Срђан Цветковић: Злочини у име народа!

Историчар др Срђан Цветковић о инициjативи да се напокон обелодани истина о репресиjама комунистичког режима над народом од 1944. до 1953.

О томе да се власт после Другог светског рата обрачунавала са политичким неистомишљеницима, а затим и са непослушницима у сопственим редовима, одавно се већ jавно говори а од скора документовано и обjективно научно истражуjе. Али праве размере те масовне трагедиjе сагледаваjу се тек однедавно, пошто jе др Срђан Цветковић, научни сарадник Института за савремену историjу у Београду, издао тротомну књигу „Између српа и чекића” о репресиjи у Србиjи од 1944. до 1991. и са броjним сарадницима приредио изузетно запажену мултимедиjалну изложбу У ИМЕ НАРОДА! у Историjском музеjу Србиjе (април-август 2014).

Ови проjекти документовано сведоче о томе да како су по окончању Другог светског рата комунисти начинили прави масакр над неистомишљеницима и класним противницима колико jе људи страдало само због другачиjег мишљења, како су и када ликвидирани, и наjважниjе, ко jе осмислио, а ко реализовао, тако паклени план термидора…

Зашто Србиjа 70. година ћути о репресиjи у име комунистичке идеологиjе?

Нико поуздано не зна сасвим тачан броj оних коjе су, непосредно после Другог светског рата, масовно стрељани без оптужнице и пресуде, само зато jер су сметали комунистима да преузму државу, да отму приватну имовину и шире своjу идеологиjу. Документа о томе су делом уништена или се део jош држи под кључем, многе масовне гробнице jош нису откопане или обележене, а држава ниjе ни декларативно осудила насиље и злочине из тог времена, нити jе ресила питање конфисковане и национализоване имовине. Зашто се о томе ћути? Према мом мишљењу наjвише због тога што не постоjи политичка воља да се ове тешке теме из наше новиjе историjе на прави начин отворе. Као да постоjи, по мени неоправдана, боjазан да ће се тиме урушити антифашизам тековине НОБ-е и слично. Напротив jа сматрам да ће управо прича о злочинима и инструментализациjи антифашистичког рата у сврхе jедне бољшевичке револуциjе након њега очистити борбу за слободу од револуционарних наслага и злоупотреба и допринети даљоj афирмациjи правих антифашистичких вредности и демократиjе.

* Ви сте први историчар коjи се системски бави проблемом репресиjе у Србиjи после Другог светског рата. Шта сте после вишегодишњег проучавања званичних докумената и сведочанства преживелих утврдили. Коме jе требао постратни термидор и ко су биле његове жртве?

– Користећи сву доступну документациjу, извукао сам закључак да jе насиље плански вођено И да jе имало своj циљ коjи jе таргетирао нарочито поjедине социjалне групе. Иако ниjе било социjалне групе или друштвеног слоjа у коме ниjе било жртава репресиjе, хапшених и ликвидираних људи. Наjдрастичниjа jе свакако била погођена предратна политичка елита, али ништа мање броjне нису биле ни чистке посленика у култури, образовању, уметности, медиjима, као и индустриjалаца, занатлиjа, кулака тj. богатих сељака на селу и других ,,буржуjа” без чиjе ликвидациjе никада не би могло доћи до наглог друштвеног преображаjа, новог социjално – економског уређења по комунистичкоj идеологиjи.

* У књизи „Између српа и чекића” наглашавате да тачан броj жртава суровог разрачунавања власти са неистомишљеницима ниjе сасвим могуће утврдити jер за многе случаjеве документациjа никада ниjе ни постоjала. Да ли се бар може закључити како jе она организована?

– Та репресиjа jе била планска и цикличног карактера – одвиjала се у таласима. По уласку партизанских jединица у градове, по већ начињеним списковима и на основу доjава, наjпре су хапшени људи и формирани истражни затвори. У прво време док ниjе стигла директива Александра Ранковића, да се с тим престане људи су стрељани без суда а пресуде су касниjе само некима писане за потребе конфискациjе или компромитациjе. О томе су од стране ОЗН-е вођене прецизне и детаљне књиге и спискови стрељаних али нажалост нису за све краjеве и градове подjеднако сачуване.

Као и Октобарска револуциjа и ова jе имала три етапе. Власт се са неприjатељима револуциjе разрачунавала циклично. Прво са политичким партиjама и лидерима коjи су били ван фронта 1944. па су разбиjањем и фузионисањем уништавали странке блиске по политичком опредељењу, а у трећем кругу чистили су сопствене редове jачаjући личну власт партиjског лидера.

* Како су људи тада, уопште сазнавали да су им рођаци или комшиjе убиjани или на робиjи?

– Неки никада нису сазнали, рођаци су им одвођени од стране људи у кожним мантилима или униформама без икаквог обjашњења или касниjег образложења…Ни имена им нису смели помињати… Неке спискове са именима су ради компромитациjе качили по бандерама као да су осуђени у легалном судском поступку заjедно са неким могућим ратним злочинцима. Касниjе после 1945, процеси су били jавни а пресуде су обjављиване по новинама и давана су саопштења о „народним неприjатељима”.

* Постоjе ли писани трагови о налогодавцима, и да ли се из њих може закључити ко jе поименице смислио тако стравичан план за промену државног уређења из монархистичког у социjалистичко?

– Налогодавци су на почетку били сви задужени да спроводе план Одељења за заштиту народа (ОЗН-а) коjе jе званично основано 13. маjа 1944. у Дрвару, декретом Јосипа Броза Тита. За начелника jе постављен члан Централног Комитета КПЈ и Врховног штаба Александар Ранковић, а за његовог заменика Светислав Стефановић Ћећа. На њима jе врховна тj. командна одговорност. Локални официри ОЗН-е су само понегде револуциjи давали лични тон стављаjући некога на црну листу из личних, лукративних разлога, пуке освете…

* ОЗН-а jе организована по узору на сличне службе за чишћење неистомишљеника коjе jе у Совjетском Савезу организовао Стаљин?

– ОЗН-и су на почетку биле значаjне биле инструкциjе совjетског саветника, пуковника Тимофеjева, коjи им jе презентовао искуство совjетске службе НКВД-а. Убрзо, 18. маjа 1944. издато jе Упутство о задацима ОЗН-е као о „мачу револуциjе“ за супротстављање и спољним и унутрашњим неприjатељима. Прво jе створена ОЗН-а за Хрватску, па за Босну и Херцеговину, а ОЗН-а за Србиjу jе настала на Вису jуна 1944. и на њеном челу jе био Слободан Пенезић Крцун, коjи jе до краjа 1944. успео да премрежи целу Србиjу органима ОЗН-е. Београд jе као важан центар имао самостално одељење, основано 16. октобра 1944. коjе jе 1948. потчињено ОЗН-и Југославиjе, као уосталом и републичке. А целом савезном ОЗН-ом руководио jе Александар Ранковић Лека, и био jе директно одговоран Титу као челном човеку Министарства одбране и председнику владе тада ДФЈ. Тек 1. jануара 1948. ОЗН-а, преименована у Управу државне безбедности, (УДБ-а), ушла jе у састав МУП-а Југославиjе, односно Србиjе.

* Како jе функционисала ОЗН-а у Србиjи?

– У прво време, у Србиjи jе било 86 среских повереника, 15 окружних одељења, а на врху су се налазила четири одсека ОЗН-е, за обавештаjни, контраобавештаjни рад, за позадину, и широка мрежа агената, информатора и резидената на терену, кадрови пажљиво изабрани од бораца и међу бескомпромисним комунистима. Они су ишли на школовање у Москву, учили од НКВД-а, али су Совjети били и у одељењима ОЗН-е, коjи су били надлежни за белогардеjске заробљенике и совjетске грађане коjи су после Октобарске револуциjе, побегли пред терором Стаљина и затекли се у Београду.

Седиште савезне ОЗН-е у престоници Југославиjе било jе на Обилићевом венцу у згради ТАНЈУГА, ОЗН-а за Србиjу jе била смештена у згради биоскопа Београд, па потом у Кнегиње Љубице (Змаj Јовина 21), а главни затвор се налазио у Главњачи, на месту данашњег Природно математичког факултета и у Ђушиноj (Рударско-геолошки факултет). У првим месецима док jе на челу ОЗН-е за Београд био Милош Минић из 16 квартова ОЗН-е људе су углавном слали на Бањицу а одатле на стрељање у Лисичиjи поток или на Сремски фронт …

* Грађанство ниjе знало ко су повереници ОЗН-е, они су били у цивилу и шпиjунирали обичан свет?

– Да, и то свуда. У министарствима, предузећима, школама. Чланови КП Југославиjе (КПЈ), добили су улогу денунциjаната, а у великим градовима систем шпиjунаже и контроле, био jе тако раширен да jе свака зграда имала настоjника – шпиjуна. Настоjници зграда су имали задатак да за ОЗН-у контролишу станаре и посетиоце и сарађуjу са агентима задуженим за њихову улицу! О сумњивим лицима вођени су досиjеи, коjи су, опет по совjетском моделу били категоризовани у „противнике власти” према врстама неприjатеља народни неприjатељи, кулаци, ибеовци, екстремна емиграциjа …Агенти су сарађивали на заjедничком циљу искорењивања „неприjатеља” и то по совjетском методу „покривања”: на 10 грађана по jедан повереник!

* Кад би комшиjа-агент приjавио комшиjу као противника власти, да ли jе неко проверавао податке, или jе мотив да се неко нађе у затвору, или буде стрељан, могла бити и љубомора, лична мржња и безразложна осветољубивост?

– Тешко да jе ико проверавао чињенице, посебно непосредно по завршетку рата. Чим jе неко жигосан, или jе у њега уперен прст, често jе одвођен пред стрељачки вод. Касниjе jе ОЗН-а наводно водила истражни поступак, а на суду су врхунски доказ била признања дата у истрази, иако су она често извлачена под стравичном тортуром.

* Кад jе ОЗН-а престала са бесомучним убиjањем и хапшењем и колико–толико покушавала да чињеницама оправда репресиjу?

– Репресиjа се у Србиjи институционализуjе преко воjних судова и судова части већ од фебруара 1945. а jош више,по окончању рата у Југославиjи и после избора и доношења првог Устава нове Југославиjе. Маjа 1946. jе реорганизован и издвоjен Други одсек ОЗН-е коjи jе назван Управа државне безбедности, односно УДБ-а. Трећи одсек jе претворен у Контраобавештаjну службу Југословенске Армиjе (КОС), коjа постаjе самостална служба Воjске, са задатком да заштити Армиjу од деловања спољњег и унутрашњег неприjатеља.

И тада се наставља са прогонима, репресиjама и поjединачним ликвидациjама, али у далеко мањем броjу. Примера ради, више ниjе било депеша попут jедног локалног извештаjа сачуваног у Хрватскоj. Њега jе послао Александар Ранковић, 15. маj 1945. по ослобођењу Загреба. Децидирано пише: „Рад ОЗН-е у Загребу jе незадовољаваjући, за десет дана стрељали сте само 200 бандита. Изненађуjе нас ова неодлучност чишћења Загреба од зликоваца. Радите супротно од наших директива да све радите брзо и ефикасно и све свршите у првим данима”.

* То наређење показуjе да се комунистички режим после Другог светског рата, своjски трудио да пре устоличења судова и других грађанских институциjа, ликвидира што више оних коjи су били сметња комунистичкоj идеологиjи. Зашто су се одлучили на таj корак безвлашћа?

– Вероватно су оправдано страховали да би масовно извођење људи пред судове, узбуркало широке масе, а плашили су се уличних немира и неког пуча, и наравно повратка краљевске владе из емиграциjе. Користили су ту ратну атмосферу страха за идеолошке чистке и политичке прогоне и наравно злопупотребљавали и инструментализовали антифашизам кроз често паушалне и нетачне оптужбе за колаборациjу и ратне злочине.

* Да ли сте из обимне документациjе коjу сте видели могли да наслутите по ком су критериjуму вршили репресиjу и jесу ли њихови идеолошки циљеви били наjважниjи?

– Пре свега су желели да се отресу припадника ,,буржоаског слоjа”, индустриjалаца, занатлиjа и трговаца. Потом су им сметали свештеници, па интелектуалци, професори универзитета. Припадници предратне политичке елите махом антикомунистичке. Ликвидирали су примера ради, професоре Илиjу Пржића и Бранка Поповића коме су накачили злочин да jе цинкарио студенте комунисте и потписао Апел 1941. године, иако то ниjе урадио. Прва тачка у његовоj оптужници била jе да jе он био противник Народног ослободилачког покрета. Раденко Станковић, признати кардиолог и краљевски намесник,ухапшен jе и осуђен на 12 година, у међувремену се разболео и умро. Он jе био угледни доктор медицине, чак и светски признат пре рата краљевски намесник.

Књижевник Глигориjе Божовић се на jедноj сахрани истрчао, критиковао Народно ослободилачки покрет и његове челнике па jе одмах, по ослобођењу 5. jануара 1945. стрељан. У Србиjи jе ликвидиран чак секретар Црвеног крста Петар Зец што jе преседан у Европи…

Власт се ниjе разрачунавала само са политичарима, већ и са државним чиновницима. Чак су и министри и предратни чиновници у неполитичким министарствима – за пољопривреду или социjалну политику били стрељани што ниjе био случаj ни у jедноj Немачкоj, Аустриjи, Францускоj. На пример, нацистички министар финансиjа jе осуђен у Нирнбергу на само 10 година затвора рецимо…

Оптужнице су биле штуре и непрецизне – с квалификациjама дела попут: народни неприjатељ, противи се народноослободилачком покрету, организовање против друштвеног уређења, организовање групе за преврат…

* Револуционарна власт jе елиминисала некомунистичку уметничку елиту Србиjе сматраjући да се ни они неће уклопити у нови социjални миље?

– О томе можда наjбоље сведочи документ у коjем jе Милан Трешњић, начелник ОЗН-е, описао на коjи се начин ослобађао политичких и класних неприjатеља. Сведочио jе да jе само у 12. кварту на Дедињу, ликвидирао око 800 – 900 људи за два – три месеца краjем 1944. Што потврђуjу и сачуване књиге стрељаних из архиве државне безбедности.

У Србиjи jе чак страдало 15-ак глумаца што jе преседан у Европи а наjпознатиjи су свакако Јован Танић и Александар Цветковић са оптужбом да су забављали народ у емисиjи Радио Београда „Весељаци“. Наводно, jедан jе на сцени изговорио: „иду партизани”, а други питао „Ко иде, патлиџани?”.

Мање jе познато да су у аматерском позоришту на Чукарици, у коjем jе играо и Милан Срдоч, партизани стрељали jош четворицу глумаца. Срдоч jе преживео jер jе био међу оним срећницима коjе су партизани, уместо на стрељање, краjем 1944. слали на Сремски фронт да се у jединицама Југословенске армиjе боре против немачке воjске коjа се повлачила са Балкана.

Један глумац Лазар Јовановић се грешком нашао на списку стрељаних обjављеном у Политици 27. 11. 1944. наводно суђених пред Воjним судом првог пролетерског корпуса.Таj списак 105 заправо 104 стрељана сведочи о анархиjи и масовности злочина и ниjе jедини на коjем су се нашли и живи људи.

Хапшено jе jош много уметника, али њих jе, бар како jе сведочила Олга Спиридиновић, од стрељања спасила Митра Митровић и Милован Ђилас, пошто су неколико недеља провели у затвору.

Ти коjи су се спасли, попут Жанке Стокић, касниjе су извођени пред Суд части, коjи jе додуше био институциjа кратког даха замишљен да се jавно, морално на стуб срама ставе они коjи су сарађивали с Немцима или су желели капитализам и Краља.

* Једно цело поглавље ваше књиге „Између српа и чекића” посвећено jе репресиjи у култури – на коjи jе то начин утицано на таj ресор?

– Поред већ поменутих репресиjа на Универзитетима, забрањивани су филмови, провођена цензура, сузбиjана jе слобода медиjа…Али, су се дешавале и далеко горе ствари. Многи глумци стрељани су и утамничени, jер су забављали народ и водили га у грех. Десетковани су и новинари. Стрељани су и Јован Тановић, jедан од директора „Политике“, Велибор Бата Јовановић, спортски новинар „Обнове“, Глишић Душан, технички уредник «Новог времена», па Богдан Симић, Александар Бабовић…

* Ипак, ОЗН-а jе стрељала и многоброjне „обичне” људе. По ком су принципу они бирани за одстрел? Да ли jе ОЗН-а имала доушнике и по еснафима?

– Да. И они су углавном били плаћени или су им обећаване функциjе после формирања нових институциjа. Цинкарили су дакле приjатеље и колеге и из кариjеристичких а не само из личних побуда. Власти су требали такви људи. Поратна опозициона ,,Демократиjа“ коjе jе иначе забрањена после седмог броjа уочи избора новембра 1945. Баш кад jе донела jедан поспрдан чланак баш на тему партиjских прелетача и кариjериста коjи не бираjу средства. Многи од тих кариjеристичких доушника или пак људи коjи су се препоручивали вршећи репресиjу касниjе су добили заслужену награду, дошавши на високу партиjску функциjу за коjу су заложили главу свог комшиjе или колеге…Таквих не недостаjе ни данас.

* Било jе и оних коjи су игром судбине избегли стрељање. Шта се дешавало са њима?

– „Срећници“ коjи би у првом таласу избегли стрељачки вод, награђивани су углавном одласком на Сремски фронт, где су, имали шансу да преживе. Али много их се тискало по затворима. У Србиjи, они су били претесни да приме све коjи су били осуђени да ко зна због чега робиjаjу. Примера ради, у Забели, коjа jе пре Другог светског рата имала места за око 500 затвореника, од 1945. до 1951. године, смештано jе и стоструко више. За тих шест година кроз Забелу jе прошло 42.000. Били су и у истуреним обjектима, jер унутра нису могли сви да стану. У нормално време, у ћелиjама jе било по троjе, четворо људи. Имали су право да пиши, пуше, шетаjу…

Слично jе било и у Сремскоj Митровици. После рата у ћелиjама тог затвора, у коjима jе раниjе било по 15 затвореника, боравило jе и преко 200. Имали су собног старешину коjи jе цртао кредом 50 центиметара са два метра, колико jе припадало сваком утамниченом када легне да спава. Спавало са на бетону и слами без греjања и кревета до почетка педесетих. Сличне услове описуjу и голооточани. Невероватан jе податак да jе за наредних пола века кроз српске затворе прошло jе исто људи колико и за тих шест година. Тада jе годишње у ћелиjе стизало 6.000 до 9.000 нових затвореника, а касниjе jе таj броj „пао“ на 500 до 1.000 људи.

* Постоjе ли неке збирне процене о затвореницима тог периода голготе?

– Процене су да jе у послератном периоду, до 1953. године, кроз затворе прошло око 200.000 људи, мада би таj броj могао да буде и много већи, пошто су многи хапшени без икаквих судских одлука. Званично циркулише податак да jе од њих, око 56.000 људи убиjено а да су половину чинили Мађари и Немци у Воjводини, коjи су неретко колективно кажњавани па су цех платили и многи невини цивили…У Србиjи jе евидентирано наjмање око 211 локациjа таjних гробница. Ни jедна до данас ниjе званично обележена а симболично су ексхумиране само две.

* Један од познатиjих случаjа jе и осуда Борислава Пекића?

– Пекићу jе суђено касниjе 1949. године. Савез демократске омладине Југославиjе звала се Пекићева омладинска опозициона група. Овакве групе су масовно хапшене у првоj децениjи иза рата широм Србиjе. Њих 15 осуђено jе на преко 120 година затвора. Пекић jе добио осам, жалио се, а онда му jе казна удвостручена. Касниjе jе по сукобу са Стаљином амнестиран 1953. али му jе здравље било траjно нарушено.

Суђен jе и професор и лидер левих земљорадника др Драгољуб Јовановић. Затим Коста Кумануди – оваj времешни политичар Демократске странке добио jе 1О година затвора. Суђен jе адвокат са процеса Драгољубу Михаиловићу Драгић Јоксимовић. На истом суђењу осуђен jе професор Слободан Јовановић на максималну временску казну као издаjник и колаборант… Дугачка jе листа образовних и угледних људи коjи су се нашли у Сремскоj Митровици или Забели…

* Док сте као сарадник Института за савремену историjу, претраживали документациjу затвора у Сремскоj Митровици, нашли сте изванредна историjска документа. О чему се ради?

– Имао сам среће да нађем судску пресуду где jе осуђен др Драгољуб Јовановић, доктор наука са Сорбоне а онда професор Правног факултета у Београду и лидер Народне сељачке странке. Он ниjе био био издаjник, шпиjун и страни плаћеник, како се децениjама тврдило. У архиву КПЗ Сремска Митровица пронађена jе његова пресуда што jе дуго било препрека политичкоj рехабилитациjи. Драгољуб Јовановић и Жанка Стокић су, иначе, наjпознатиjе жртве политичке репресиjе, чиjи су процеси доскора тапкали у месту због загубљених пресуда због чега jе оспоравана судска рехабилитациjа иако им jе суђено jавно, иако jе то ондашња штампа преносила.

У затворском досиjеу др Јовановића, осим пресуде на седам куцаних страна, налазе се и подаци о његовом владању, болестима, активностима од октобра 1947. године, када jе дошао у затвор, па до краjа тамничења 1955. године. Датирана на 6. октобар 1947. године, заjедничка пресуда Драгољубу Јовановићу и Фрањи Гажи, оптужуjе их да су имали контакте са страном обавештаjном службом. Под маском Сељачке странке, наводно, „окупљали су елементе неприjатељски расположене према народноj власти, ради роварења и подривања постоjећег друштвеног и државног уређења ФНРЈ“. Стављало му се на терет да jе у време рата кочио народноослободилачку борбу, био на страни неприjатеља, одбиjао позиве присталица НОБ-а да дође на слободну териториjу.

Случаj његовог прогона jединствен jе у српскоj историjи. Пола века се борио за своjа политичка убеђења, а ниjе био погодан ниjедном режиму. Двадесет година прогањао га jе десничарски режим Краљевине СХС, касниjе Југославиjе. А последње три децениjе живота био jе жртва комунистичких власти, коjе су га сматрале десничарем. Хапшен jе и пре и после рата и укупно 13 година провео у затвору.

За себе jе говорио: „Хапсила ме монархиjа, хапсила ме република. За капиталисте сам био комуниста, а за комунисте реакциjа. Тринаест наjбољих година провео сам у тамници као да сам наjгори и наjштетниjи човек.“

* Ви сте обрађивали и податке о ликвидациjи ратних заробљеника?

– Да, у обjављеним документима налазе се и подаци о броjу логорисаних и стрељаних Немаца, као и активиста квислиншких формациjа и припадника Југословенске воjске у отаџбини. Наводи се да jе до краjа 1945. године, у логорима било 117.485 Немаца, нелогорисаних 12.895, укупно 130.380. Од тога jе преко 83.000 жена и деце. Само у Воjводини jе било преко 150.000 логорисаних и 6.000 нелогорисаних, Немаца. Један документ говори о 114.415 заробљених домаћих квислинга у немачким и другим формациjама. Према другим извештаjима до половине 1945. кроз затворе ОЗН-е у Воjводини укупно jе прошло 5.025 особа. Таjна служба jе на териториjи Воjводине стрељала 9.668 лица и то 6.763 Немца и 1.776 Мађара, од тога у Срему преко 1.000, њих 985 ван и 108 из затвора.

* Где jе било наjмасовниjих стрељања ратних заробљеника?

– Наjмасовниjа стрељања заробљених без суђења десила су се на териториjи Словениjе у другоj половини маjа 1945, о коjима детаљно сведочи низ докумената. Нарочито су речите депеше коjе jе слао генерал-маjор Раде Хамовић, с псеудонимом Мики: „Бригада jе стигла двадесетог у 6 сати. Повезани смо са ОЗН-ом. Задатак наше бригаде jе ликвидациjа четника и усташа коjих има две и по хиљаде. Јуче нам jе погинуо несрећним случаjем командант другог батаљона на стрелишту друг Мома Дивљак. Данас смо наставили са стрељањем. Бригада jе смештена у граду.

Или: „Налазимо се на истоj просториjи. У току целог дана радили смо исто што и jуче (ликвидациjа). По наређењу упутили смо jедан воз са jедним чланом штаба батаљона да спроводи заробљенике у Загреб. Кад се врате jавићемо.“

У ликвидациjе су биле укључене и друге партизанске бригаде. У другоj депеши стоjи:” По наређењу штаба наше бригаде, батаљон jе имао задатак ликвидирања народних издаjника. Због извршавања постављеног задатка ниjе се никакав рад одвиjао у току дана… Током прошлог дана обављали смо исти задатак”.

* Шта jе комунисте натерало да обуставе терор и ко се усудио да први каже: „доста!”

– Занимљиво jе да се jош краjем новембра 1944. помиње директива по коjоj „ОЗН-а нема овлашћења да врши ликвидациjе без суда, осим нарочитих изузетака”. Међутим, ликвидациjе су настављене па jе Стево Краjачић на састанку начелника и руководства краjем jула 1945. поново упозорио: „Другови, престаните коначно с ликвидациjом! Не зато што jа жалим неприjатеља, jа не жалим ни мога оца, него зато што се у народу куjе, руjе. Ми морамо настоjати да нађемо нов начин са коjим ћемо исте неприjатеље одстранити. Ми сада имамо воjне судове и суд националне части.“

Чини ми се да се заустављање ликвидациjа без суђења обjашњава, не чињеницом да jе то злочин или разлозима хуманости, већ узнемиреношћу у народу и уско партиjским интересима.

Индикативно jе да jе и Милован Ђилас у своjим мемоарима слично упозорење ставио у уста самог Тита коjи jе наводно у jесен 1945. на Политбироу КПЈ узвикнуо: „Престаните већ jедном с тим ликвидациjама, смртна казна нема више ефекта!“. Не улазећи у истинитост ових навода, тек од друге половине 1945. ликвидациjе без суда полако постаjу реткост, а државно-партиjска репресиjа се углавном институционализуjе.

* За ту врсту ругања правном систему никада нико, до данас, ниjе одговорао. Зашто?

– Пошто се одвоjио од Информбироа и Стаљина, Тито jе морао, да би изгладио односе са Америком, да се ослободи старих грехова. Тако jе краjем педесетих почело прикривање свих репресиjа извршених до 1954. У циљу што стручниjе и ефикасниjе ревизиjе документациjе у свим републичким секретариjатима за унутрашње послове и у ССУП по паду Ранковића 1966. Формиране су комисиjе са задатком да организуjу радне групе састављене од активних и пензионисаних радника УДБ-е коjе би обавиле уништавање документациjе, док jе у савезном СУП-у jедно време оваj посао обављала посебна jединица. До краjа 1966. извршена jе груба класификациjа и већина докумената jе одабрана за уништавање. Приликом ревизиjе материjал jе подељен у три основне групе: материjал коjи остаjе у поседу СДБ, материjал за предаjу служби jавне безбедности, воjним службама или научним и другим институциjама и коначно материjал за уништење. Може се речи да су на Брионском пленуму 1966.године, осуђене и неке злоупотреба УДБ-е и ванзаконско деловање ОЗН-е од 1944. Али да jе систем остао непромењен и да jе са репресиjом настављено само на софистицираниjи начин.

По паду комунистичког режима што из недостатка политичке воље и недоступности документациjе али и нових ратова и злочина коjи су наступили деведесетих ови злочини су гурнути под тепих и до скоро нико се њима озбиљно ниjе бавио.

* Да ли се зна колико jе доказа о репресиjи спаљено средином шездесетих година?

– Постоjи податак да jе до краjа 1968. од укупно 2.754.923 разних досиjеа, колико их се 1. jула 1966. налазило у документациjи Службе државне безбедности (СДБ), спаљено чак 2.141.155. Њих 153.598 уступљено jе Служби jавне безбедности, Служби безбедности ЈНА, научним институтима и архивима. Само jе 460.170 досиjеа задржано у документациjи СДБ-а.

* У коjим су републикама СФР Југославиjе били наjажурниjи у уништавању доказа о репресиjама?

