Stanka je zamelo vrijeme

Cetinjski manastir

Skadarski vezir Sulejman-paša Bušatlija, potomak poturčenog sina Ivana Crnojevića, dva puta je palio i razarao Cetinje i Cetinjski manastir.

Sken­der-beg Bu­ša­tli­ja ni­je osta­vio li­je­pe uspo­me­ne u Cr­noj Go­ri. Upra­vljao je kru­to i su­ro­vo. Pot­pi­si­vao se kao „Go­spo­dar Čer­noj Go­ri i di­o­kli­ti­jan­skoj ze­mlji go­spo­din”. On je, ina­če, Crno­gor­skim san­dža­ka­tom upra­vljao če­tr­na­est go­di­na. Po­sled­nji put se spo­mi­nje 1528. Po­tom o nje­mu vi­še ne­ma po­me­na i ne zna se da li je ubi­jen ili se upo­ko­jio pri­rod­nom smr­ću, a ne zna se čak ni gdje mu je grob – jed­no­stav­no za­me­lo ga je vri­je­me – ka­že isto­ri­čar Pre­drag Vu­kić.

Na­kon 1528. go­di­ne, ko­ja se uzi­ma kao da­tum smr­ti Sken­der-be­ga, od­no­sno Stan­ka Cr­no­je­vi­ća, Cr­no­gor­ski san­dža­kat se uki­da i po­no­vo se pri­pa­ja Ska­dar­skom san­dža­ka­tu, ko­jim po­tom stoljećima upra­vlja­ju Bu­ša­tli­je, po­tom­ci Sken­der-be­ga. Sme­nju­ju se pa­še i ve­zi­ri, na­sle­đu­ju je­dan dru­go­ga, što, ina­če ni­je bio obi­čaj, ili če­sta po­ja­va u on­da­šnjem tur­skom car­stvu (sem Bu­ša­tli­ja, to je, ko­li­ko se zna, bio obi­čaj još sa­mo u po­ro­di­ci Mah­mut­be­go­vić iz Pe­ći, ko­ji su iz­gle­da – oni su, ka­ko ka­že isto­ri­čar Vu­kić, ta­ko tvr­di­li – ta­ko­đe po­ri­je­klom od Cr­no­je­vi­ća):

– Bu­ša­tli­je su ta­ko upra­vlja­le Ska­dar­skim san­dža­ka­tom vi­še od tri­sta go­di­na – mo­že se re­ći sve do 1831, i cr­no­gor­ska isto­ri­ja ih ne pam­ti po do­bru – is­ti­če pro­fe­sor Vu­kić.

– U vri­je­me dok je tra­jao Mo­rej­ski rat iz­me­đu Ve­ne­ci­je i Tur­ske, Su­lej­man-pa­ša Bu­ša­tli­ja je 1685. go­di­ne po­ha­rao Ce­ti­nje i spa­lio Ce­tinj­ski ma­na­stir. U po­ku­ša­ju da ga u to­me spri­je­či, gla­so­vi­ti haj­duč­ki ha­ram­ba­ša Ba­jo Pi­vlja­nin – Ni­ko­lić do­če­kao ga je na br­du Vr­ti­jelj­ka iznad Ce­ti­nja, ali je to bio sa­mo­u­bi­lač­ki akt – u tom ne­rav­nom bo­ju su po­gi­nu­li i Ba­jo Pivljanin i svi nje­go­vi sa­bor­ci, ko­ji ni­je­su uz­ma­kli pred ne­mjer­lji­vo broj­ni­jim ne­prijateljem…

Bi­la je to pr­va po­ha­ra Ce­ti­nja i Ce­tinj­skog ma­na­sti­ra, ko­ja se do­go­di­la u ma­ju 1685. go­di­ne. Pr­va, ali ne i naj­go­ra:

– Mle­ča­ni su tri go­di­ne na­kon te pr­ve po­ha­re, sta­ci­o­ni­ra­li i svo­ju voj­nu po­sa­du na Ce­ti­nju – pod­sje­ća isto­ri­čar Pre­drag Vu­kić – jer se ta­da­šnji ce­tinj­ski mi­tro­po­lit Vi­sa­ri­on Borilović – Ba­ji­ca osla­njao na Mlet­ke i sma­tra se da je on bio nji­hov lo­jal­ni i vjer­ni saveznik.

