Сјајно, не морамо ништа да платимо и неко други ће да обави посао умјесто нас. Даћемо им све што имамо – архив, материјал, логистику (да ли бесплатно или уз накнаду?). Само, да ли ће нам се допасти резултат тог посла? Коме ћемо да се пожалимо, ако слика и порука коју тај филм пошаље у свијет не буде онаква каква треба да буде – истинита?
Пише: Зорица Ђоковић
Зашто мислимо да ће странци боље испричати ову страшну причу српске националне историје, која није само српска, али се нас Срба највише тиче? Само зато што имају паре које ми, наводно, немамо (а имали смо да издвојимо неколико милиона у име наводног геноцида у Сребреници)? Зар један Тихомир Станић, потомак жртава, драмски умјетник, Србин, није био способан за то? Како је то могуће? Како је могуће да Србија и Српска девет година не могу да скупе средства за овакав пројекат од истинског националног значаја, али свега три мјесеца након званичне објаве Тихомира Станића да од пројекта одустаје јер не може да скупи средства, налази се страни продуцент који има сву подршку Владе Србије, Владе Српске и господина Зурофа.
Преговори су већ у току! Задивљујуће и застрашујуће!
„То је идеја премијера Србије Александра Вучића и председника Републике Српске Милорада Додика који су се договорили да би филм о страдању Срба, Јевреја и Рома требало да се снима у међународној продукцији.“, каже чланак. Како су се они то договорили, откуд сад то, кад нису годинама могли да се договоре са Тихомиром Станићем? И зашто би то ТРЕБАЛО да буде међународна продукција? Ја баш мислим да НЕ БИ ТРЕБАЛО. Јер ту су страдали превасходно Срби. У огромном проценту.
Да ли наши званичници сматрају да је овакав пројекат, као и други, мањи, али не и мање вриједни, а које износе удружења потомака, нешто што је из државног буџета потребно финансирати тек онда када схвате да нема смисла и да је непристојно да одбију још један. ко зна који по реду, такав пројекат?
Ко ће да контролише сценарио, синопсис, садржај дијалога, историјску тачност података и уопште добру намјеру да се ствари покажу онаквим какве су биле и ужас страдања и његових далекосежних посљедица по Србе? Ово би требало да се запитамо поучени ранијим искуствима, ранама и ожиљцима већ задобијеним односом тог иностранства према свему српском.
Да ли је продуценту објашњено шта је био Јасеновац? Да ли један од најпознатијих продуцената данашњице зна да у Јасеновцу не постоји прича слична оној из „Шиндлерове листе“ која би могла послужити као подлога за довољно комерцијалну причу која пуни благајне филмских театара? Јасеновац је био логор смрти, ту нема много других прича.
Или ће се пак тај детаљ надомјестити ликом и дјелом Дијане Будисављевић, те ће тако и ратни Загреб постати свијетла тачка спасења дјеце логораша?
И, коначно, да ли је ико ишта питао или можда намјерава да пита малобројне преживјеле логораше, као што је их је питао Тихомир Станић, идући од логораша до логораша, од куће до куће, од судбине до судбине?
Добро је што се снима филм о Јасеновцу. Само мислим да треба да га сниме Срби, то је све.
Зорица Ђоковић, потомак жртава Јадовна 1941. и Јасеновца 1945.
Везане вијести: