Српска села још у црнини

Срби у Сребреници и Братунцу не заборављаjу злочине под командом Насера Орића (6): У сумрак се Срби у Кравици затвараjу у куће, а колоне Бошњака кличу Орићу. Нема породице из коjе неко ниjестрадао

Момир Савић, Деса Ђокић и Ратко Перић
/ Фото Игор Маринковић

НЕ знам jа одакле ви долазите и ко вас шаље… Пролазе ових дана свакоjаки, сви кажу: „Из Београда смо“. И, сви питаjу: „Шта мислите, треба ли Орић да буде изручен Србиjи?“ Ми кажемо: „Треба да одговара“. Питаjу: „Шта мислите о британскоj резолуциjи?“ Ми кажемо: „Да за наше жртве неко пише резолуциjу, имао би шта да напише. Гробови сведоче, црне мараме сведоче, ми сведочимо… После, ништа чули, ништа видели ови што су нас питали“.

У Кравици, код Братунца, Срби ником више ништа не веруjу. Затвараjу се у куће, с првим сумраком. А, у сумрак, и током читаве ноћи, од Коњевић Поља према Братунцу и Сребреници стижу читаве колоне. Породице страдалих Бошњака, разна удружења, чуjу се сирене аутомобила и вика: „Орић, Орић!“

Кравица, место српског страдања. Сведок и опомена. Воjници под командом Насера Орића, у овом селу, на православни Божић 1992. побили су 49 Срба, већином жене и старце. У околним засеоцима страдало их jе jош 105 – од маjа те године, до пролећа 1993. Убиjани су редом. Нема породице да ниjе страдао не само jедан, него више чланова у овим нападима. Цела српска села у братуначкоj општини, као и у сребреничкоj, опљачкана су и спаљена. Горња и Доња Каменица – 53 тела нађена. Сандићи – десет жртава, Магашићи, у jулу 1992. у два напада, 20. и 25. jула – петнаесторо убиjених Срба, Бљечева – три жртве. Биљача – четрнаесторо (12. jул 1992.). Коњевић Поље – четрнаесторо. Глогова, у три напада, од 15. маjа до 24. децембра, исте године – четрнаест жртава. У Хранчи убиjено осморо. У Загонима – седморо. У Бjеловцу – двадесет петоро, у првом нападу. У Сикирићима – осамнаесторо, у селима између Братунца и Сребренице – Опанцима, Ратковићима, Факовићима – тридесет деветоро… Бањевићи, Јежестица… Ма, нема српског села где ниjе било жртве.

УБИЛИ СВЕШТЕНИКА Јанко Савић, свештеник из Кравице, убиjен jе после страховитог мучења – сведоче Срби у Кравици. – Његово тело нађено jе без руку и ногу. Остављен jе, тако, као трупац. Постављен, као да седи. Око њега, филџани, као да пиjе кафу.

– И jош, у више од двадесет српских села, живи се у црнини – говори, с приметном дозом неповерења, Марко Живановић с коjим смо и започели ову причу. – И кад су свадбе, ниjе то весеље као што jе било. И кад нам се деца рађаjу, ниjе то као што jе било. А Божић у Кравици? Никако да се ослободимо страдања на таj дан, 1992.

Причамо са Марком испред споменика српским жртвама у Кравици. На црном мраморном крсту, коjи се извиjа, уписано jе: „Од 1992. до 1995. године 3.267 српских жртава. Од 1941. до 1945. године 6.469 српских жртава“.

На бетонским степеницама око споменика играjу се деца. А смеха нема. Провлаче се испод бетонских сводова. А смеха нема.

– Оца сам нашао у Факовићима, убиjеног, а брата Милована… имао jе 18 година, нашао сам у Магашићима – слушамо Марка Живановића. – Брата сам сахранио, а они су му, у другом нападу, гроб откопали, сандук развалили, брата на пола пресекли. Многе гробове су, тако, откопали. Тела су била развучена… Тако су их два пута убиjали. И, тако, нашу причу нико не жели да чуjе.

ЈЕЖЕСТИЦА, ДА СЕ НАЈЕЖИШ! Заселак Јежестица, коjи се наслања на Кравицу, страдао jе и у другом рату. Овде jе затрто неколико десетина српских породица. Страдали су Млађеновићи, Ранковићи, Николићи, Богићевићи… У последњем рату Јежестица jе поново страдала. Поново жртве у истим породицама: Млађеновићи, Миладиновићи, Тришићи, Богићевићи… Свака кућа имала jе не само по jедну, већ по две и више жртава. Драго Миладиновић jе своjим рукама скупљао унакажена тела синова. Сведочио jе и у Хагу. И умро од неправде.

Живе речи, сведочења, оптужбе… Ко да их чуjе? Памте се, овде, речи и првог тужиоца Хашког трибунала Луиз Арбур. Кад jе видела фотографиjе и обдукционе налазе, казала jе: „Смрт ових људи ниjе уследила од метка“.

– Како jе мени било кад сам нашао тело брата – каже Марко Живановић. – Како jе мени, сад, док се сећам те слике. Ранама душе лека нема. А, да вам кажем, како ли jе тек породици Љиље Поповић Лончаревић из Магашића. Убиjена jе у поодмаклоj трудноћи, 25. jула 1992. Тек jе, а можда и ниjе, напунила 18 година. Ко то да чуjе? Неће нико… А, да знате, да сам поштовао, па и волео наше комшиjе Бошњаке. Помагали смо се, кад jе требало. Отац им jе доносио хлеб… И сад бих њиховоj деци, jа, донео хлеба. Па, кад ми неко каже да ми, Срби, не умемо да праштамо, у срце ме удари. Али, нико нема право од нас да тражи да заборавимо.

Теку речи. Живе речи у сећањима Срба у Кравици. Момир Савић, Деса Ђокић и Ратко Перић, наслоњени уз зид овдашње продавнице.

– Моj муж, Станоjе… жив jе запаљен – сведочи Деса. – Затекли га у Дому здравља.

– Рођену сестру и зета затекао сам исечене… И да не причам jош у каквом стању сам их нашао – говори нам Момир Савић. – А Насер Орић се овде сликао. Ево, ту, испред бившег Дома културе. Сликао се на белом коњу. А пре неки дан се хвалио, jавно се хвалио да му jе отац био усташа… Коме jа то да причам? Ово су, децо, дани тешки за нас, Србе. Сад ће одозго, од Тузле, да ударе у ове своjе маршеве. Кобаjаги, маршеви мира, а успут нам пале сена. Обараjу ограде… Како свих ових година, тако и данас.

Споменик страдалим Србима у Братунцу

– Запалили су Ивана и Миленка у кући, болесну браћу – говори нам Ратко Перић. – Је ли то злочин? Децо, не губите време узалуд. И jа вам кажем: Од наше приче никакве ваjде нема. Кад jе ниjе било досад, неће jе бити ни одсад.

СУТРА: Цветко Ристић: Само сам jа претекао

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Злочини муслимана под Орићевом командом (1)

Злочини муслимана под Орићевом командом (2)

Злочини муслимана под Орићевом командом (3)

Злочини муслимана под Орићевом командом (4)

Злочини муслимана под Орићевом командом (5)

Злочини муслимана под Орићевом командом (7)

Злочини муслимана под Орићевом командом (8)

Подриње – Јадовно 1941.