Срећна ти, рођена, слава!

Рођена,

Ево ти опет пишем. Мислио сам, искрено, и раније, али никад времена. Као и прошлих година, нећу у нашу преписку рачунати плаве коверте. У њима се не дописују људи, него апстракције. А ти мени ниси било ко. Најмање апстракција.

Мислио сам да ти пишем небројено пута. Да молим кад су мене људи молили. Да тражим оно што њима треба. А сигурно су до тебе дошли они дубоки уздаси. У њима свега. Жеље да људима буде боље, али и да будемо бољи људи. Молитве и молбе. Али не брине ме толико то.

Не брину ме ни непријатељи. Не желим их, али знам да их и честит човјек или онај који се труди бити такав има и мора имати по чемерним законима послијеадамовског свијета. Не брине ме колико туђина хода твојим селима. И ја ходам њима, волећи и шумовите увале, и планине и једноставне људе у њима.

Не брине ме колико дјеце има неко други. Нама се родила Марија, као што знаш, сад нас је петоро, са Марковима и Горданом – једанаестеро. Не брине ме много тога, као дијете што се нагладовало и насиротовало, оно које нема ниједне слике из дана кад си настајала.

Ако тебе не будемо вољели изнад свега и свакога, изнад мржње и рачуна, изнад свега појединачног, ништа више неће бити битно.

Брине ме само мржња, нељудска, јадна и ситна. Не може те укинути крупно зло завидљиваца. Може те обесмислити ситна злоба међусобних размирица. Не може ти ништа геополитичка бура. Али ако твоји студенти наставе да сабирају бодове, а не знање, да траже рокове умјесто смисла, све ће бити изгубљено. Не брине ме што немају све књиге свијета, него што ни оне које смо ми сањали нико не чита.

Ако тебе не будемо вољели изнад свега и свакога, изнад мржње и рачуна, изнад свега појединачног, ништа више неће бити битно.

Зато се прени, стреси са себе сваки грч: не живи се у спазму. Научи нас да не страхујемо за планине, него да их обилазимо, да не бројимо туђу, него волимо своју дјецу. Младима дај сан – без снова се књиге не читају, без књига се не сања, а без и једног и другог човјеков живот се не разликује од животиње. Више си ти од ината. Јер и инати се потроше, а само љубав и њена дјела остају за вјечност.

Сјети се Стефана. И он ће тебе, гдје треба.

Срећна ти, рођена, слава!

Аутор: Протојереј-ставрофор Дарко Ђого