Srbin na olujnom slavlju u gradu kralja Zvonimira

Kome i zbog čega je Veljko Džakula bio potreban u Kninu kao predstavnik Srba iz Hrvatske, šta je time izgubio a šta dobio on i njegov narod i kakav značaj za Hrvate ima Oluja, pored činjenice da je zauvek rešila srpsko pitanje? 

Bio je četvrtak, tri dana pred „olujnu“ proslavu u Kninu, negde između osam i pola devet, u vreme prve jutarnje kafe, kada mi je zazvonio telefon; na vezi Veljko Džakula. Moli da mu kažem šta mislim o pozivu, dobio ga je dan ranije iz Kabineta predsednika Hrvatske, Iva Josipovića, da se u nedelju pojavi u Kninu, na obeležavanju 17. godišnjice „Oluje“. Iznesem mu ono što mislim, a lako možete pretpostaviti šta, i razgovor se okonča za nekoliko minuta.

SRBINU NIJE TAMO MESTO

Dva sata kasnije Džakula ponovo zove i kaže: Evo, sad me je lično zvao Ivo Josipović i traži da dođem u Knin. Ne znam šta da radim. Nekoliko puta je naglasio da sve žrtve treba uvažavati, da žrtve ne smiju imati nacionalni predznak, da će i on i rukovodstvo Hrvatske znati da cene moj dolazak…Veljko, kažem mu, u Kninu nije parastos, odavanje pošte poginulim Hrvatima. Tamo je slavlje, dernek, proslava Dana državnosti utemeljenog na „Oluji“, kao znak, sećanja na „veličanstvenu policijsko-redarstvenu akciju koja je oslobodila okupirane delove Hrvatske“. To nikakve veze nema sa žrtvama. Ni jednom Srbinu tamo nije mesto. Haški tribunal je i „Oluju“ i generale koji su u njoj imali najznačajniju ulogu svezao u klupko zvano „ udruženi zločinački poduhvat“. Uostalom, Milorad Pupovac, onakav kakav je, nikada nije otišao u Knin na dan „Oluje“.
Veljko ćuti, ja nastavljam: Da te Josipović, ili Milanović, svejedno je, zovu u Vukovar, na Ovčaru, gde su streljani zarobljeni Hrvati, ja bih te nagovarao da odeš i sve bih učinio da te odbranim od mogućih srpskih zamerki. Pokloniti se senima mrtvih je ljudski, to niko razuman ne sme da ospori, da zameri, ali tebe, ponavljam mu nekoliko puta, ne zovu na parastos već na slavlje povodom proterivanja 220 hiljada tvojih sunarodnika. I još nešto -pokušavam da iznesem što više argumenata, verujući da se Veljko zaista lomi – moraš imati na umu da je Krajina u vreme pokretanja „Oluje“ bila pod zaštitom Ujedinjenih nacija što isključuje svaku priču o legitimitetu napada i celokupne operacije. Da, i ja tako mislim, odgovara Džakula i završavamo razgovor.
Tek kasnije saznajem da je Veljko toga dana zvao još nekoliko ljudi, u Hrvatskoj i Beogradu, sa istim pitanjem iako je, posle svega, savršeno jasno da je on pre tih razgovora doneo odluku o odlasku u Knin, a od nas je tražio podršku.

