Stanovi i higijenske prilike

Ustaše nisu stigle da u predviđenom logoru broj III sagrade barake za zatočenike, jer je logor broj III podignut brže nego što su se ustaše i nadale. Izlivanje Save i savskih pritoka u jesen 1941. godine i neprestane kiše izazivale su jesenje poplave. A poplave su se obično i redovno događale s proleća. Tako su 1941. godine velike poplave još s jeseni ubrzale stvaranje logora broj III.

Zato su ustaše onako u masama poubijale u logoru II i u logoru I sve zatočenike i zato su isto tako i sve one, koji su u velikim transportima stizali u početku u logor broj III, isto tako ubijali. Ipak je trebalo radne snage za izgradnju logora III i zato su ponekog zatočenika ustaše izdvajale, a naročito zanatlije. Te zanatlije, kao i oni bednici, koji su iz logora II posle neverovatnih muka ostali živi, u logoru III, spavali su u «Tunelu» po spremištima za ciglu, po tavanima tvorničkih zgrada i skladišta, koja su ostala od Prometne zadruge, ili pod vedrim nebom.

Kada su bile sagrađene barake, zatočenici su spavali u barakama. Svaka baraka je bila ogromna drvena prostorija 24 metra duga i 6 metara široka. Kroz sredinu barake bio je ostavljen prostor za prolaz, a levo i desno od prolaza bili su boksovi.

Barake su imale po dva reda boksova, odnosno boksovi su bili na sprat. Između boksova i uzdužnih zidova baraka nalazio se mali prostor koji je omogućavao penjanje u boksove. Osim boksova svaka baraka je posedovala minijaturnu peć, koja nije bila sposobna da snabde toplotom ni deset puta manju zapreminu i služila je zatočenicima jedino za kuvanje čaja. Bilo je sagrađeno šest baraka, zatočenici su ih nazivali Slobodanove barake, jer je tu bio najstariji među zatočenicima neki Slobodan, rodom iz Janje kod Bijeljine. U centralnoj baraci spavao je spavao je Slobodan i upravljao ovim naseljem.

Barake su redovno bile zauzete najmanje sa dvostrukim, a često i sa trostrukim kapacitetom. Često su ustaše u barakama sabile transporte od po nekoliko stotina, ili hiljada zatočenika, a često su još mnogi ostajali pod vedrim nebom.

Dalje, severnije od ovih baraka, u koje su bili smešteni zatočenici, bio je nazidan obrtni dom, u kom su bile smeštene krojačnica, brijačnica, praonica rublja, cipelarija i dezinsekcija. A iza obrtnog doma na brzinu je slupana od dasaka velika latrina (klozet) razdeljena u dva velika jednaka dela sa po 30 rupa. Tu su se zatočenici bez opasnosti mogli sastati i videti, te porazgovarati i zato su to mesto zatočenici nazvali «društveni dom».

Od obrtnog doma na nekoliko metara dalje, počinjala je bodljikava žica logora III-C koji će biti posebno opisan i gde je nije bilo ni jedne jedine zgrade pod krovom, nego su zatočenici i pritvorenici u ovom odeljenju danima i noćima ostajali u blatu i smradu. U tome odeljenju nije bilo ni klozeta, a neverovatno veliki broj zatočenika stanovao je u tome odeljenju logora pod vedrim nebom izložen svakom nevremenu danju i noću. Kroz to odeljenje prošli su i logorovali su i svi Cigani sa cele teritorije NDH i iz toga odeljenja logora odvođeni su u velikim grupama na Granik i u Gradinu na ubijanje. Mnogi Cigani čergari, razapeli su svoje čerge u tome odeljenju, i to su bili jedini krovovi koji su se u logoru III-C pojavili za vreme postojanja tog logora. No, i čerge tek što su nikle kao pečurke, a ustaše su ih već zabranile i uništile.

Najstrašnije stambene prilike pružao je logor III-C. Na stotine hiljada siromaha prošlo je u relativno kratkom vremenu kroz taj mali prostor ograđen žicom. Množina i neprestana smena stanovnika logora gomilala je neverovatan gad i smrad, koji se iza prvih kiša pretvorio u masu žitke nečistoće, da nije moglo živo stvorenje da izdrži ni nekoliko dana, a da ne poželi izlazak iz ove Sodome i Gomore, pa makar i u smrt pod ustaškim maljem. To su bili bednici, određeni da budu ubijeni u što kraćem roku, a da se kod odvođenja u masama na klanicu i u smrt ne bi bunili, ustaše su ih ubacile u ovaj pakao da ih umire i pripreme za konačan, miran hod na gubilište. To se od čoveka oduzimalo na ovako podao način dostojanstvo, tu su se pripremale žrtve za dobrovoljni odlazak u smrt i tu nije moglo biti ni spomena, ni traga, ni pomisli od onoga što označava reč «higijena».

Neverovatan glib u smradu (izmešan od ilovače i ljudskih izmetina) u letnje suvo vreme bio je leglo svih mogućih ljudskih parazita i raznosioca najstrašnijih zaraznih bolesti.

Milioni i milijarde tih parazita neverovatno brzo se namnožilo i prekrilo ceo prostor i sva ljudska tela. A glad, prljavština i bolesti činile su svoje i desetine žrtava svakodnevno je nečujno umiralo.

U početku postojanja logora III nije postojala nikakva odvojena prostorija ili baraka, koja bi se mogla nazvati nekom higijenskom ustanovom, a još manje bolnicom. Postojali su zatočenici lekari, ali oni osim svojih napaćenih i premorenih ruku i izmoždenih živaca nisu ništa drugo imali. Mogućnost za lečenje i za obavljanje lekarske službe nije postojala. Nikakvih lekova, a još manje pomoćnih sredstava ili instrumenata za lekarsku službu nije bilo. I ceo prvi rad lekara sveo se na to, da su svakom zatočeniku, pa i onome sa najkomplikovanijom bolesti, davali jedan jedini, tada mogući lek – «Poštedu». U toj poštedi zatočenik je ili umro, ili je bivao odveden u grupi na groblje na Granik i tamo ubijen.

———————————————————————————————————————–

< Hrana zatočenika                   Sadržaj                    Bolnica >