Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Српски аутошовинизам или идентификација са агресором

Датум објаве: уторак, 17 априла, 2012
Величина слова: A- A+

trag-zid.jpg

По много чему, Србиjа jе земља чуда. Нажалост, углавном у негативном смислу. Понекад jе неразумљива, и то не само странцима већ и нама. Део наше интелектуалне уметничке и политичке елите, почев од деведесетих година, користи сваку прилику да, уз легитимну политичку критику, наружи сопствени народ. Припадници овог, на срећу малоброjног интелектуалног соjа, не презаjу од наjтежих оптужби на рачун српског народа, при чему jе на удару све што чини његов идентитет и државотворни капацитет. У jавности се за ову поjаву одомаћио израз аутошовинизам. О феномену аутошовинизма и његовим историjским, културолошким и политичким коренима, о утицаjу коjи они што га заступаjу имаjу на српску политичку и културну сцену, за НСПМ говоре познати српски интелектуалци и културни посленици Владимир Кецмановић, књижевник, Предраг Марковић, историчар, и драмски писци Радослав Павловић и Синиша Ковачевић.

Владимир Кецмановић: У jедном телевизиjском дуелу саговорник ме jе питао шта значи та бесмислена кованица аутошовинизам и како човек може бити аутошовиниста. Одговорио сам му: као што човек може бити садиста и мазохиста, тако може бити и аутошовиниста. Ако jе реч о стварно искреном аутошовинизму коjи ниjе мотивисан очекивањем неке материjалне добити, онда се он психолошки може обjаснити као своjеврсна патологиjа, као кад, на пример, жртва силовања кривицу за оно што jоj се догодило почне приписивати себи. Ово обjашњење важи само у случаjу искреног, односно спонтаног аутошовинистичког испољавања ставова и понашања коjе ниjе мотивисано учешћем у програмском разарању националне културе и свега осталог. Наравно, аутошовиниста вам никада неће рећи да му jе коначни циљ обрачун са српском националном традициjом, него да jе културна традициjа сваке нациjе сама по себи спорна. У овоj аргументациjи jе, међутим, спорно то што друге нациjе немаjу идеjу да своjу националну традициjу униште, па се онда то своди на уништавање само српске културе. С друге стране, чак и када бисмо прихватили исправност концепта уништења културних традициjа свих нациjа, то опет не би било добро, заправо, то би био прави идиотизам, jер од чега ћемо онда кренути, од Мао Цедунга или Пола Пота? То су потпуне бесмислице. Немогуће jе уништити духовну традициjу jедног народа и почети од нуле, али могуће jе начинити извесну штету.

Предраг Марковић: Аутошовинизам се наjкраће може дефинисати као мржња према сопственом народу. Та поjава родомрштва наjбоље jе проучена код Јевреjа. Добар део њихове елите одбацивао jе своj идентитет. Маркс jе, рецимо, презирао Јевреjе, а и Фроjд jе имао проблем да прихвати своj jевреjски идентитет. Дакле, та два велика имена светске науке и културе били су аутошовинисти. Они су, као припадници jедне прогоњене мањине, хтели да се интегришу у та друштва коjа су jош увек била отворена за интеграциjу мањина, и да постану део веће заjеднице. Наши аутошовинисти, то jест људи коjи презиру српски идентитет, често су заточеници прошлости. За њих постоjи искључиво jугословенски идентитет, при чему су они заправо већи хегемонисти од српских националиста. Данашњи Југословени, углавном Срби, желе да наметну неки заjеднички идентитет и Хрватима, Бошњацима и Словенцима, коjи су се очаjнички борили да се издвоjе из тог заjедничког jугословенског идентитета. Треба ипак истаћи чињеницу да аутентичног аутошовинизма код нас ниjе било пре поjаве комуниста. Основни принцип комунистичке националне политике у Југославиjи био jе да наjвећи народ треба да угађа и чини уступке мањим народима. Сем комуниста и неокомуниста, нема других аутошовиниста. То jе заправо jедан идеолошки остатак комунизма. И данашњи либерали идеолошки су веома блиски Титовим комунистима, неки од њих су исти ти људи. Њихова блискост с комунистима очитуjе се, рецимо, у обожавању стране силе; за некадашње комунисте то jе била Москва, а за данашње Брисел и Вашингтон; такође, спремни су да националне интересе подреде интересу неког светског идеолошког центра. Данашњи либерали много више личе на комунисте него на традиционалне демократе коjи су, пре свега, везани за државу.

