Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Српска застава се завијорила на Скадарској тврђави

Датум објаве: субота, 12 децембра, 2015
Величина слова: A- A+

Четворица планинара задржали се у Скадру да би обишли места значајна за српску историју, а представници заједнице албанских Срба објаснили су им шта их чека ка Драчу

Поглед са Скадарске тврђаве ка језеру и Проклетијама (Фото: Марко Николић)
Поглед са Скадарске тврђаве ка језеру и Проклетијама (Фото: Марко Николић)

Са жуљевима и подливима на раменима од тешких ранчева, после 35 километара пређених за један дан, српски планинари су у уторак ушли у Скадар. Цео пут их прати лепо време, много лепше него пре сто година претке, током албанске голготе, чијим су путем кренули. Ипак, претходну ноћ преспавали су у шатору, четврти пут заредом, и схватили на каквим су мукама били српски војници.

– Није ни чудо што су толико страдали тек кад су уморни и исцрпљени сишли с Проклетија. Велика је влага у овом делу, ујутру су нам шатори скроз били мокри. Хладноћа се увукла под кожу – испричао нам је Марко Николић, вођа експедиције у славу предака и трагичног повлачења војске у зиму 1915. године да би избегла капитулацију пред налетом моћног непријатеља.

У Скадру су први пут врећу и шатор заменили удобним креветом хостела. Српска војска се у овом граду задржала неколико дана, чекајући упутства како даље до Драча. Четворица планинара задржали су се у Скадру цео јучерашњи дан да би обишли сва места значајна за српску историју. Представници заједнице албанских Срба (у граду и околини живи 2.000–3.000 православних Срба и 15.000–20.000 Срба исламске и католичке вероисповести) посветили су им пажњу цео дан. Пренели су им сведочења Албанаца који ту живе генерацијама, објаснили су им где су се војске спајале, шта их чека ка Драчу и понудили им помоћ.

Марко Николић: Са Албанцима смо нормално причали на улици, у ресторану. Неки нас препознају по језику и добацују „Србија, Србија”. Ништа ружно нисмо доживели

– Српска застава коју носимо целим путем коначно се завијорила на Скадарској тврђави после толико година – с поносом је додао Николић.

Нове фотографије ће нам послати чим нађу начин да их пребаце са картице професионалног апарата. На овима снимљеним телефоном застава се види на спомен-плочи коју је једна аустријска владина организација подигла на месту где су Срби сахрањени заједно са аустроугарским, руским, румунским војницима…

Обишли су такође обронке изнад града где леже остаци више од 8.000 Срба и Црногораца који су ослободили Скадар у априлу 1913. године. Ово бојно поље 15 километара од Скадра зарасло је, кажу, у траву. Нема никаквих видљивих знакова, а где год се закопа ашовом ту су кости.

Као драгоцено издвојили су сазнање из разговора са домаћинима да је постојао још један суровији крак повлачења војске од Плава преко долине Ропојане и Тета на Везиров мост. И да постоји и данас једна пећина у Тету где су остаци српских војника, али то нису могли да обиђу јер је 30 километара даље. Највише им је помогао Павло Јакоја, који је за време Енвера Хоџе морао да промени презиме Брајовић.

Од удружења Срба и Црногораца „Морача Розафа” наши момци су добили књигу о Скадру на ћирилици.

——————————————————————

Ако је много блата, ту је гроб

После 150 километра пређених пешке, два Марка, Ненад и Немања  имају још 107 километара до Драча, па бродом даље до Крфа и Вида. Изгубили су који килограм, али у доброј форми настављају даље путем којим су се пре сто година пробијали српски збегови, изнурени глађу, болестима и дуготрајним пешачењем.

„Морамо даље за Драч. Пут расквашен, живо блато. Ако нога упадне у ту житку земљу, из ње може да се извуче само уз помоћ друга. Ако је блата подоста, спаса нема, Војник све више тоне. Ту му је гроб”, причао је давно новинару „Политике” покојни Наум Ђорђевић, који је као седамнаестогодишњак преживео голготу.

У богатој архиви наше куће остало је сачувано и сећање Јеврема Ивановића:

„Код Тиране сам скоро промрзао. Храну смо слабо добијали па смо се сналазили како смо могли. Корење од купуса и понеки клип кукуруза, а гледао сам како изгладнели војник несварено зрно из балеге вади само душу да поврати. Од Тиране смо кренули за Драч где је требало да се на лађу укрцамо, али кад смо дошли, град је био бомбардован од стране непријатеља. Ту смо добили двопека црвљивог, али је био сладак.”

 

Извор: ПОЛИТИКА

 

Везане вијести:

Поздравите родну груду: Нико не заостаје, гази напред, сече, ломи

Уз стари војнички хлеб и сланину савладали Проклетије

Голгота браће Јовановић

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top