Niko ne zaostaje, gazi napred, seče, lomi

Noć je. Stojim pred svojom kućom. Drhtim… Strepim: da li su živi? Na meni francuska uniforma, šlem, karabin, dve bombe. Sve više drhtim… Ipak kucam na vrata i čujem majčin glas: „Ko je?“. Vojnik, kažem, otvori… Vrata se otvoriše i ja na kućnom pragu ugledah majku, tri sestre i najmlađeg brata …

… Sestra Zorka mi polete u zagrljaj. Viče: „Živojine, brate…“. Poljubih majku u ruku i obraz. Ona plače. Poljubih ostale… Znam: dvadeset treći je oktobar 1918. Iz ovog doma sam otišao pre više od četiri godine… A došao sam na dan, samo da ih vidim, jer rat traje…

… A nešto ranije, uoči onog sudbonosnog juriša, ja, redov Živojin Lazić iz Sankovića kod Mionice, ležim u rovu ispod Sokolca i gledam nebo: avijatičari izviđaju bugarske rovove. Francuska teška artiljerija gađa preko Sokolca. Svi znamo tajnu: napad će biti u zoru. Uoči napada, komandir, kapetan prve klase Đorće Đorđević, Nišlija, održa mali govor:

„Junaci moji, sutra ćemo, u ime Boga, krenuti iz ove jaruge i izbiti na Sokolac. Odatle, sa vrha, vidi se otadžbina…“

… Večera je stigla oko ponoći, ali niko i ne pomišlja na jelo. Mislimo na Sokolac, na taj strašni, nezadrživi juriš na Bugare, koji nas čekaju na čukama. Do mene je moj drug Đura Drezgić, Mačvanin. Nikad nije hteo da kopa zaklon. Kažem mu: E, moj Đuro, doće vreme da i mi više ne kopamo te zaklone…

… Sviće. Sve se pretvorilo u oko, u bombu, mitraljez, karabin, bajonet. I samo jedna misao: Sokolac! Odatle, rekli su nam, vidi se otadžbina… Krenusmo: vatra, glasovi, lomljava, jauci. Ranjeni su Ivan Ninković i Ilija Protić. Viču:

„Pozdravite rodnu grudu…“

Niko ne zaostaje, gazi napred, seče, lomi… Naša artiljerija i avijacija tuku celog dana. Uveče, uskočismo u prve rovove. Bugari u rasulu: neki beže, drugi se ne predaju, idu na bajonet… Izbismo na Sokolac. Mića Mićović, iz Ježevice, grlat čovek, stavi dva prsta u usta, pa zviznu, a zatim viknu:

„TAMO JE OTADžBINA!“

Ali, ne predaju se Bugari tako lako: treći je dan kako krklja na Sokolcu: padoše još dve kose. Idemo, nezadrživo, sve dalje. Stuštismo se prema selima Vitojevo i Fočište. Bugari beže, ostavljaju magacine sa namirnicama…

… Veliko mi je srce i mnogo mi je lep taj septembar…

… A jedan drugi septembar dve godine ranije… Bože, samo kad se setim… U sastavu divizije Peti puk vodi borbu pod Kajmakčalanom. U jednoj livadi naiđem na grob druga i prijatelja Radoja Ćosića. Nije dobro sahranjen, vire mu noge iz rake… Kraj njega gomila čaura. Pozovem Nikolu Grbića i kažem mu da ne smemo ovako da ga ostavimo… Nađosmo kamenu ploču i pokrismo grob…

… Kajmakčalan: kota 2225. Vetar i magla. Artiljerija je isterala Bugare iz rovova. Blizu su: na 200 metara od nas. Trebalo je da krenemo u napad oko tri sata posle popoći. Međutim, pukovski ordonans javi da neće biti napada do daljeg naređenja. U zoru, oko četiri sata, napadoše Bugari desno krilo petog puka i treći bataljon sedamnaestog puka. Uskočiše u naše rovove … Naši mitraljesci ostaviše oružje… Jedan Bugarin skoči na mene. Kidiše, hoće zubima da me zakolje… Skinem ga bajonetom… Popeh se uz sprovodnicu, pa bacim bombu. Među Bugarima metež… Potrčim niz poljanu i nađem komandira. Ranjen, ne može dalje. Dovučem ga do jedne sprovodnice. Tu čujem glas komandanta bataljona Popovića: komanduje brzu paljbu… Polje se osu leševima…

Bugari su bili sravnjeni sa zemljom. Ali popadaše i naši. Potpukovnik Dragoljub Marković teško ranjen. Bugari ga opkolili, pozivaju ga da se preda. On gađa iz revolvera. Do poslednjeg metka. Bomba ga je raznela… Tog jutra pogibe i komaidir četvrte čete Jova Slepčević. Komandir druge čete Donović je ranjen. Iz moje treće čete ranjeni su potporučnik Sveta Milosavljević i kapegan Dragoljub Protić. Poginuli su poručnik Dragić Matić iz Osečine, potporučnik – akademac Desko, Božidar Gojković iz Vrtiglave, Dragomir Stefanović iz Vukišića, David Jovanović iz Svileuve, Miloje Branković, Dragoljub Bajić… Tu sam našao i desnu ruku komandanta bataljona. Noge odvojene od tela… Mog vodnika Dragića Matića metak pogodio u glavu. Tu nas je smenio sedmi puk.

… A još ranije, sećanje doseže do onih mučnih dana kad smo se osvrtali za otadžbinom… Zadržali smo se u Podgorici. Pa onda prema Skadru. Vojnici gladni, goli, bosi, umiru kraj puta … Nikog nema da ih sahrani. Gaze ih konji. Vaške nas pojedoše. Brdice, Bušat, Leđen – grad… Tu dobismo brašno: porcija na tri vojnika. Na šatorskom krilu zakuvasmo brašno kišom koja lije kao iz kabla. Venjom naložismo vatru. Zapretosmo hleb u pepeo i zadremasmo …

… U onom jurišu, onog jutra, septembra 1918. godine, ništa nisam video. Ništa osim Sokolca, onih čuka na kojima su nas Bugari čekali sa mitraljezima, bombama i bajonetima. Samo do Sokolca, mislio sam, odatle se vidi otadžbina… Niko više neće moći da nas zadrži… Činilo mi se da letimo: kao da smo za tren stigli do Vardara, a znam dobro gde su nas i kako dočekali Nemci i znam kako smo mi njih slomili na bregu Dugi Rid… Odmorismo se malo u selu Raljevu. Dopre do nas strašna vest: kod Velesa je Bugarima pao u ruke kapetan Milivoje Dimić. Tu je živ spaljen… Na Kumanovu se razvismo u strelce. Ali, javiše nam da je mir sa Bugarima zaključen. Ipak, gađa nas njihova artiljerija. Teško je ranjen kapetan Bojović. Dođoše bugarski parlamentarci: oficir i šest vojnika na konjima, beli barjak… Eto, tako je to bilo.

(Antonije Đurić, „Solunci govore“, Kazivanje Živojina Lazića, Književne novine, Beograd, 1987.)

Preuzeto sa magacinportal.org;   (Priče iz Velikog rata)

Izvor: SRBIN INFO

Vezane vijesti:

Uz stari vojnički hleb i slaninu savladali Prokletije

O senima palih na Solunskom frontu raportira Predrag Nedeljković

Kako je probijen Solunski front: Ovo je moja zemlja, upamti to!