Радослав Павловић: Владимир Дедиjер, оспоравани а по мом мишљењу велики историчар, назвао jе одређене фазе у историjи балканских народа и њихово понашање идентификациjом са агресором. То се односи на честе и дуге периоде у нашоj историjи када jе долазила нека страна сила коjа jе стрељала, набиjала на колац, палила, бомбардовала и заводила окупациjу. Народ се у тренуцима агресиjе понашао троjако. Први начин jе прихватање агресора, идентификациjа с њим и пристаjање да будете грађанин другог реда и спроводите све оно што агресор од вас очекуjе. Друга поjавност jе мимикриjа, климате главом, идете на посао, сарађуjете, вербално величате, аплаудирате, шаљете разне позитивне поруке агресору, а у ствари сте против њега и надате се бољем времену и његовом одласку. Трећи вид, коjи ниjе ништа мање заступљен него прва два, jесте побуна. Аутошовинизам покрива много тога што jе овде речено, али врло прецизно, врло интелигентно и врло морбидно искључуjе агресора! За све што се Србима десило и дешава им се сами су криви. Нема агресора, нема узрока, нема питања ко вас jе пацификовао помоћу шест хиљада мртвих jедног преподнева, ко вас jе пацификовао логором Саjмиште и логором Градишка, и касетним бомбама у Нишу. Ако jе било мртвих Срба у Јасеновцу, то jе зато што су се претходни Срби понашали лоше. Јасеновац jе логична, разумљива последица понашања српских власти између два рата. Ако jе Београд бомбардован 6. априла, то jе зато што jе претходно био 27. март. Ако jе Београд бомбардован 24. марта 1999. године, нису криви Американци и алиjанса 19 земаља, крив jе Милошевић. То jе аутошовинизам. Аутошовинизам има намеру да оптужи оне коjи се самоповређуjу, он искључуjе узрок и афирмише тезу о самоповређивању.

Синиша Ковачевић: Мислим да jе за ту склоност ка самоповређивању и самонегациjи, ка антиратном профитерству, склоност ка тоj врсти психосоциолошких феномена коjи се могу подвести под диjагнозе, великим делом крив комунизам. Реч jе о наопаком систему вредности, коjи jе, нарочито код Срба, оно национално сматрао краjње непожељним и у коjем jе принцип самонегациjе и самокритике подразумевао брзи напредак у комунистичкоj хиjерархиjи. Такође, код српских комуниста свесно jе негован мазохизам, са идеjом да jе Краљевина Југославиjа била тамница народа, за коjу су били одговорни Срби, те да jе Југославиjа настала као великосрпска хегемонистичка творевина. При том превиђаjу да су се и Хрвати и Словенци у ту државу сами на силу угурали. Реперкусиjа свега тога своди се на ону народну да оно што мачка омаци мора да лови мишеве. Оно што данас припада том серклу аутошовиниста у ствари су биолошки и политички продужеци српских комуниста. Дакле, оно што се купало као дете на плажама Бриона и играло у песку и хладовини брионских палми, осећаjући феноменални мирис боровине, мора и муфлонског измета, то и данас жали за тим поветарцима и има потребу да пре него што било шта каже прво оплете по властитом народу.

За аутошовинисте, историjа почиње и завршава се у деведесетим годинама кобном поjавом Милошевића. Сваки покушаj да се догађаjи сагледаjу у дубљем историjском и политичком контексту и да се укаже и на одговорност других народа и међународне заjеднице за трагична збивања у протеклоj децениjи изазива жестоку, острашћену реакциjу и оптужбе за великосрпски хегемонизам и фашизам. Сличност с реториком не тако давно минулих времена jе очигледна.

Радослав Павловић: Наравно, реч jе о неким бившим комунистима и неким будућим комунистима. Комунизам се поново jавља путем неких странака као што jе ЛДП или СПС, добрим делом и Демократска странка. Виталан jе, враћа се на почетак, слави друга Тита, ниjедну фазу, чак ни Голи оток не доводи у питање jер jе све било логично државнички и у интересу народа и народности. Мислим да комунисти на финиjи, модерниjи начин, али сада у савезу с jедном другом великом силом, а не са Совjетским Савезом, добро стоjе у Србиjи и да jе идеjа jугославенства на хрватски римокатолички начин поново врло jака. Порука jе да се ништа ниjе променило. Пао jе Берлински зид, распао се Совjетски Савез, Турска jе постала велесила, Кина господар света, а овде jе Кумровец и даље  врло присутан.

Владимир Кецмановић: Свако помињање историjе пре деведесетих доживљава се као анахронизам, као гуслање, као митолошка свест, неспремност да се суочимо са садашњим тренутком, несклоност модерности. Узгред, аутошовинисти сада воле да користе термин модерност уместо термина демократиjа. Будући да се показало да демократским методама не могу да добиjу већинску подршку у народу, демократиjа се гура под ћилим и говори се о модернизациjи, као императиву коjи захтева да се одрекнемо прошлости и гледамо у будућност. Поставља се, међутим, питање како човек може психолошки да креира проjекциjу будућности без свести о прошлости.

Профил српског аутошовинисте jе двоjак. У мањем броjу, аутошовинисти су искрено уверени у своjу месиjанску улогу. Много jе пак више оних чиjи се критички антисрпски жар обилно потпируjе страним донациjама.

Синиша Ковачевић: Мени се чини да се то у овом тренутку jако исплати, да су то добре синекуре за те небитне и безначаjне људе, коjи другачиjе не би могли да дођу ни до тих медиjских позициjа ни до тих просториjа коjе користе у центру свих већих градова, а не би дошли ни до аутомобила и коjекаквих семинара. Велики српски писац Борислав Пекић то jе звао синекурчинама. Ти људи, он би рекао, уживаjу у синекурчинама. Мислим да смо насели на jедну малу логичку замку. Говори се о подели Србиjе. Нема те поделе. Подела, етимолошки посматрано, значи по дела, половину дела. Овде се ради о односу и о омеру, овде jе однос двадесет према jедан или десет према jедан. Једина подела овог тренутка у Србиjи, осим оне на звездаше и партизановце, jесте подела на евроскептике и на еврофиличаре. Ту jе однос отприлике изjедначен. Исто тако, то нам се кукавичиjе jаjе подмеће и око Косова. Често се користи формулациjа да jе српска jавност подељена око Косова. Конструише се вештачка дилема да ли треба направити преокрет – на чему инсистираjу преокретени – или треба бранити емоционални и државнички приступ по коме jе Косово место где смо сви никли и доказ да нисмо коров на купусишту, него да смо никли из нечиjих костиjу и да су у тим костима и рађане наjлепше српске песме и наjлепше српске цркве. То jе путоказ у ком смеру треба да се креће наше потомство. Та врста аутошовинизма и самоповреде и самонегациjе, где се у питање доводи значаj места самопостанка jедне нациjе, поражаваjућа jе поjава.

Предраг Марковић: Невладин сектор jе деведесетих година био веома моћан и за мало пара могли су купити било кога. У том периоду посебно су биле активне такозване невладине организациjе, коjе су заправо финансирале туђе владе. Већину невладиних организациjа код нас финансираjу туђе владе. Наш човек jе у принципу jефтин. Ту jе сиротиња, недостатак принципа, тако да jе много људи подлегло искушењу и узело донациjу. Аутошовинисти се данас понашаjу по инерциjи, као да су у деведесетим годинама, када jе било веома исплативо пљувати по сопственом народу и држави. Парадокс jе што су многи од њих директори важних државних институциjа, а понашаjу се субверзивно према држави. Критика државе с позициjе државног службеника или функционера нешто jе што jе добро, али само до мере коjа не угрожава елементарне интересе заjеднице, као што jе, на пример, подршка тероризму.

