Српска трагедија у једној судбини

Мемоари мајора Александра Милошевића: Животна одисеја југословенског краљевског официра, устаника и учесника грађанског рата, одметника и разочараног емигранта.

Мало је књига које заслужују свој наслов као што је случај са “Српском причом”, одисејом мајора Александра Милошевића, официром Краљевине Југославије и Југословенске војске у отаџбини, устаником и учесником грађанског рата, одметником од победничке власти и на крају, разочараним емигрантом.

Историчар Немања Девић је приредио Милошевићеве мемоарске ратне записе и допунио их истраживањима о његовом бурном животу који се окончао у Канади 2009. стварајући минуциозан “крајолик” за портрет који надилази личну судбину, постајући метафора српских борби, заблуда, страдања и лутања.

Александар Милошевић је поникао у патријархалној шумадијској породици где су држава, ратничка традиција и част биле неприкосновене вредности. Иако је своју јединицу успешно водио у кратком Априлском рату 1941. и није признао капитулацију, отац га је на кућном прагу дочекао прекором.

– Солунац, ратник свих ратова за ослобођење и уједињење одмери ме добро, а поглед је говорио више но његове речи. “Срамота, за три дана упропастисте оно што смо ми са толико мука страдања и жртви створили. Теби није место овде” – сећао се Милошевић очевих речи.

Одмах се придружио официрима окупљеним на Равној гори и почео да припрема устанак у свом Лепеничком округу. Комунисти му се нису допадали, али је војнички дисциплиновано прихватио договор Михаиловића и Броза о заједничкој борби партизана и равногораца против окупатора и колабораната, којима су сматрани недићевци, љотићевци, Пећанчеви “легални” четници и слични. Међутим, вођству КПЈ није се допадало што Милошевић својом харизмом привлачи све више народа равногорцима.

Приликом устаничкок митинга, окружио га је одред “савезника” и с упереним оружјем ухапсио с још неколико официра. Њихове борце су разоружали, скидајући им боље комаде одеће и обуће. Уследиле су ликвидације неистомишљеника и одмазде, чиме је почео грађански рат у Шумадији, у коме Милошевић непристрасно бележи злочине и комуниста и равногораца.

Професионални војник строго раздваја четнички, герилски начин ратовања од равногорске идеје, од које идеалистички очекује националну револуцију и праведније друштво.

Милошевић се од 1943. тешко разочарава у западне савезнике, схватајући да су за њих Срби само топовско месо. Присуствује сцени кад Михаиловићев штаб с енглеским официром за везу Хадсоном слуша Радио Лондон који емитује његове лажне вести у којима не помиње борбе равногораца с Немцима.

Хадсон каже да само извршава наређења “своје империје”. Амерички војни емисари, чије су пилоте четници управо спасавали по цену живота, ћуте не желећи да због истине кваре односе с Британцима. Милошевић тад бележи бизарне сцене, кад партизани чикају четнике: “Енглези су сад наши пријатељи”, а то наивно уверење трајало је и у СФРЈ све до грађанских ратова деведесетих.

Стари мајор-емигрант тад земљаке у отаџбини упозорава да се чувају “савезника” који се воде искључиво принципом “ко има силу има и право.

– Силе света неће дозволити окупљање Срба у једну своју државу јер су они на том простору претходница Словена и православља. Највећа је несрећа за нас Србе што се Совјетски Савез распао, па Америка нема противтеже. Страшна игра судбине да закукамо за комунистима у овој ситуацији – записао је почетком деведесетих непоколебљиви антикомуниста Милошевић.

БОСАНСКА ГОЛГОТА

Милошевић је једини равногорски високи официр који је детаљно описао босанску голготу, како је називао последњи чин грађанског рата у леденим гудурама. Деморалисани, без савезника, гладни, слабо опремљени и наоружани равногорци су немилосрдно тучени с тла и из ваздуха, из енглеских авиона. Хиљаде људи из Србије, највише тек мобилисани младићи, немилосрдно је побијено, иако им је била обећана милост ако се предају.

Аутор: Б. Субашић

Извор: Вечерње новости

Везане вијести:

Краљевина Југославија у Другом свјетском рату: Истином до националног помирања

Да Срби забораве Други светски рат