Tre­ba, me­đu­tim, na­po­me­nu­ti da je to bi­lo vri­je­me na­kon te­škog tur­skog po­ra­za pod zi­di­na­ma Be­ča 1683. go­di­ne ka­da je rat pro­tiv Oto­man­skog car­stva po­ve­la ta­ko­zva­na Sve­ta li­ga – koalici­ja če­ti­ri ta­da­šnje hri­šćan­ske ve­le­si­le – Austri­je, Polj­ske, Ru­si­je i Mle­tač­ke republi­ke.

Na pro­sto­ru Cr­ne Go­re i pri­mor­ja ope­ri­šu uglav­nom Mle­ci. Oni su, ta­ko, 1684. go­di­ne zauzeli Ri­san, ko­ji je u to vri­je­me bio u ru­ka­ma Tu­ra­ka, a 30. sep­tem­bra 1687, uz po­moć crnogor­skih i her­ce­go­vač­kih ple­me­na, oslo­bo­di­li su i Her­ceg No­vi, ko­ji je pu­na dva vi­je­ka bio u ru­ka­ma Tu­ra­ka. Mle­ci, me­đu­tim, ni­je­su ima­li to­li­ko voj­ne sna­ge da za­u­zmu i bra­ne i prostore unu­tar Cr­ne Go­re i Her­ce­go­vi­ne. Ve­ne­ci­ja je ima­la do­sta moć­nu flo­tu, ali za­to slaba­šnu kop­ne­nu voj­sku…

Opa­ki ska­dar­ski ve­zir Su­lej­man-pa­ša Bu­ša­tli­ja se ni­je po­mi­rio s tim da mle­tač­ka voj­ska stolu­je pod Lov­će­nom i ču­va Ce­ti­nje, pa se po­čeo spre­ma­ti da i po dru­gi put uda­ri na crnogorsku pre­sto­ni­cu. Po­hod je usli­je­dio u sep­tem­bru 1592. go­di­ne.

– Zna­ju­ći da ne mo­gu odo­lje­ti tur­skoj si­li i od­bra­ni­ti Ce­ti­nje, Mle­ča­ni su na vri­je­me po­vu­kli voj­sku – pri­ča da­lje pro­fe­sor Vu­kić. – Pri­je to­ga, oni su u po­dru­me ma­na­stir­skih ko­na­ka po­sta­vi­li ve­li­ke ko­li­či­ne ba­ru­ta i mu­ni­ci­je, ra­ču­na­ju­ći da će Tur­ci od­mah za­pa­li­ti ma­na­stir i da će on­da od eks­plo­zi­je ko­ja će usli­je­di­ti i mno­gi od njih iz­gi­nu­ti.

Ta­ko je i bi­lo. Ka­da je Su­lej­man-pa­ša Bu­ša­tli­ja sa svo­jom prat­njom do­ja­hao na ko­nju is­pred Ce­tinj­skog ma­na­sti­ra, na­re­dio je da se ma­na­stir od­mah za­pa­li ne slu­te­ći šta se na­la­zi u ma­na­stir­skim ko­na­ci­ma. Usli­je­di­la je stra­vič­na eks­plo­zi­ja ko­ja je sil­nog pa­šu zba­ci­la s ko­nja i te­ško ga ozli­je­di­la, a zna­tan broj nje­go­vih pra­ti­la­ca je i iz­gi­nuo.

Ogor­čen zbog mle­tač­ke pod­va­le, Su­lej­man-pa­ša je na­re­dio da se Ce­tinj­ski ma­na­stir po­rav­na sa ze­mljom. Ta­ko je i uči­nje­no, a tur­ska voj­ska se od­mah za­tim po­vu­kla iz Ce­ti­nja. Ce­tinj­ski sve­šte­ni­ci će po­tom sto­lo­va­ti u ma­na­sti­ru Će­li­ja do­br­ska u su­sjed­nom Do­br­skom Se­lu. Ce­tinj­ski mi­tro­po­lit Sa­va Ka­lu­đe­ri­čić Oči­nić, pri­mje­ra ra­di, ko­ji je stu­pio na tron Mitropoli­je 1694. go­di­ne, bo­ra­vi­će u Će­li­ji do­br­skoj i on će se tu čak i upo­ko­ji­ti 1697. i tu je i sa­hra­njen…

Sju­tra: SI­LAN JU­NAK DA JE ČO­VJEK TA­KAV…

Izvor: Dan

Vezane vijesti:

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju I

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju II

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju III

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju IV

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju V

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju VII

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju VIII

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju IX

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju X

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju XI

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju XII

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju XIII

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju IV