Радослав Павловић: У нашоj култури сада имате важне људе коjи одреда имаjу комунистичку прошлост. Наравно, немам ништа против тога да људи имаjу и заступаjу своjу идеологиjу. Смета ми само то што се одричу своjе прошлости и своjих убеђења. То су, на пример, колеге филмаџиjе Слободан Шиjан, Горан Паскаљевић, млади Срђан Драгоjевић, Дарко Баjић. Сви су они били у Савезу комуниста. Ништа страшно, али су били… Имате Латинку Перовић, коjа jе програмски директор или идеолог ЛДП-а. Латинка Перовић jе била на кључним позициjама у комунистичкоj номенклатури између 1969. и 1972. године, управо у време када jе забрањен наjвећи броj филмова. Тада су били забрањени Макавеjев, Жика Павловић, представе Бране Црнчевића, Александра Поповића…

Често поjављивање аутошовиниста и њихови острашћени наступи у jавности, и поред тога што немаjу већег утицаjа на jавно мњење, дугорочно могу нанети штете, имамо ли у виду да заузимаjу кључне позициjе у институциjама коjе представљаjу нашу националну културу и традициjу. Питање jе и да ли jе прича о кози и купусу случаjна или део осмишљене политике.

Владимир Кецмановић: Мислим да актуелна власт нема баш много афинитета за бављење културном политиком. Постоjе ту много изазовниjи ресори, као што су економска министарства, полициjа, медиjи, судство… Министарство културе ниjе толико привлачно у политичко-партиjскоj подели плена, пре свега због малог буџета. При том се не размишља да jе култура, дугорочно гледано, од кључног значаjа за сваку земљу. Особина свих транзиционих друштава и иначе jе да се не размишља више од пола године унапред, у наjбољем случаjу онолико колико траjе актуелни мандат.

Предраг Марковић: Наша држава нема план за више од два сата унапред, а да и не говорим о формулисању неке озбиљниjе и траjниjе културне политике. Мислим да аутошовинисти немаjу jасну државну подршку и да не представљаjу идеологиjу владаjуће коалициjе. Да би неко имао идеолошку подршку, мора да постоjи нека идеологиjа, а jа jе не видим у било коjем сегменту нашег друштва. Аутошовинисти, међутим, као интересна група, представљаjу опасност. Изузетна штета нанета jе, на пример, проjектом Свети Георгиjе убива аждаху, коjи jе потрошио огромне ресурсе и Србиjе и Републике Српске, а приказао jе српске воjнике као наказе, а српски народ као морални олош. То се можда може подвести под уметничку слободу, али jе несхватљиво да држава помаже такав филм. То jе пример да jе jедина идеологиjа код нас глупост и непажња. Реч jе о наjскупљем аутошовинистичком проjекту, коjи jе коштао пет милиона евра.

Синиша Ковачевић: Ништа ниjе случаjно. Милтон каже да пет добро организованих поjединаца могу да контролишу хаос од милион jединки. Очито jе да jе та врста правилне и добре распоређености и такозвана употреба буке врло конзистентно примењена. Ја према тоj врсти понашања негуjем специфичну врсту презира, и то jе моjа одбрана. Зато што ми jе све jасно и добро разумем о чему се ради.

Радослав Павловић: Штета коjу аутошовинисти могу нанети зависи од тога колико jе агресор jак. Треба имати на уму и то да такозвана аутошовинистичка елита иде jедним друмом, а народ другим, не срећу се. Наjвише штете могу учинити у школству, где jе њихов утицаj велики, и то пре свега због мањка историjског и природњачког знања. Они могу да направе какву год хоће емисиjу, али народ ће увек препознати превару и лаж, и промениће канал. У то сам се уверио на личном примеру, када jе Рођака са села, коjи ниjе ни комунистичка, ни антисрпска, ни националистичка прича, већ приказуjе стварне људе, стварни свет и средину и истину, гледало три до четири милиона становника ове неjаке Србиjе, и то свако вече.

