fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Братунац: Наша истина још чека правду

Срби у Сребреници и Братунцу не заборављаjу злочине под командом Насера Орића (8). Лукић: Британска резолуциjа покренула наjцрње, неизмирене рачуне. Ови су дани претешки за српски народ у Подрињу

Братунац

Братунац            Фото Игор Маринковић

Е, ДУШО моjа… овде jе дан – помрчина. А, ноћ, наjдужа на кугли земаљскоj.

Братунац, спомен-соба српских жртава, речи jече између имена и фотографиjа. Долазе маjке, стижу синови, пристижу унуци убиjених Срба из Подриња.

– Нема дана да неко не дође – каже нам Небоjша Лукић, председник борачке организациjе. – Нема дана да неко од породица убиjених, не затражи какву помоћ. У новцу. У огреву… Па, ако хоћете, и у храни. Мени jе тешко кад дођу, а jош теже кад свима не могу да помогнем. А, наjтеже jе кад на лицима прочитам да су заборављени. Разочарани. Просто, да немаjу никакву наду. Држи их, ваљда, jош у животу сећање на наjближе, убиjене.

Одзвањаjу кораци. Буде уснуле. Ови дани су тешки, претешки за српски народ у Братунцу и Сребреници. Шта ће донети време коjе следи? Британска резолуциjа о Сребреници покренула jе наjцрње, неизмирене рачуне. Они заглушуjу вапаj унесрећених породица, недужно страдалих. Откопава преживљено. Оживљава умрло. Буди наjцрње мисли. Оне из другог рата. И, ове из последњег. Рђаво искуство замагљуjе видике. Затамњуjе свест. Коме jе и зашто била потребна та резолуциjа?

ПОМЕН И ОПОМЕНА Почетком jула у Братунцу и Сребреници биће обележено страдање Срба у Подрињу. Четвртог дана у овом месецу, служиће се помен на Братуначком гробљу, као и у другим местима српске трагедиjе. У Сребреници обележавање почиње од 8. jула. Донедавно, 12. jули, био jе дан помена и опомене, када су на Петровдан 1992. године страдала села братуначке и сребреничке општине. Однедавно, ово заjедничко сећање на жртве jе – разбиjено. Коме jе стало до тога да се, као до сада, српски народ Подриња не сабере на jедном месту? И то jе опомена.

– Да неко поново, поново… и опет, лови своjу златну рибицу у туђоj, недужноj крви – каже Лукић. – У страдању и jедне и друге стране. И српске и бошњачке. Да нас jош више удаљи. А таман смо почели да живимо, како-тако, jедни поред других. Куда ћемо? И до сада смо били – овдашњи.

Лукић, у спомен-соби у коjоj господаре мук и тишина, чини се да нема шта више да каже. Ипак…

– Нико не спори да jе било злочина у Сребреници, али било га jе на обе стране. И у Сребреници су страдали Срби, читава српска села око Сребренице су страдала. И око Братунца – говори нам. – То jе истина. Али, наша српска истина никако да дочека правду. Ено гробова. Ево фотографиjа, биографиjа… ко жели, нека дође и види. Ниjе ова спомен-соба, и ниjе српско гробље на краjу света. Српске маjке jош трагаjу за своjом децом, али их не налазе. Не знаjу где су гробови. А ниjе у духу наших обичаjа да откопавамо старе гробове и преносимо кости…

Одзвањаjу кораци, речи удараjу у зидове, па се враћаjу.

Лукић прича:

– Недавно ми jе стигла jапанска телевизиjа. Новинари, сатима, нису изашли одавде. У неверици питаjу: „И српска деца су били жртве?“ Кажем им: „Ето, видите и сами… И деца, и жене, и старци… Јесу ли они били воjници?“ Казао сам им и то: „Све ово што видите убиjено jе у своjим кућама, на своjим њивама. Нису ишли у туђе да убиjаjу, пљачкаjу и пале“.

Заустављени животи. У спомен соби – сећање.

Застаjемо испред фотографиjа браће Симић, из Сикирића, општина Братунац. Четири брата: Јовица, Живадин, Воjислав и Радослав. Убиjени 14. децембра 1992. године. Изнад фотографиjа Живадиновог сина Драгана. Убиjен у зиму 1993.

