Стална школа мржње Хрватске телевизије

Један Србин и његов деветогодишњи син имали су недавно у Бечу блиски сусрет са  групом пиjаних хрватских навиjача (међу коjима jе била и jедна навиjачица), до кога, вероватно, не би  дошло да дечак ниjе носио Звездину маjицу. Навиjаче jе она посебно раздражила, па су уз повике: “Гле, Циган!” почели да jе скидаjу са дечака, успут га тукући.

Отац jе, разуме се, покушао да заштити сина, што jе “jуначке” присталице “ватрених” jош више наљутило, па су га испребиjали, а дечакову маjицу бацили на коловоз и по њоj мокрили. Пребиjеном оцу и преплашеном сину на краjу су запретили да ће их убити ако полициjи приjаве шта им се догодило.

Новине коjе су о томе писале, известиле су да су навиjачи били “под гасом”, али jе готово сасвим извесно да би се слично понашали и да им пиво ниjе послужило као подстицаj.

У Хрватскоj jе, како се чини, мало људи коjи се искрено залажу да се односи између Хрвата и Срба поправе, а jош jе мање оних коjи следе њихова настоjања. С друге стране, подоста jе оних  коjи прикривену или отворену нетрпељивост и мржњу систематски “гаjе и заливаjу”.

За пример такве делатности може се узети Први програм Хрватске телевизиjе, тачниjе, њена свакодневна емисиjа “Тв-календар”. У њоj се, што jе већ из назива jасно, сликом и речjу говори о догађаjима из даље и ближе прошлости Хрватске и других делова Балкана, Европе или света. Аутори овог календара схватили су своjе занимање и као изванредну прилику да  “гледатељство” Хрватске непрестано подсећаjу на  неправду и зло коjе су хрватском народу  током историjе наносили српски народ и његове вође.

Када jе реч, на пример, о нечему што се догодило у време Краљевине СХС или Југославиjе, онда jе ту обавезна квалификациjа: “монархо-фашистичка диктатура краља Александра”, свака jе влада  “ великосрпска, хегемонистичка  и шовинистичка”, циљ jоj jе увек стварање Велике Србиjе, чему све подређуjе, свесно онемогућаваjући правилан и слободан културни и привредни развоj  хрватског народа.

Срби, истина, нису такви одскора; њих jош од средњег века одликуjу великосрпске претензиjе, што се види и из  Косовског боjа 28. jуна 1389, коjи аутори ”Тв-календара” описуjу као “сукоб турског империjализма и великосрпских тежњи”!

Ако се помиње неки датум из времена Другог светског рата, онда су главни кривци четници, злочинци, убице  и сарадници  окупатора; кад се стигне до ДФЈ, ФНРЈ и СФРЈ, поново све невоље хрватског народа долазе  из “ Београда”. Тако jе, рецимо, “Београд” кривац и што jе из њега послато наређење за стрељање заробљених усташа у Блаjбергу, те би слабиjе упућени гледалац могао помислити како jе тада из Београда Југославиjом управљао неки Србин, а не “наjвећи син наших народа и народности”, за кога неки jош увек претпостављаjу да му jе место рођења Кумровец (иако има и другачиjих мишљења и недоумица).

А када су на реду збивања из последњих 15-20 година, не треба ни сумњати да ће се са много жара и жучи говорити о великосрпскоj четничкоj агресиjи на “ослобођену Хрватску” и да ће за све што се у грађанском рату догађало бити окривљени Срби. Тако су, рецимо, Добровник гранатирали “великосрпски терористи” (док се хероjски црногорски ратници за викендице  у околини Дубровника уопште не помињу).

После оваквих прилога “Тв-календара” на ХРТ1 о Србиjи и Србима, коjи  подстичу и одржаваjу злонамерну слику о њима, “блиски сусрет” из Беча и ниjе тешко разумети. “Јуначки” хрватски навиjачи напали би и пребили и оца и његовог сина Звездаша, и без Карловачког, Ожуjског или неког трећег пива.

Воjислав М. Станоjчић

Извор: NSPM