске Слатине, Славонске Пожеге, Грубишног Поља, Дарувара и већег дела пакрачке општине протерано 50.000 Срба, у време док је то подручје било под управом УН-а.

Пакрац у Западној Славонији, сматра владика Јован је једно од места, као што су Цетиње, Сремски Карловци, Сент Андреја или шире ако гледамо, Охрид, Велико Трново, Москопољ или Касторија.

То место има далеко већу важност од своје величине. Пакрац је једно од духовних чворишта, овде на месту сретења Средње Европе и Балкана и чува једну од најважнијих библиотека овог дела Европе.

Када је принц Чарлс  био код нас у посети, питао је за Пакрачку библиотеку. Она је 1941. године отуђена, тек осамдесетих била је делимично враћена па је опет страдала у овом рату. Коначно је спашена захваљујући једном хрватском официру, Ивану Хитију.

– Ми се морамо обнављати и ако се ми обнављамо као црква Божија, народ одмах иде за нама – казао нам је владика Јован.

Убијена деца

Гордана Јокић из Окучана настањена у Бајиној Башти у Србији сваког маја долази у Градишку каже да не може преболети смрт своје двоје деце 1. маја 1995.

– Немања је имао десет а Дајана пет година. Погинули су на спавању. Несрећна сам што Хрватска њиховог убицу слави као хероја – каже Гордана Јокић.

Вуковићи

Радојица и Славко Вуковић из Медара близу Нове Градишке су у једном дану изгубили осам чланова уже и шире породице. Убијени су њихова браћа Милутин (45), Ранко (40), снахе Цвијета (43) и Анђелија (44), Ранков син Горан (11), Гордана (8), Милутинов син Драган (8) и Славков син Зоран (24).

Извор: Српски народни форум

Везане вијести:

Дружење Срба протјераних из Западне Славоније (ВИДЕО)

„Кôд Славонија“: Како су два главна српска агента упала у опасну хашку клопку