Спомен-соба, као лавиринт. Не знаш одакле полазиш и куда завршаваш. Не знаш с коjе си стране ушао и на коjу страну да изађеш.

– Недавно ми jе стигла jапанска телевизиjа. Новинари, сатима, нису изашли одавде. У неверици питаjу: „И српска деца су били жртве?“ Кажем им: „Ето, видите и сами… И деца, и жене, и старци… Јесу ли они били воjници?“ Казао сам им и то: „Све ово што видите убиjено jе у своjим кућама, на своjим њивама. Нису ишли у туђе да убиjаjу, пљачкаjу и пале“.

Заустављени животи. У спомен соби – сећање.

Застаjемо испред фотографиjа браће Симић, из Сикирића, општина Братунац. Четири брата: Јовица, Живадин, Воjислав и Радослав. Убиjени 14. децембра 1992. године. Изнад фотографиjа Живадиновог сина Драгана. Убиjен у зиму 1993.

Спомен-соба, као лавиринт. Не знаш одакле полазиш и куда завршаваш. Не знаш с коjе си стране ушао и на коjу страну да изађеш.

ХАРАНГА И ХАЈКА Ми смо ових дана суочени са поновном, ужасном харангом и хаjком – говоре Срби у Братунцу и Сребреници. – Сви смо имали рат, а рат jе наметнут споља… Ипак, сви су други жртве, само Срби нису. Ономе ко тако, наопако, тумачи нашу прошлост, ниjе ни стало да се овде помиримо.

Ево фотографиjа породице Матић из Бjеловца. Отац Радивоjе, између ћерки Снежане и Славке. Само портрети, а чини се да су пружене руке у прекинутом загрљаjу. Све троjе убиjени су на кућном прагу. Неко jе оставио свеже цвеће, испод. За Матиће и све коjи су око њих.

– Овде су Петровићи – слушамо Небоjшу Лукића, док показуjе петоро побиjених из jедне куће.

Изнад, старина Мирко. Имао jе осамдесет осам година, пензионер рудника „Сасе“. Убиjен у Бjеловцу, на огњишту. Испод ове фотографиjе – Миркови унуци. Петнаестогодишњи Слободан и деветнаестогодишњи дедин имењак. До њих, трећи Мирков унук, Младен Петровић. И, четврти – син од ћерке – Небоjша Вучетић, убиjен у заседи на путу према Братунцу, док се враћао с посла.

Мало даље фотографиjа дечака. Он jе Чедо Миладиновић, четрнаестогодишњак. До њега брат Мирко, пет година стариjи. Фотографиjе у црном оквиру, као и све остале.

– Док су им убиjали децу, Орићеви воjници су им родитеље тешко претукли – одзвањаjу речи. – Умрли су, после две године. Колико су их обориле физичке повреде, толико и бол за децом. Све нешто мислим: ко би могао да живи са сликама ужаса? Гледаш да ти убиjаjу децу, а да живиш…

На узвишици су српски гробови. Беле се споменици. Овде jе више од 3.000 гробова. Нема дана да се одавде не проломи jаук. Нема дана да се, између белих споменика, не зацрни од марама.

Бележимо посвете: Сине, рано непреболна… Стало време, стао живот кад ми те убише… Утамничили су нам истину, дете моjе… Насеру, златни љиљан и слобода, теби црна земља…

Братунац

– Ми не тражимо равнотежу злочину – говори Лукић. – Ми тражимо, само, право на правду, jеднаку за све… Децениjе су прошле, а правде за српске жртве нема. Нема ни наде. Народ неправда поново убиjа. Убиjа их такав живот, сурова стварност и крваве успомене. А сада смо са jош дубљим jазом. Коме jе била потребна та британска резолуциjа. Онаj ко jу jе писао, ниjе био овде где сада стоjимо.

(КРАЈ СЕРИЈАЛА)

Извор: НОВОСТИ

 

Везане виjести: 

Злочини муслимана под Орићевом командом (1)

Злочини муслимана под Орићевом командом (2)

Злочини муслимана под Орићевом командом (3)

Злочини муслимана под Орићевом командом (4)

Злочини муслимана под Орићевом командом (5)

Злочини муслимана под Орићевом командом (6)

Злочини муслимана под Орићевом командом (7)

Подриње – Јадовно 1941.

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: