Срушили цркву да направе свињац

Како су се крајишки „варвари” сналазили у германској тврђави.- У оскудици грађевинског материјала за изградњу светле будућности која се смешила, прва је „за слободу пала” стара немачка црква, после новосадске, највиша католичка катедрала у Војводини а од њеног материјала озидане су ганц нове задружне штале и обори.

Рада, моја рођака с очеве стране, рођена 1940. године у голом камењару, међу гуштерима и змијама, под Грмечом овековеченим у Ћопићевим причама, у засеоку Горња Вођеница, удаљеном од Босанског Петровца 14 километара, остала је без мајке у другој години живота.

Радини родитељи били су из истог племена, имали су исто презиме али су били даљи рођаци. Тако да су презиме Ступар обоје унели у брачну заједницу.

И Радин отац, као и сви Ступари, отишао је у партизанштину, да би 1942. или 1943. из партизана, због неке, како се то на леп начин говорило, карналне афере са неком млађаном скојевком, због које му је претило стрељање, пребегао у четнике.

Као један од само двојице Ступара, активних учесника у рату, успео је да преживи Други светски рат, побегавши 1945. године, прво у Аустрију, а  потом у Немачку.

Други преживели био је мој стриц, по коме сам и ја добио име. Тада седамнаестогодишњи дечкић, брзо је примљен у КНОЈ и радио је оно што су кнојевци најбоље радили: попут гонича, ловио и после „обраде”, по потреби, растављао од живота „народне непријатеље” свих боја и уверења супротних „црвеној” свести и непоколебљивим заповестима партије.

По завршетку рата, Стриц Стево радио је опет оно што су кнојевци најбоље радили, после рата; годинама се утапао у мору алкохола и гушио у облацима дуванског дима.

Све до једног дана, када је после изненадне и опаке болести, све своје пороке и сва „послушања” сурове прошлости и нечисте савести у једном трену одбацио и пустио низ реку. Остао је до краја верник своје, тада већ непостојеће партије, заспао је вечним сном праведника, у 66. години живота, од разједајућег рака плућа.

Малу Раду, после прераног одласка њене мајке и очевог хајдуковања и избивања по шумама босанским, у ратним годинама преузела је наша заједничка баба Миља, Мајка Храброст, стамена, снажна жена, која је у ратном вихору изгубила мужа, две ћерке и два сина.

Возовима без возног реда, који су промукло бректали кроз Босну ка Војводини,  провлачећи се кроз беспућа „осме офанзиве”, почетком 1946. године и баба Миља са Радом и преосталом чељади, стигла је у једно ушорено банатско село, на самој граници са Румунијом. У Наково, које је пре рата словило као једно од најбогатијих села старе Југославије.

Наково је било пример предратне немачке радиности, дисциплине, прагматичности и финансијске моћи. Место у коме је одмах после рата пронађено више десетина концертних клавира.

Причало се да су делови намештаје из ових кућа „оплеменили” и обогатили Народну скупштину у Београду али је највећи део тог „ратног плена”, као што то обично бива, завршио у рукама нове класе, нових властодржаца.

Новоформирана социјалистичка младеж, тај нови, врли свет, као у миту о Ел Дораду, трагала је после рата за златом и драгим камењем по таванима високих немачких кућа, по запуштеном немачком гробљу са нахереним мермерним породичним гробницама из чијих мрачних утроба су се кезиле давно умрле душе.

Када сам последњи пут био на остацима тога гробља, којим сам и сам у детињству био страшен и у страху друге страшио, његове накривљене, изваљене хумке са црно-белим фотографијма, подсетиле су ме на мртва тела неприродно пресамићених војника, палих на непрегледним бојним пољима широм Европе у Првом светском рату.

Пристиглим Крајишницима, који су преживели седам офанзива, глад и болештине,  сусрет са невиђеним раскошем и сјајем швапских кућа, будио је чудновате рушилачке нагоне.

Када су са неухрањеним козицама и бравима, својим „смиљем и босиљем” допловили пред врата напуштеног, некад забрањеног бедема немачке искључивости и супериорности, ти детиње питоми крајишки „варвари” одмах су кренули да скрнаве два и по века стару германску тврђаву.

Прва је „за слободу пала” стара немачка црква, после новосадске катедрале, највиша католичка црква у Војводини.

Као идеолошки и религијски симбол, а у оскудици грађевинског материјала, у полетној изградњи новог друштвеног поретка и светле будућности која се смешила, очас посла срушен је велелепни божији храм и од његовог старог везивног ткива озидане су ганц нове задружне штале и обори.

Срушили су цркву да направе свињац.

У деценијама које су уследиле, настављено је поружњивање овог бисера средњоевропске сеоске занатске архитектуре.

Ипак, на крају, дужан сам рећи: Нису моји предобри, напаћени Крајишници били криви што су банатске Швабе поверовале лудаку са смешним брковима. Што су из својих луксузних кућа поверовали да ће један осредњи аустријски молер мајстор  покорити свет. И што су се у свом осећању непобедивости, окренули против својих суграђана, својих дојучерашњих комшија, чак и сународника.

Нису моји Крајишници били криви што су они, та „виша германска раса” каквом су себе сматрали, намерачили да им отму и оно мало што су имали. Комад посне, тврде земље и комад посне, тврде проје. Тај врели, тежачки камен за под главу, и оно ужарено сунце што га, ипак слободно, пржи.

У Накову, у банатској црници, без црквених звона која над селом до скора нису звонила, уз разровано и напуштено немачко гробље, камен уз камен, кост уз кост, покопани су многи. Пионири, невесели веселници, ђедови и прађедови, чијим умрлим погледима, чини ми се и данас, као плавет путује небо, прострто као најлепши ткани плави биљац. Велик као небо од Грмеча, Вођенице и Петровца, све до Накова.

Рада, моја сестра од тетке, код које сам дошао у Чикаго, недавно је умрла у Врцу. Кремирана је у Београду. Вољом њене ћерке, Радини посмртни остаци пренети су у Америку, где је Рада проживела највећи и најплоднији део свог живота.

Од ње, једног топлог и дивног људског бића, чија је жеља била да почива у Накову, на крају је остала само шака згаслог, хладног пепела  на дну великог, леденог језера, у далекој Минесоти.

Свет ми се увек зазелени кад се присетим ње. Баш као оног давног 17. марта 1987. године када ме је топло, сестрински пригрлила у Чикагу, на Дан Светог Патрика. На један од највећих и најсвечанијих католичких религиозних празника, када је цео центар града обојен у зелено.

Аутор: Стеван Ступар

Извор: Политика.рс