Удараjући на оно што сваки народ сматра светињом и делом своjе историjско-митолошке вертикале, аутошовинисти се баве jаловим послом осуђеним на пропаст.

Владмир Кецмановић: Када неко инсистира на демистификациjи и рушењу митова, он ради веома плиткоумну ствар. Мит се не може рушити реалношћу jер сликом о реалности не располаже нико од нас. Мит се може рушити само успостављањем друге врсте митологиjе. Аутошовинисти се, дакле, залажу за нову врсту митологиjе, коjа jе, с обзиром на то да jе нова и да jе вештачки направљена, у сваком случаjу лошиjа од ове митологиjе против коjе се боре. Аутошовинисти стално говоре како књижевност треба да се суочи са деведесетим, а не да се пише о далекоj, митскоj прошлости. Када им напишете дело коjе се суочава са деведесетим и када ударите на њихове митове, онда су такође много љути. Рецимо, мит о срећном суживоту у Босни и Херцеговини чиста jе измишљотина. Сви егзактни подаци то показуjу. Међутим, када им на то укажете, настане општа узбуна. Сад они не прихватаjу чињеницу да се ради о митологиjи, успостављеноj пре пола века. Е, та њихова митологиjа jе, по њима, много важниjа од оне коjа траjе седам, осам, или не знам колико векова. Па, неће бити…

Синиша Ковачевић: Ви властиту нациjу морате критиковати, то jе доказ да jе волите, али морате направити jасну дистинкциjу између критике и критизерства. Сваки народ има одређену врсту хендикепа. Ни jа не идеализуjем своj народ. Свестан сам да смо склони корупциjи, брзом забораву, па и лењости, некоj врсти тромости, одсуству идеjе о неком заjедничком вишем циљу. Народ просто морате критиковати и указивати на његове мане и недостатке, нарочито ако се ваша реч чуjе и ако се до ње држи. Али то не значи да треба седети у заседи и сваког тренутка вребати прилику да наружите сопствени народ. При том су ти аршини двоструки. Никада нисте чули ниjедну критичку опсервациjу коjа би се односила на друге народе и државе из региона. Да ли jе неко од наших аутошовиниста икада критиковао поjаву више него милитантног верског великодостоjника jедне друге конфесиjе у нашоj земљи? Буквално ни речи критике нисте могли чути. А сад замислите да jедан православни владика у џиповима тутњи Србиjом вичући да jе све што се не крсти са три прста зрело да буде покрштено или одстрањено, или чак да покуша да на помирљивиjи начин уђе у политику. Ти исти људи намазали би га катраном и перjем.

Радослав Павловић: После пропасти комунизма на Истоку, комунистичка интернационала и централни комитет преместио се на Запад. Сад jе Америка нека врста интернационале. Задатак српских комуниста jе остао исти: учинити Србе што мањим и што покорниjим, снимити и нагласити мане српског народа и утиснути народу аутошовинистичку свест како би самог себе кривио за све невоље. Ниjе случаjно што jе израз аутошовинизам потекао од тадашњих студената а данашњих ЛДП-оваца, односно комуниста. Ви нигде на кугли земаљскоj нећете чути да неко за своj народ каже ми смо говна. Ја сам то од детињства слушао и увек сам се грозио те изjаве. Како уопште неки народ може то да буде? Код нас jе постало нормално да Срби нису људи, него су говна. То jе толико постало нормално да сам очекивао да ми се током дневника неко обрати речима добро вече, говна, како сте? Ето до каквог су нас мазохистичког и краjње морбидног аутошовинистичког самопрезира довели некадашњи и актуелни комунисти.

Закључићу: Срби су историjски и државотворан народ, чиjе историjско памћење сеже и до много страшниjих искушења и ветрометина. И то га, поред осталог, чини ако не посебним, а оно сигурно jедним од народа коjи су дубоко свесни да су сва чуда, па и ово аутошовинистичко, пролазна.

Разговарао: Раде Ивковић

 

 

Извор:https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/baneri/nova-srpska-misao.JPG




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top