Његово име jе Слободан Стоjановић…

Имао jе само jеданаест година када су га, jедне дубоке jунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да jе време да крену.

У збег. У бег пред смрћу.

Зору нису смели да дочекаjу у своjоj кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком краjу. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своjе уобичаjено “радно време” дође по њих. Као што jе претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нациjе…

Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даjе. Плашили су се властитог кашља… Чуо се само псећи лавеж, село jе чврсто спавало, и зло у њему. На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце jе у грлу а уста у стомаку…

Почело jе већ да свањива када су Стоjановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млеко… А онда све нађача Слободанов jаук: схватио jе да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао jе везан у дворишту. Дечак jе био неутешан, молио jе родитеље да га пусте да се врати по пса. Наравно, ниjе долазило у обзир да му то допусте, jер су се своjим очима уверили да зло коjем су побегли нема милости ни за децу. Слободан jе био упоран, али и његови родитељи jош одлучниjи. Те прве ноћи у сигурности, нису ока склопили слушаjући његове jецаjе. Ниjе себи могао да опрости што jе издао онога ко не би њега никада издао.

А сутрадан, пре доручка, дечак се изненада затрча према напуштеноj кући. По своjу куцу. Отац и маjка су узалуд трчали за њим, нису успели да га сустигну и зауставе. Утрчао jе право у руке онима коjи су и по Доњоj Каменици убиjали и уништавали све српско…

Албанка Елфета Весели, из истог села, познавала jе Слободана, наравно. Имала jе тог дана пуне 32 године, али и морбидну потребу да и ритуалним иживљавањем над 11-годишњим комшиjом “шкиjом” утоли мржњу. Доказуjући се пред локалним Алаховим ратницима. Зверски га jе мучила пред свима! Свукла jе са њега одећу и обућу, и узела нож…

Када су годину дана касниjе из земље извадили Слободаново беживотно тело, призор jе био ужасан… Стомак му jе био расечен у облику квадрата, видели су се унутрашњи органи… Расекотине по глави… Ноге поломљене…
Жена-монструм тек на краjу jе пуцала из непосредне близине право у слепоочницу: метак jе прошао леву чеону кост и изашао кроз десну…

Његово име jе Слободан Стоjановић…

Његова љубав и оданост псу миљенику, била jе jача од страха за властити живот… Једнако, као и његова грижа савести што jе у бризи за властити живот, и своjоj и родитељскоj, заборавио верну куцу…

Зверски jе мучен и убиjен само зато што jе био “шкиjа”. А за комшиjе муслимане – “влашче”.
Његово име jе Слободан Стоjановић…

Име за оно наjбоље у људскоj души и срцу.

ИЗ АРХИВА:

Умрла Деса Стоjановић коjоj су 1992. измасакрирали jединца

На сахрани маjке, туговало се за сином. Кад су избегли из Доње Каменице, Слободан (11) се вратио по заборављеног пса и – нестао. После годину нађено jе дечаково тело – одсечених руку, без иjедног прста на стопалима, са прорезом на грудима, огуљене коже и меса.

На вечно почивалиште – у хумку поред сина Слободана, отишла jе и његова неутешна маjка Деса Стоjановић, у селу Дрињачи код Зворника. Њено тело, положили су супруг Илиjа и ћерка Слађана. На сахрани су биле многоброjне комшиjе, родбина, приjатељи, чланови Борачке организациjе Зворника. Колико jе лелека и суза било за тек умрлом Десом, jош више се туговало за њеним дететом. У дану, у коjем као да су се споjиле две смрти, проплакало jе и небо изнад обронака реке Дрине.

Десанкин син Слободан jе под земљом дуже него што jе по њоj ходао. Убили су га на наjсвирепиjи начин 1992. године, када jе имао само jеданаест година. О његовоj судбини могло би се рећи: дечак jе издахнуо 1992. године, а убиjали су га свих ових 14 година – и њега, и његове родитеље.

– Ниjе Деса могла више да издржи. Препукло jе маjчино, а и моjе срце. Не знам како сам jош у животу. Моjа Деса jе отишла у великим мукама, болу и патњи за нашим Слободаном, коjи jе убиjен на наjсвирепиjи начин. Ни лечење у Београду, ни све пажње лекара нису jоj могле помоћи – каже њен супруг Илиjа.

ДИЛЕМА, ШТА ЗЛОЧИНЦЕ ДРЖИ У ЖИВОТУ

Илиjу Стоjановића, оца убиjеног и измасакрираног jеданаестогодишњака, свих ових година муче питања: шта злочинце одржава у животу, шта jе то што им омогућава да живе са злоделом у себи, шта их чини толико хладнокрвним, кад им се суди и изриче казна? Да ли jе могуће да их касниjе, на робиjи и у животу изван нормалног света, држи управо љубав према животу?

– Тешко, пре ће бити да jе то страх од смрти, од одласка међу своjе жртве – одговара сам себи.

– Ја се радуjем одласку са овог света. Ваљда ћу тамо негде бити са моjим Слободаном и његовом пресвиснулом маjком – на своj начин се носи са своjом несрећом Илиjа Стоjановић.

Слободанов убица Елфете Весели, Албанка из Власенице, живи на слободи, далеко од правде и нема намеру да jе тражи. Елфете jе имала 32 године када jе масакрирала Слободана, коjи jе покушаj да спасе свог пса платио своjим невиним дечиjим животом.

Враћаjући се у прошлост, Илиjа Стоjановић се кроз сузе сећа:

– Живели смо у селу Доња Каменица, моjа Деса, моjа деца Слободан о Слађана, и jа. Муслимани су у овом селу били већина. Данима и ноћима смо ковали план како да побегнемо, jер смо видели шта се спрема Србима. У четвртак, 4. jуна 1992. године, у зору уграбили смо некако прилику и кришом се извукли. Повели смо и четири, пет коза и уточиште нашли у засеоку Џенарике, код кума Зорана Милошевића. То jе место на обали Дрине. Када смо стигли, Слободан се сетио да jе заборавио пса. Памтим његове речи: “Тата, остао ми Леси на ланцу!“

После тога дечак се отргнуо из маjчиних руку и отрчао према селу, по љубимца коjег jе неизмерно волео.

УБИЦА, ЕЛФЕТЕ ВЕСЕЛИ У ИТАЛИЈИ

– На убицу мог сина прстом су први упрли муслимани. Рекли су да jе то учинила ћерка шумара Рахмана из Власенице. Сва полициjа у Босни то зна, знаjу међународне мисиjе и страни новинари, али нико не зна где jе убица. И сви кажу да jе Елфете жива. Моj син jе већ 14 година под земљом, а она ниjе пропала у земљу – каже Илиjа.

– Последњи пут сам видео сина како трчи према брдима. Нико га ниjе могао спречити. Ниjе га више ни било. Данима смо молили бивше комшиjе муслимане да нам врате дете. Наша власт и воjска нудила jе размену. Ништа нисмо могли да урадимо. А, онда су ме jедног дана позвали да дођем у Ватрогасни дом у Зворнику. Добро памтим таj 16.jун 1993. Препознао сам своjе чедо Слободана – скрхан болом прича Илиjа, и наставља да описуjе призор какав се може срести у филмовима страве и ужаса.

– Мом Слободану су руке до лаката биле одсечене. На стопалима ниjе имао ни jедан прст. Уши одсечене. На грудима четвртаст отвор, начињен ножем, а кожа и месо огуљени. На лобањи траг метка од jедне до друге стране слепоочнице. Ех моjа туго, моj Слободане! Чекам дан да вам се придружим. Живим само да теби, моj jедини сине, моjа срећо непрежаљена палим свећу, а сада и твоjоj маjци Деси коjа ти се придружила – кроз лелек прича Илиjа, док му низ изборано лице клизе сузе.

Златни љиљан за масакре

Коjе jе све злочине Хашки трибунал опростио Насеру Орићу – Смрт дечака Слободана Стоjановића показала колико се мрзело све што jе српско. Већина жртава jе пре ликвидациjе унакажена. За “подвиге” Орић награђен “златним љиљаном” – наjвећим одликовањем за воjне заслуге Републике БиХ .

СРПСКИ засеоци или подручjа углавном муслиманских села зворничке општине, опколиле су у току ноћи локалне муслиманске оружане формациjе – припадници Армиjе БиХ и освоjили 6. новембра 1992. Наjвише су страдала села Горња и Доња Каменица. Заробљени су многи Срби, браниоци ових заселака и чланови њихових породица.

Не зна се поуздано колико jе људи тада убиjено. Препоставке се крећу од 109 до преко 250. Воjска Републике Српске вратила се на оваj терен и ослободила Каменицу 16. фебруара 1993. Још од тада се трага за несталима.

Активности на ископавању гробница почеле су истог дана, наставиле се 15. марта исте године и наредних неколико месеци. У седам заjедничких гробница, углавном на локалитетима Глођанско брдо, Козjак, Трешњица, Маскалића поток, и Широки пут, пронађена су тела више десетина жртава. Многе од њих биле су укопане у оближњим шумама. Тела су им била у стању распадања.

ОДСЕЦАЛИ ГЛАВЕ

Сви нису могли да буду идентификовани. Стручњаци тврде да тек када буду пронађене jош неоткривене гробнице, добиће се коначни резултати овог српског страдања почетком новембра 1992. За сада су познате 53 жртве.

Тим стручњака судске медицине коjи jе предовдио познати патолог др Зоран Станковић са ВМА, приликом ексхумациjе и идентификациjе покоjника, утврдио jе да су безмало све жртве, претходно мучене и убиjене на веома свиреп начин. О масакру су сведочила измасакрирана тела и тела без главе, или поjединих удова, ексери и гвоздене шипке у лобањама и грудима, ланци на зглобовима ногу и руку, лобање разбиjене тупим предметима, одсечене мошнице, спаљени делови тела. Само три откопане жртве убиjене су из ватреног оружjа.

Са обдукционим броjем З – 18 сахрањен jе jедан од њих, Триша Михаjловић. НА њему jе пронађена сива воjна блуза, кошуља, панталоне, дугачке гаће, џемпер, чарапе. Обућу ниjе имао. Нити документа или неке личне ствари.

– Око врата jе имао пластифицирану омчу – сведочи за “Новости” др Станковић. – На врату jе остао траг од њеног стезања. Обе ноге у пределу скочних зглобова биле су му чврсто везане жицом, као и лева подлактица коjа jе била привезана црном жицом дугачком око метар и по. Други краj jе био обавиjен и везан за доњу надлактицу. Иако jе тело било у стању одмакле трулежи, са великом вероватноћом могу да кажем да jе смрт била насилна.

Познати патолог jе на његовоj глави могао да констатуjе и разорење и оштећење великог мозга, преломе лица, и трагове задављења.

СВУДА РАНЕ

Смрт дечака Слободана Стоjановића показала jе колико се мрзело све српско. Када jе имао само 12 година, његово тело jе пронађено без одеће. Око поjаса jе имао обавиjен само тегет раднички мантил са ознаком “Приморjе”.

– Велика jе вероватноћа да jе смрт наступила услед разарања и оштећења великог мозга – вели наш саговорник. – Константовали смо и рану на левоj половини чела, улазни отвор, прострелине нанете проjектилом из непосредне близине. Имао jе и ране на телу, трбуху, секотине…

За ове “подвиге” Насер Орић jе са jош деветорицом од великог броjа своjих саучесника, Указом председника Председништва БиХ Алиjе Изетбеговића, награђен “златним љиљаном” – наjвећим одликовањем за воjне заслуге Републике БиХ .

Према казивањима малоброjних преживелих, одговорни за злочине су Насер Орић, Шабан Редић, Мухамед Чикарић и Сенад Салкић. Непосредни извршиоци били су, између осталих, Веиз Биjелић, његов син Зоран Биjелић, Мухамед Реџић, Абдурахман (Мустафе) Реџић, Алиjа (Мустафе) Реџић, Аљо Реџић, Мухамед Ризић, Мухидин Ризлић, и jош двадесет муслиманских боjовника регрутованих из околних села.

Сва српска имовина у засеоцима Каменице опљачкана jе и до темеља уништена.

ОДОХ ЈА ПО ЛЕСИ

Слободан Стоjановић jе пронађен са шест избиjених зуба горње вилице и са разрезаним трбухом у облику крста. Иако се стално понавља да га jе убила месна Албанка Елфете Весели коjа jе припадала формациjама Насера Орића, она никада ниjе одговарала.

Видећи да не иде на добро, Слободан jе са родитељима у четвртак, 4. jуна 1992. године, кришом отишао код кума у сеоце Џенарике на обали Дрине. Тек што су стигли, рекао jе оцу:”Тата, остаде нам Леси на ланцу. Одох по кера.”

Био jе то последњи пут да су га родитељи видели живог.

ЗВОРНИК

У Свим правосудним предметима до сада, домаћим или Хашког трибунала, зворничка општина се помиње као место где су наjстрашниjе злостаљвани и убиjани муслимани. Посебно се издваjаjу дом културе у Челопеку, пољопривредно добро Економиjа…

Ни у jедном од њих, међутим, нису забележена страдања српског становништва.

СВЕЋЕ

Родбина убиjених Срба на подручjу сребреничких и братуначких села Загони, Залазjе, Биљача и Крњићи у среду jе обиласком гробља и паљењем свећа обележила 14 година од страдања 32 српска цивила, коjе су у овим селима убили припадници муслиманских jединица из Стребренице под командом Насера Орића. Све куће су опљачкане, разорене и запаљене.

МИ­О­ДРАГ ПО­ПОВ: “СУ­ЗЕ СУ ИСТЕ ВЕ­РЕ”

ВО­ЗА­ЧИ КА­МИ­О­НА МУЧ­КИ УБИ­ЈЕ­НИ

То jе ве­ли­ка рас­кр­сни­ца дрин­ских пу­те­ва. Ка­да се кре­не из Звор­ни­ка, ка Бра­тун­цу, не­ко вре­ме се пра­ти Дри­на ко­jа са ле­ве стра­не те­че низ­вод­но. За­тим пут во­ди де­сно, оста­вља ре­ку и ула­зи међ пла­ни­не. Та­ко се пу­ту­jе пар ки­ло­ме­та­ра, а по­том сти­же у пре­ле­пу до­ли­ну. Ко­њи се не мо­гу ви­де­ти, али про­стра­но по­ље се ба­шка­ри из­ме­ђу два бр­да. Пи­то­ма при­ро­да, до­не­дав­но и љу­ди. Ли­чи на Шваj­цар­ску, твр­де они ко­jи су у тоj зе­мљи ра­ди­ли. Ре­кло би се бо­га­то ме­сто, њи­ма су тр­ве­ња наj­ма­ње по­треб­на.

Са де­сне стра­не, два­де­се­так ме­та­ра од пу­та, ле­пе, но­ве ку­ће. Увек се пу­но ве­ша су­ши по те­ра­са­ма, и по то­ме се ви­ди да ту жи­ве мно­го­чла­не по­ро­ди­це. У цен­тру се­ла, не­по­сред­но краj пу­та, ве­ли­ка џа­ми­jа ко­jа па­ра не­бо и ви­си­ном до­ми­ни­ра. Кроз Ко­ње­вић По­ље во­ди ма­ги­страл­ни пра­вац ка Са­ра­jе­ву. На кра­jу се­ла jе рас­кр­сни­ца и она де­ли пут, ле­во ка Кра­ви­ци, де­сно у Ми­ли­ће, Вла­се­ни­цу, Со­ко­лац и Са­ра­jе­во.

Упра­во тим пу­тем се из Звор­ни­ка ка свом од­ре­ди­шту, руд­ни­ку бок­си­та у Ми­ли­ће, вра­ћа­ла ко­ло­на ка­ми­о­на на­кон ис­по­ру­ке ру­де. У овом се­лу по­ста­вље­на jе за­се­да и из­не­на­да су на­пад­ну­ти. Уби­jе­но jе свих пет во­за­ча ка­ми­о­на руд­ни­ка. О том до­га­ђа­jу го­во­рио jе мно­го ка­сни­jе jе­дан од за­ро­бље­них му­сли­ман­ских воj­ни­ка, не­ки “Ске­jо”, Мир­сад Су­леj­ма­но­вић. Ис­при­чао jе да су у том на­па­ду уче­ство­ва­ле две гру­пе бо­ра­ца из окол­них се­ла. Зна­ли су ка­да ће ка­ми­он на­и­ћи, по­ста­ви­ли су за­се­ду и све их по­би­ли, из­ма­са­кри­ра­ли и ба­ци­ли краj пу­та.

Сан­ди­ћи, 29. маj 1992. – Ме­шта­ни Му­сли­ма­ни у овом се­лу по­ди­жу ба­ри­ка­ду и за­у­ста­вља­jу са­о­бра­ћаj­на во­зи­ла ка Са­ра­jе­ву. Од­мах ка том ме­сту кре­ће по­ли­циj­ска па­тро­ла из Бра­тун­ца да ви­ди шта се де­ша­ва и укло­ни пре­пре­ке са пу­та и ус­по­ста­ви са­о­бра­ћаj. Упра­во на тоj де­о­ни­ци по­ста­вље­на jе за­се­да и пу­ца­jу на по­ли­ци­jу. Уби­jен jе на­чел­ник по­ли­циj­ске ста­ни­це Бра­тун­ца Ми­лу­тин Ми­ло­ше­вић и jош де­вет ли­ца.

У не­ким стра­ним ме­ди­jи­ма на­кон тог зло­чи­на по­jа­ви­ла се вест да су на­чел­ни­ка по­ли­ци­jе Ми­ло­ше­ви­ћа у ства­ри уби­ли Ср­би за­то што jе, на­вод­но, бра­нио Му­сли­ма­не. У се­лу Сан­ди­ћи, ту на ли­ва­ди где jе из­вр­шен ма­са­кр, и он jе за­ко­пан са оста­ли­ма. Тек на­кон де­сет ме­се­ци Му­сли­ма­ни су до­зво­ли­ли да се пре­у­зму њи­хо­ва те­ла и да их по­ро­ди­це са­хра­не у свом ме­сту, ка­ко до­ли­ку­jе.

Опар­ци, 1. jун 1992. – Уби­jе­но jе шест Ср­ба, по­па­ље­не су све два­де­сет две срп­ске ку­ће. Пре­жи­ве­ли све­до­ци при­ча­jу да су то ура­ди­ле њи­хо­ве ком­ши­jе из су­сед­них се­ла. Код пр­вих ку­ћа ле­жа­ла су бе­жи­вот­на те­ла Жи­во­jи­на и Ди­ко­са­ве Пе­тро­вић. Он jе по­го­ђен из пу­шке у гру­ди и ли­це, а она пре­кла­на.

Зло са пе­ча­том Сре­бре­ни­це се за­хук­та­ва. Зло­чи­ни су све че­шћи и све гро­зни­jи.

Ло­зни­ца, 4. jун 1992. – Гру­па ме­шта­на из су­сед­ног се­ла Пи­ри­ћа, на ли­ва­ди ис­пред се­ла Ло­зни­ца, не­што по­сле 15 ча­со­ва на­па­ла jе Срећ­ка Ми­ло­ва­но­ви­ћа и ње­го­ву же­ну Јо­ва­ну док су чу­ва­ли ов­це. Ухва­ти­ли су их и из­бо­ли но­жем. Ка­да су сти­гли срп­ски воj­ни­ци, Јо­ва­на jе jош да­ва­ла зна­ке жи­во­та, и не­ду­го за­тим jе из­дах­ну­ла. Срећ­ка jе краj по­то­ка у тр­њу пред­ве­че про­на­шао ње­гов брат Ста­но­jе. Ви­део jе ве­ли­ку ра­ну на вра­ту ис­под ле­вог уха, као и ра­ну на гру­ди­ма. Обе су би­ле на­не­те но­жем. Сна­jа Јо­ва­на има­ла jе ви­ше ра­на у пре­де­лу сто­ма­ка и гру­ди. Док су их уве­че са­хра­њи­ва­ли, Му­сли­ма­ни из су­сед­ног се­ла По­ло­зни­ка пу­ца­ли су по гро­бљу, па су под ва­тром на бр­зи­ну за­гр­ну­ли гро­бо­ве, а ка­сни­jе, у то­ку но­ћи, до­вр­ши­ли за­ко­па­ва­ње.

Ру­по­во Бр­до, 10. jун 1992. – Срп­ско се­ло где jе од 116 жи­те­ља би­ло са­мо 8 Му­сли­ма­на. Ра­но из­jу­тра, не­што пре пет са­ти, нап­да­ну­ти су са че­ти­ри стра­не. Би­ло jе из­ме­ђу 150 и 250 на­па­да­ча. Од 5 уjу­тру до 15 са­ти се­ло jе бра­ни­ло са­мо де­се­так ме­шта­на ко­jи су оста­ли у сво­jим ку­ћа­ма. Ни­су мо­гли из­др­жа­ти на­па­де, jер њих jе би­ло не­у­по­ре­ди­во ви­ше. Пе­то­ро Ср­ба jе уби­jе­но, а спа­ље­но 37 ку­ћа. Во­jи­слав Ми­лин­ко­вић jе уби­jен пред ку­ћом, а ње­го­ва су­пру­га Мир­jа­на на кућ­ном пра­гу. По­том су уне­се­ни у ку­ћу и спа­ље­ни.

Преузето са: ИНТЕРМАГАЗИН