Шта чека Аустрија

Кристофер Кларк ултиматум из 1914. назива„знатно блажим” од услова постављених у Рамбуjеу. У Рамбуjеу се унапред знало на шта се циљало.

У листу „Хазет ван Антверпен” од 11. jула 1914. пише: „Од српске владе неће се тражити ништа што би повредило национална осећања или штетило суштинским интересима нациjе. Али ће jоj се свакако указати на то да у тоj земљи живе пацови коjи шире затроване клице. Уколико Србиjа изjави како jе спремна да се обрачуна с тим глодарима, уколико се сложи са уништењем тих легала гусеница, показаће на таj начин своjу жељу за правдом и доказаће своjу намеру да заузме беспрекоран став спрам своjих суседа.” Оваj цитат дочарава омиљену метафорику ратнохушкачке штампе тог времена. Радо се посезало за поређењима са болешћу како би се оправдала потреба за хируршким захватом. Осим „затрованих клица”, спомињане су и „злоћудне гноjне гуке” коjе jе требало „хируршки уклонити”. Другу врсту метафора чиниле су штетне животиње попут гусеница и глодара коjе су своjом прождрљивошћу нагризале „срж Монархиjе” („Ветенсхапелеjке бладен”, 1. октобар 1937). И у данашње време историчари радо посежу за болешћу, као нпр. Макс Хеjстингс: „Несвакидашња мала мелодрама коjа jе изведена 28. jуна 1914. у Сараjеву одиграла jе у светскоj историjи исту такву улогу какву би имао убод осе код хроничног болесника коjи би се толико изнервирао због тога да би напустио болесничку постељу и своjе преостале дане посветио уништавању осињег гнезда.” Фламанска слависткиња и историчарка Хилде Еjникел, коjа jе почетком седамдесетих студирала у Сараjеву, користи синтагму „jугословенски маразам” за пропадање заjедничке државе. Током последњег грађанског рата на тлу Југославиjе радо jе коришћена и брачна метафора, пре свега метафорика агресивних развода. Зато и не треба да чуди што jе своjоj наjновиjоj књизи о Југославиjи фламански политиколог и слависта Петер Вермерс дао назив „Бивша”.

Заправо, између редова се већ могло прочитати да се припрема неприхватљив ултиматум. Касниjе jе jедан холандски аутор, поручник Крон, закључио да jе реч о кршењу суверених права. Наjчешће се, додуше, цитира Черчилова дефинициjа аустриjског ултиматума, да jе „наjдрскиjи докуменат своjе врсте икада смишљен”, а суштински исто рекао jе и холандски историчар Коленбрандер, назвавши га „наjнеумерениjим захтевима постављеним некоj сувереноj држави од памтивека”. Ниjе ни чудо да из таквих докумената проистичу ратови. Преговори у Рамбуjеу 1999. године претходили су бомбардовању Србиjе. Кристофер Кларк, иначе, назива ултиматум из 1914. „знатно блажим” од услова постављених у Рамбуjеу. У Рамбуjеу се већ унапред знало на шта се циљало. А заправо jе то био случаj и са ултиматумом из 1914. Ево како jе на то гледао лист „Ниуве хазет” од 27/28. jула:

„Ако Аустриjа, дакле, ипак тежи било моралном било физичком уништењу Србиjе – шта онда jош чека? Ниjе спремна? Биће да jе била више него спремна пре него што jе послала своjу ноту коjа jе заправо већ била обjава рата.”

После 28. jула 1914. свет jе упао у вртлог догађања. Аустриjа jе обjавила рат Србиjи пошто jе ова одбила ултиматум. Обе воjске су мобилисане.

Много шта ту иде у прилог сомнабулноj визиjи Кристофера Кларка. И сама сам била запањена кад сам прочитала да jе легендарни српски заповедник Радомир Путник, победник са Цера, чиjе име чак носи jедан планински венац у Канади, у том тренутку боравио ни мање ни више него у jедноj аустриjскоj бањи, и да jе одатле испраћен на воз за Србиjу уз све дужне воjне почасти. Тад су возови jош ишли, па су 29. jула из Лиjежа jош могли пут Србиjе да крену српски официри коjи су тамо боравили („Хазет ван Антверпен”, 29. jул 1914):

„Због аустриjско-српске размирице официри српске воjске коjи бораве у иностранству примили су наређење да се ставе на располагање своjим корпусима. Овде у Лиjежу то наређење проследио jе господин Џо Хоџ, конзул Србиjе, а у недељу jе био испраћаj. (…) Ови официри кренули су возом у 6 часова и 30 минута за Париз. Том приликом одржан jе мали али импозантан скуп на станици Гиjемен. Мала група српских студената у друштву италиjанских испратила jе официре до станице, носећи на челу српску заставу на коjу jе била прикачена италиjанска заставица. При њиховом проласку кроз град одушевљено им се клицало. Пре поласка господин Џо Хоџ им се у име њихових земљака коjи остаjу и у име присутних италиjанских приjатеља обратио кратким али родољубљем прожетим говором. Командант Богдановић, дубоко ганут, изговорио jе речи захвалности. Данас и сутра ће остали Срби напустити Лиjеж.”

Недуго потом, морали су да крену и студенти.

Наставиће се

Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс

Књига се може наручити од издавача: CLIO, Господар Јованова 63, Београд, тел. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, саjт: www.clio.rs

Извор: Политика, сриjеда 14. октобар 2015., стр. 14

Везане виjести:

Фељтон: Последице jедног пуцња (1)

Фељтон: Последице jедног пуцња (2)

Фељтон: Последице jедног пуцња (3)

Фељтон: Последице jедног пуцња (4)

Фељтон: Последице jедног пуцња (5)

Фељтон: Последице jедног пуцња (6)

Фељтон: Последице jедног пуцња (7)

Фељтон: Последице jедног пуцња (8)

Фељтон: Последице jедног пуцња (9)

Фељтон: Последице jедног пуцња (10)

Фељтон: Последице jедног пуцња (11)

Фељтон: Последице jедног пуцња (12)

Фељтон: Последице jедног пуцња (13)

Фељтон: Последице jедног пуцња (14)

Први свjетски рат – Јадовно 1941.