fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Сремски фронт: Ратна победа или непотребна кланица када је рат већ био завршен?

Мало је који догађај из периода Другог светског рата на простору некадашње Југославије постао место тако жестоких и дугих спорења у Србији, као што је то случај са Сремским фронтом…

Сремски фронт

Сремски фронт је и после седам деценија још увек отворен. И док га припадници партизанског покрета представљају га као „највећу ослободилачку битку и највећу победу наше армије у Другом светском рату“, дотле њихови опоненти одговарају да је то било велико и непотребно страдање, те да је ова ратна операција у ствари била „кланица“ на коју је Тито смишљено послао десетине хиљада необучених српских младића да изгину.

Историчари наводе да су Немци формирали фронт у сремској равници после ослобођења Београда с намером да зауставе продор партизанских и совјетских снага према западу, односно да својим снагама са југа омогуће извлачење кроз Босну, северно од Саве.

Прва грешка: Герила која је кренула у фронталну борбу

Борбе на Сремском фронту вођене су 172 дана, од 21. октобра 1944. до 13. априла 1945. године. На том бојишту сударило се око 250.000 војника, а на страни Југословенске армије у једном периоду учествовале су јединице Црвене и Бугарске армије, као и бригада „Италија“.

Већину састава 11 партизанских дивизија које су дуже или краће време ратовале на Сремском фронту чинили су регрути из Србије. Ради се о младићима мобилисаним у јесен 1944. и почетком 1945. године.
Док партизанска историографија истиче да је ова операција против Немаца била нужна, историчар, др Бојан Димитријевић, сматра да архивски подаци упућују на другачији закључак.

СЕЋАЊА

Завршио сам тек седми разред гимназије и нисам имао 18 година. У Првој београдској гимназији поделили су нам пушке и пешке спровели на Сремски фронт…“, каже ратни војни инвалид Љубинко Почековић

– Партизанска војска је у Србију ушла као герилска формација, а на Сремском фронту је покушала да се тактички и стратегијски понаша као стајаћа војска, што у том тренутку није била. Aнализирајући борбе на Сремском фронту, био сам изненађен када сам пре неколико година пронашао документа која су указивала да је партизанско руководство олако схватало тај задатак. Врховни штаб је рачунао да већ у децембру може да изврши пробој фронта, са идејом да се крене према Загребу. То је било еклатантно непознавање немачких снага. Када читате документа, видите и да нису познавали ни могућности својих снага, нити су располагали подацима о начину противоклопне и рововске борбе, односно свих елемената потребних за разумевање фронталног сукоба – каже Димитријевић.

Већ деценијама се износе различите верзије о мобилизацији и одласку српских регрута на фронт. По једној, највећи број младих људи је одушевљено кренуо у рат и прикључио се борби за ослобођење земље.

– Мобилизација је вршена по прописима Краљевине Југославије, а регрутовани су младићи који су напунили 18 година – тврди пуковник Јован Радовановић, учесник Сремског фронта и некадашњи борац 21. Српске дивизије.
Друга верзија, међутим, износи да је било доста оних који су се тамо обрели невољно и уз присилу, а међу њима су се нашли и млађи од 18 година.

Друга грешка: Мобилизација необучене омладине

Драмски писац Душан Ковачевић наводи да је његов отац са непуних 18 година одведен из шабачке средње школе на фронт, где је био рањен.

-На Сремском фронту су се нашли и једни и други. Било је оних који су вољно ишли у рат и учествују у ослобођењу земље и победи, али је било и младића који су то осећали као терет – износи Димитријевић.
Копља се ломе и око припремљености мобилисаних младића за ратовање, а пре свега за фронтовску борбу. Пуковник Радовановић тврди да није тачно да су регрути после мобилизације одмах упућивани на фронт.

– Сви нови борци који су долазили у нашу јединицу (21. Српску дивизију) морали су да прођу обуку, која је трајала седам до десет дана. Основно правило је било да они не могу на ратиште без основне припреме. То је заправо била наредба која је морала да се поштује – каже Радовановић.

Бојан Димитријевић: партизани су у Србију ушли као герилци, а на фронту су покушали да се тактички понашају као стајаћа војска, што у том тренутку нису били. (ФОТО: vreme.com)
Бојан Димитријевић: партизани су у Србију ушли као герилци, а на фронту су покушали да се тактички понашају као стајаћа војска, што у том тренутку нису били. (ФОТО: vreme.com)

Бојан Димитријевић, међутим, истиче да се обука разликовала од јединице до јединице.

– Снаге које су после ослобођења Београда кенуле прве на Сремски фронт нису имале времена за обуку. То су чиниле оне потоње, али су имале мало времена да увојниче младиће који до тада нису имали никаква искуства са војском. Последице су биле тешке – сматра историчар.

Трећа грешка: Неадекватно наоружање

Партизанском руководству се посебно замера што што је без адекватног, тешког наоружања и опреме кренуло у фронтални сукоб са искусном и још добро опремљеном немачком армијом.

То се јасно види из извештаја штаба 21. дивизије од 4. новембра 1944. године у којем, између осталог, стоји:

„Наше је мишљење да се непријатељ не може избацити из садашњих утврђења без издашне артиљеријсле припреме и тенковских јединица…Даљи напад са овим средствима и оваквом помоћи у артиљерији био би узалудан и могле би се дати само још веће жртве. Непријатељ се на овом сектору припремао да ће добити ударе модерно наоружане војске, па су према томе његова средства и утврђења исувише јаке за наша средства”.

– Упадљиво је да партизанске снаге на Сремском фронту не користе тенкове ни тешко наоружање све док из Совјетског Савеза није стигла једна тенковска бригада, формирана од нашег људства. Она је у Београд стигла 27. марта 1945., а 12. априла учествовала у пробоју немачких линија у Срему и северној Босни – наводи Димитријевић.

Титова или освета српских комуниста?

Нису ретки они који мобилизацију и Сремски фронт доживљавају као заверу против Србије.

– За мене је то више била небрига партизанског врха према жртвама, него завера. У њиховој идеолошкој борби жртве немају ону цену коју би реално требало да имају. То се јасно види из њихових наређења. Они не придају много пажње класичним методама за смањење губитака, него широко користе “људски материјал”. Тај систем ратовања овде је донела Црвена армија – напомиње историчар Димитријевић.

Сремски фронт је најмање Титова освета. У суштини је то освета српских комуниста који су 1941. били протерани из Србије.
Сремски фронт је најмање Титова освета. У суштини је то освета српских комуниста који су 1941. били протерани из Србије.

Он се не слаже да тезом да је слање српских младића на Сремски фронт резултат Титове освете.

– Најмање је Титова освета. У суштини је то освета српских комуниста који су 1941. и почетком 1942. били протерани из Србије, као и њихових кадрова који су овде преживели окупацију-уверен је Димитријевић.

Такмичење са Русима

Још се чека и одговор на питање да ли су биле неопходне толике жртве када је слом нацистичке Немачке био сасвим близу и исход рата известан.

За то Димитријевић има објашњење:

– Партизанско руководство је имало сталну жељу за такмичење са Совјетима, од како је први борац Црвене армије закорачио на југословенску територију. Оно је инситирало на томе да партизански борци морају да буду једнаки совјетским ратницима, односно да покажу својој руској браћу да су им веома близу по борбеним квалитетима и капацитетима. Та фрустрација је расла са совјетским настојањем да партизанима ставе до знања да нису једнаки. То је један од важних момената који помаже да се схвати зашто партизанско руководство инсистира на продужењу интензивне борбе против Немаца – наводи Димитријевић.

ПРОБОЈ И ОСЛОБОЂЕЊЕ ЗЕМЉЕ

У пробој Сремског фронта југословенске снаге кренуле су у зору 12 априла 1945 године. Офанзива је почела артиљеријском припремом од 15 минута из 120 топова и дејствима из 50 авиона. После тога у јуриш су кренуле јединице из првог ешалона и освојиле главне одбрамбене линије Немаца.

Трећег дана децембра 1944. четири партизанске и две совјетске дивизије пробиле су две немачке линије одбране, продрле на запад у дубини од 20 до 40 километара и ослободиле бројна места. Немци су у међувремену довели појачања, нанели велике губитке партизанским јединицама и после двонедељних борби зауставили офанзиву. Немачка пешадија, подржавана тенковима, прешла је у напад на целом фронту 3. јануара 1945, али је увођењем елитних партизанских јединица противудар заустављен после три дана. После тога фронт се стабилизовао и није било озбиљнихјих борби до априлског пробоја фронта.

Сремски фронт

Историчари истичу да је да су после пробоја Сремског фронта партизанске снаге за непуних месец дана ослободиле целу земљу и да је неколико јединица стигло и до Трста.

БРОЈ ЖРТAВA УМAЊЕН И ПРИКРИВЕН

Не смирују се ни полемике око броја жртава на Сремском фронту. Партизанска историографија наводи да је на овом ратишту погинуло 14.826 бораца, уз напомену да тај списак није коначан. На истом бојишту живот је изгубило 1.100 бораца Црвене армије, 623 припадника бугарске армије и 163 борца бригаде “Италија”. По истом извору, немачки губици износили су 30.000 погинулих.

Насупрот овим подацима, износе се тврдње да је број жртава био најмање двоструко већи и да је на Сремском фронту погинуло најмање 30.000 људи из састава партизанских јединица. Чак се помињу цифре које досежу до 80.000.

Историчари се слажу да та тачан број погинулих још није утврђен, али да је далеко од онога што наводе противници партизанског тумачења овог ратног догађаја.

ПОГИНУЛО ВИШЕ ЉУДИ НЕГО У СВИМ ОФAНЗИВAМA ЗAЈЕДНО

Према историографији бивше Југославије, у Четвртој непријатељској офанзиви, познатој као Битка за рањенике (Битка на Неретви), на страни партизана било је 8.000 мртвих и 2.000 заробљених.

Сремски фронт

У Петој офанзиви, у којој је кључна била битка на Сутјесци, број погинулих партизана износи 7.454 бораца. Три партизанске дивизије изгубиле су више од трећине људства, а 7. дивизија готово 53. одсто.

Према коначној рачуници, у свим непријатељским офанзивама током Другог светског рата на територији Југославије погинуло је мање људи него што је погинуло само на Сремском фронту.

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

One Response

  1. Dosta mi je tih istoričara koji sve najbolje znaju čaki ratne vještine a ni običa vojni rok nisu odslužili. A poslije boja svi su vojskoođe, ili koplje u trnje…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: