Срђа Пенезић: Не могу да поверујем да су мог оца Крцуна убили

Редитељ Срђа Пенезић за „Новости“ о мистериозној погибији оца, његовој неистраженој заоставштини, бурној историји и победницима…

Мој отац Слободан Пенезић Крцун није убијен! Склон сам да верујем, за разлику од моје мајке и неких других људи, да саобраћајна несрећа код Лазаревца, у којој је тата погинуо, није била инсценирана. Не могу да замислим да би тадашња власт могла да изведе тако прецизну операцију, а да је нико до данашњих дана не разоткрије.

Ово за „Новости“ каже редитељ Срђа Пенезић, син једног од најконтроверзнијих српских политичара, чији живот и никад до краја разјашњена смрт и даље представљају једну од највећих мистерија Брозовог времена.

Док кишно поподне проводимо у једном београдском ресторану, наизглед необавезно, Срђа Пенезић прича о животу у Америци, овом времену, породици, разлозима због којих је Крцун пао у немилост Јосипа Броза. Наш саговорник је имао само 12 година када је, 6. новембра 1964, његов отац, тада на функцији председника Извршног већа Србије, погинуо у саобраћајној несрећи. Одрастајући уз мајку Гроздану, брата Рељу и сестру Виду слушао је приче о оцу, али су му слике из детињства и данас неизбрисиве.

– Био је диван, добар и нежан отац – каже Пенезић. – Изузетно интелигентан. Његова највећа мана, ако је то и била, био је неки цинизам карактеристичан за интелигентне људе. Био је добар према нама деци. У нашој кући је владала либерална атмосфера. Могли смо да имамо своје мишљење, сами смо бирали своје пријатеље. Касније су ми неки људи говорили да не бих причао све што мислим да ми је отац жив. Мислим да нису били у праву.

* Зашто то мислите?

– Био сам добродошао када су моји родитељи седели са својим пријатељима. Могао сам да кажем све што сам хтео. Дружили су се са Добрицом Ћосићем, Милошем Минићем, Браном Црнчевићем, који је био врло симпатичан и драг човек, али је касније отишао политички на другу страну. Код нас је долазио и Александар Ранковић. Били су верни пријатељи, што се најбоље виђало у политичким заокретима. Нису окретали леђа једни другима. Ништа се није променило када је Добрица Ћосић пао у немилост. Он и отац су се знали још из Друге пролетерске.

ТИТО*

Шта вам је остало у сећању од материјала које сте предали Архиву?
– Поклонили смо Архиву једну фотографију на којој је тадашња југословенска врхушка. Сви политичари читају „Политику“, једино Јосип Броз чита „Вјесник“ – прича нам Крцунов син. – Ту се види чији је он краљ био.

* Како је дошло до неслагања између Крцуна и Броза и да ли је ваш отац пао у немилост зато што је, како се тврди, био српски националиста?

– Мој отац је у једном тренутку постао симбол за Србина, сад опет није довољно добар Србин. Још пре него што сам отишао у Америку, било је људи који су говорили „док је било њега“ или „да је њега, Србима би било боље“. Не знам колико је све то тачно. Срећан сам што људи мисле да је мој отац био српски националиста. Пре свега што се ова земља осамосталила и било би ми много горе да је био хрватски националиста. Можда би ми сад неко нешто замерио.

* Како бисте ви одредили вашег оца?

– Мој отац је идеална супротност томе како се данас представљају српски националисти. Бранио је интересе свог краја, а то је ваљда нормално. Ако је требало да се гради фабрика, борио се да то буде у Србији. Био је патриота. Волео српску поезију – ја сам добио име по Срђи Злопоглеђи, а мој брат по Рељи Крилатици. Али моја мајка је била Далматинка. Пола са Хвара, пола са Раба. Лепо су се слагали.

* Зашто се онда сукобио са Титом?

– Дошао је на глас као српски националиста. А он је био само интелигентан човек који је хтео да помогне свом народу и радио је то најбоље како је могао. С временом се све мање слагао са Титом и његовим руководством. Сигуран сам да у некима од списа које сам дао Архиву има трагова о томе. Тата је био без длаке на језику. Није умео да оћути, а Тито није могао да чује критику. Мислим да није осећао ни потребу да је чује, а није ни морао.

* Да ли је могуће да је Крцуна „убила прејака реч“, иако је био херој револуције, први начелник Озне, један од шефова Удбе…?

– Знам да је пред крај живота био у ситуацији да многи од виђених људи нису хтели да га приме и да с њим разговарају. Осећало се да долази крај. Одједном није могао да оде код људи који су му били политички пријатељи. Нису имали времена за њега. Очигледно се тај сукоб заоштравао када се десила саобраћајна несрећа.

* Да ли се ваш живот променио после очеве смрти?

– Изгубили смо оца, али дошла је већа слобода. Док сам био овде, као привилеговано дете често сам чуо, углавном од непоштених, да бих и ја радио исто као они да ми није све већ било дато. Помислио сам да су можда ти људи у праву и отишао у Америку. На моје велико задовољство, испоставило се да су погрешили.

* Зашто сте изабрали баш Америку?

– Волео сам амерички филм, музику. Чинило ми се да су код нас све вредности лажне, а да су у Америци истините. Показало се да то није истина. Свугде је исто.

* Заоставштину вашег оца предали сте Историјском архиву у Ужицу…

– И брат Реља и сестра Вида и ја смо мислили да није важно чија смо деца. Желели смо да створимо сопствени идентитет, па се нисмо бавили оним што је остало иза оца. Те ствари су биле на неком тавану. Када сам се пре три године вратио из Америке, старији и сентименталнији, одлучио сам да их сачувам. Негде у то време срео сам пријатеља чији је отац био функционер у доба комунизма. Рекао ми је да је комплетну очеву заоставштину продао. Разговарао сам са братом и сестром, нико од нас нема деце, али нисмо могли да замислимо да продајемо очеве успомене. У Америци, а и на другим местима, кад помру сви људи из једне породице, све што је остало иза њих иде у ђубре. Ми смо одлучили да ствари поклонимо Историјском архиву у Ужицу.

ТЕЛОХРАНИТЕЉИ

– Чудно ми је да видим да деца политичара или бизнисмена имају телохранитеље – каже Срђа Пенезић.
– У оно време, мој дан је почињао тако што устанем, поједем доручак и изађем напоље. Нико није знао где сам био цео дан. Нико се није бавио тиме да ли ће мене неко да пипне или неће. Живели смо у апсолутној слободи и у тој ситуацији човек сам бира пријатеље.

* Зашто сте одабрали баш ову институцију?

– Није било дилеме. Мој отац је био важна личност у бившој Југославији, али је много волео родни крај. Живот је провео између Београда и Ужица. Поклонили смо Архиву све, осим дубоко личних ствари.

* Хоће ли ратни дневник, у коме ваш отац пише и о формирању Златиборске партизанске чете и о стварању Ужичке републике, бацити ново светло на неке историјске догађаје?

– Нисам га гледао с великом пажњом. Прошлост ме мало интересује, нарочито прошлост мојих родитеља. Желим да верујем да су они били добри људи и да су радили исправно. Знам да неке ствари вероватно и нису, али нећу тиме да се бавим. Прелистао сам дневник, подсетио ме на разне приче бораца које сам слушао кад сам био млад: „Овде ми, тамо они Њемци, а пада нека ситна киша…“ У мени то изазива досаду. Морам да признам да сам идеално погрешна генерација – да сам старији, био бих у рату па би ме то занимало, да сам млађи, не бих слушао приче тих људи у годинама кад су били матори и досадни и опет би ме интересовало. Никад нисам волео историју, јер се победници стално мењају.

* По повратку из Америке добили сте понуду „Филмских новости“ да снимите документарни филм о Крцуну, коју сте у први мах прихватили. Зашто сте сада одустали?

– Помислио сам, ако већ неко мора да ради филм о мом оцу, боље да то будем ја него неко други. Имао бих позитивно-заштитнички став према њему. То можда није фер, али бих га радије заштитио него критиковао. Ми смо осуђени да стално понављамо историју и доказујемо да је наша страна била у праву. Било ми је жао да ту још додајем дрва на ватру, па ми се учинило да је најлепше што могу да урадим за свој народ јесте да тај филм не снимим.

* И какву поруку шаљете?

– Време је да се заборави и Други светски рат и грађански рат, и четници и партизани и љотићевци, да се људи баве будућношћу, а не прошлошћу. Нажалост, то се овде никад неће десити.

БРОЗ РЕКАО МАЈЦИ ДА ЈЕ РАНКОВИЋ УБИО СЛОБОДАНА

* Иако сте ви уверени у супротно, ваша мајка је до краја живота била убеђена да је њен супруг убијен, а не да је реч о несрећном случају?

– Она је била илегалка, од ње се није могло сазнати ништа. Волела нас је, али и штитила. Сећам се да је била разочарана, престала је да иде на партијске састанке. Мени је све то деловало нормално. Људи са старошћу изгубе идеале. Али очева смрт је очигледно јако утицала на њу. Има једна занимљива прича, коју мало људи зна. Давно још, био сам тад дечко, јавио сам се на телефон, с друге стране глас каже: „Овде кабинет маршала Тита“. Мислећи да је то шала мог друга друга, кажем: „Ма дај, Дуле, спусти слушалицу.“ Наиђе мајка, упита шта је, одговорим да зезају, као кабинет маршала, на то ће она „не, не, дај ми слушалицу“. После неколико дана, мајка ми је рекла да иде да се види са Брозом. Мајка је ишла буквално да пита Тита да ли је истина да је наш отац убијен. Он јој је рекао: „Јесте, убијен је“, и додао: „Ако вас занима ко га је убио, убио га је Александар Ранковић“. Нормално, нико од нас у то није поверовао.

Аутор: Драгана Матовић

Извор: НОВОСТИ