СРБОВАЊЕ

Уколико неко има анимозитет према наслову чланка, нека прескочи чланак или нека га прочита до краја. Нажалост, често пута сам чуо како се људи одређују према овоме појму, отприлике на сљедећи начин: „Шта ће ти празно србовање? …Много они србују… Или србуј или мируј. „

И слично томе.

Пише: Ђорђе Стојсављевић

Никада нисам чуо, аналогно овој ријечи да се може енглезовати, французовати или дојчовати. По свој прилици тај израз србовање  створили су сами Срби.
И никада се нисам досјетио да сазнам шта су ти људи подразумјевали под србовањем и какав су став имали према онима који србују.

Чуло се и оно: „Лако је бити Србин у Србији али није ван Србије.“ Као да једино у Србији можеш и требаш бити то што јеси. Као да човјек свој дух и своје гене не носи  са собом.

Да одмах на почетку нагласим да је за мене бити Србин нешто што се подразумјева и сматрам да то не треба никоме „набијати на нос“ или спочитавати. То је осјећај који носиш у себи и у вези са њим – или га имаш или  немаш. Трећега нема. Можда је и ова кратка исповјед одбрана од потенцијалних прозивки, да је и писање на ову тему – србовање.
Срби ријеч србовање врло често користе као израз прекорјевања према онима који „србују“. Као да им је то неко наметнуо. Па кад је изговарају, потруде се да то још понеко чује. Вјероватно да се стекне утисак како су они исправни грађани (можда и Срби) јер не србују и уз то још опомињу ове што србују.

Исправни према коме?
Својевремено је за тај израз постојао један безличнији назив, али назив који је био озакоњен. Старији се вјероватно сјећају не тако давно формално укинутог вербалног деликта. Посебно се могу сјетити они који су га осјетили на властитој кожи.

Србовање се дакле могло подвести под вербални деликт, а да се сама ријеч србовање не помене. Филозофија стваралачке логике увијек је налагала да се за праве и велике ствари ваља жртвовати. Или, што би наш народ рекао: „Нема великих ствари без велике жртве…Не може се добити битка под јорган-планином…“ Мада сам и ту постао скептичан, јер кад је у питању стварање потомства, онда се нешто може урадити и под јорган-планином. Дакле, србовање или вербални деликт. Све више ми се намеће закључак да су обе ове ријечи везане за некакав прекршај, нешто што није пожељно, од чега власти зазиру.

По свој прилици то би могла бити истина. Истина је оно чега се власт највише плаши.

Није џабе настала изрека: Ко истину гуди, гудалом га по прстима бију. Само да вас подсјетим на ону скаску када су се лаж и истина купале у истом језеру, па лаж изишла прва из воде и обукла одјело од истине, а истина није хтјела да узме одјело од лажи, па је ходала по свијету гола.

Зато сви воле лаж преобучену у одјело истине, а голу истину скоро нико.

Србовање је дакле (оно право, непреобучено, већ голо) говорење истине свугдје и на сваком мјесту. Бити спреман стићи и утећи и на страшном мјесту постојати. Говорење истине скоро по правилу подлијеже осуди средине или закона. Као и онај пијевац што рано кукуриче. Код вриједног газде добивао би жито, а код лијеног обично завршавао у лонцу. Све зависи само од тога колико је неко друштво слободно.

Зато се и сматра да ријеч Србин значи слободан човјек, јер само слободан човјек може говорити истину без страха за посљедице. Када год Србин није био слободан, добивао је друга имена: раја, влаји, морлаци, моровласи, шокци, шизматици.

И онда, то хоћеш ли србовати, зависи највише од тебе.

Бог је човјеку дао ум и срце да врши избор. Да има своје ја и да по своје мишљење не иде код шефа, у општину или негдје друго.

При томе само да подсјетимо и на ону народну пословицу: „У лажи су кратке ноге“.