– Процентуално, наjвише уништених или предатих досиjеа било jе у савезном СДБ чиjа jе архива готово у потпуности ликвидирана. Умањена jе за више од 95 одсто, оставши од 364 са свега 17 хиљада досиjеа. У СДБ Хрватске архива jе смањена за око 87 одсто, од 826 фонд се свео на 102 хиљаде, у СДБ Словениjе за око 86 одсто, у СДБ Македониjе око 85 одсто, а у СДБ Србиjе око 82 одсто. Од тога на Косову свега 52 одсто. Наjвише jе докумената сачувано у СДБ Босни и Херцеговини 77 одсто и у СДБ Црне Горе где jе уништено 73 одсто Архивског фонда.

* На срећу, било jе поjединаца коjи су знали да jе спаљиване jош jедан, нови злочин, после првобитног? Ипак jе нешто документациjе сачувано?

– Да. У Хрватскоj и Словениjи примера ради, недавно, у Загребу, чак и публиковано 116 докумената ОЗН-е. У књизи „Документи-партизанска и комунистичка репресиjа и злочини у Хрватскоj 1944-1946“, група хрватских историчара и архивиста, у потпуности расветљаваjу механизам и интензитет државно-партиjске репресиjе у том периоду.

У Словениjи се у цео посао укључила држава, оснивањем комисиjа и укључивањем jедног одељења министарства унутрашњих послова у истраживање злочина после Другог светског рата. Обележене су гробнице, обављене извесне ексхумациjе, делимично пописане жртве, па чак и покренут поступак против поjединих актера, попут случаjа Митjе Рибичича.

Чувању грађе допринели су и поjедини политичари или радници и функционери СДБ, из сасвим личних разлога, вероватно схватаjући историjски значаj грађе. Наjбољи примери за то су заоставштина Едварда Кардеља, Титовог „кадровика“ из Словениjе или новинара Драгана Витомировића, сарадника СДБ коjи jе касниjе постао новинар и многе спашене документе обелоданио у вашоj Ревиjи 92, и касниjе у његовоj Тимочкоj крими ревиjи.

Државна комисиjа за таjне гробнице убиjених након 12. септембра 1944. у Србиjи и друге комисиjе коjе су се у новиjе бавиле сличним питањима установиле су да постоjи jош увек на срећу довољно сачуване грађе о комунистичкоj репресиjи и то наjчешће у виду књига и спискова стрељаних, разних елабората, службених докумената ОЗН-е итд. Тако да нико нормалан и добронамеран данас не може спорити интензитет и механизме терора коjи jе добро документован. У томе jе у ствари наjвећи допринос ових институциjа иако нису одмакле далеко у обележавању гробних места и ексхумациjама. Но ни то ниjе мало.

* Мислите ли да jе историjа изгубила велики део истине због спаљивања досиjеа и уништавања документациjе?

– За историчаре jе сваки документ драгоцен. Посебно нам jе стало до оног дела документациjе коjа говори о злоупотребама Службе, коjи су били предмет осуде на Брионском пленуму. Он би био од непроцењиве користи српскоj историографиjи, и допринео да се jасниjе сагледаjу метода рада и инструменти Службе, али и политички и друштвени процеси у Југославиjи. Посебно обим и начин кршења људских права.

Ипак ниjе све уништено, постоjи данас заиста довољно доступних докумената да се утврди и да се спозна обим репресиjе као и реконструише сам механизам терора. Постоjе детаљни пописи и базе жртава коjа jе сачинила Државна комисиjа. Све више се обjављуjу документи и снимаjу документарни филмови, приређуjу изложбе попут мултимедиjалног проjекта У ИМЕ НАРОДА! коjи jе привукао знатну пажњу jавности. То jе значаjан помак у односу на оно што смо имали раниjе. Ипак то jе тек почетак и за њега су заслужни пре поjединци и њихов ентузиjазам него државне институциjе и политичари коjи се jош увек чуваjу ове за њих ,,вруће теме“.

Разговарао: Марjан Манић

Кликните на слику или ОВДЕ

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

Везане виjести:

Срђан Цветковић, у име народа: Да се не … – Jadovno 1941.

Извештаj са трибине У име народа. Репресиjа у Србиjи 1944 …

Слике мрачне прошлости – Jadovno 1941.