PORUKA UPUĆENA NA DVE ADRESE

U subotu, 24 sata pre početka ceremonije u Kninu, hrvatski mediji emituju informaciju da na proslavu „Dana državnosti i domovinske zahvalnosti“, prvi put dolazi i jedan predstavnik Srba, Veljko Džakula. Tako je i bilo. Gledao sam izveštaje iz Knina, sa govorima Josipovića i Milanovića, i ne mogu se oteti utisku da su i jedan i drugi govorili imajući u vidu da je na nekoliko metara od njih „jedan od predstavnika Srba iz Hrvatske“.
Za razliku od prijašnjih godina, kad se taj za Hrvate najvažniji praznik obeležavao na fudbalskom stadionu, sa smotrom dragovoljaca i ratnih zastava, uz brojne govornike, sećanja na ulazak hrvatske vojske u Knin, i sve to uz mnogo jeftine patetike, naduvanog domoljublja, loše prikrivenog antisrpstva -ovogodišnja proslava spuštena je u centar grada, trajala je kratko a čulo se ono što do sada nikada nije; priznanje zločina počinjenih nad Srbima. I od Josipovića i od Milanovića. Za to im je nema sumnje, kao scenografija, trebao Džakula, a kome je poruka zaista upućena – Briselu, Beogradu ili na obe adrese – videće se relativno brzo. Samo nekoliko sati po okončanju slavlja Josipović je izjavio da su Srbi u Hrvatskoj, preko svog predstavnika Džakule priznali „Oluju“ kao legitimnu oslobodilačku akciju.
Interesantan je podatak da ni jedan od trenutno ključnih ljudi Republike Hrvatske u obraćanju okupljeniima (skup je direktno prenosila i Hrvatska televizija) nije spomenuo generale Gotovinu i Markača, inače opšte mesto u govorima proteklih godina, kada su aplauzi na ta spominjanja trajali i po nekoliko minuta. Istina, jedan od penzionisanih pripadnika specijalne jedinice hrvatske vojske nosio je, sve vreme trajanja svečane ceremonije, veliki portret generala Markača, čak se za vreme podizanja zastave na Kninskoj tvrđavi i kraćeg govora Iva Josipovića, našao skoro rame uz rame sa predsednikom Hrvatske.

OBEĆANjA DATA BRISELU

A šta je Veljko Džakula postigao u nekada glavnom gradu Republike Srpske Krajine? Srbima u Hrvatskoj zbog njegovog poteza neće biti ništa bolje ali zato sigurno hoće njemu samom i Srpskom demokratskom forumu, čiji je predsednik. Na to su ukazali gotovo svi kritičari Veljkove odluke, podsećajući da baš on već godinu dana u javnosti Hrvatske poteže priču o velikim sumama novca koje Milorad Pupavac dobija iz državne kase Hrvatske, na ime pomoći srpskoj manjini, uz stalno naglašavanje da ta sredstva Pupovac troši sa svojim najbližim saradnicima, umesto da ih ulaže u razvoj kulture, društvenog života, informisanja Srba u Hrvatskoj. E, sada će se taj novac, ili jedan njegov deo, slivati u kasu Veljka Džakule. Moguće je da vlada Zorana Milanovića, u vreme pred formalni ulazak Hrvatske u Evropsku uniju, ispuni neka obećanja data Briselu, ponudi Srbima u Hrvatskoj ono što im inače pripada a što nisu mogli da ostvare svih ovih godina. Taj „ustupak“ Džakula će verovatno pripisati sebi, opravdavajući tako odlazak u Knin.
Inače, biografija Veljka Džakule – njegovo političko angažovanje na početku krize u Hrvatskoj, članstvo u SDS-u, hapšenje u Beogradu – relativno je poznata, a i ne vredi trošiti reči, tim pre što njegova buduća uloga u političkom životu Srba u Hrvatskoj neće imati ni približno takav uticaj na stvarnost kakav sada, verujem, očekuje Džakula.
Pojavljivanje Džakule u Kninu izazvalo je burne reakcije u Hrvatskoj. Svega tu ima; od zamerki Josipoviću što ga je zvao, protesta hrvatskih dragovoljaca, odobravanja, ignorisanja, do budalaština kakve je izrekao Žarko Puhovski, da je Džakula hrvatski most prema predsedniku Srbije, Tomislavu Nikoliću, s obzirom da ga je, Nikolića, podržao u trci za predsednika. To mu dođe da je Džakula čovek sa velikim ugledom u Srbiji. Ima Puhovski i većih lakrdija na temu srpsko-hrvatskih odnosa, iz kojih je vidljivo da taj u Hrvatskoj, ali i u Srbiji, veoma cenjeni analitičar, ne poznaje čak ni elementarne činjenice. Tako je, gostujući na HRT-u kazao da ove godine iz Beograda nisu došle teške reči u vezi sa „Olujom“ jer novo rukovodstvo Srbije – Nikolić i Dačić – za razliku od Tadića, ima nečistu savest, kaže Puhovski, dodajući da bi upravo to u budućnosti moglo da predstavlja veliku prednost Hrvatske u odnosima sa Srbijom.

OSTVARENjE HRVATSKOG SNA

Stara je to priča koju na stranicama „Pečata“ razvlačim kao koru za pitu evo već dve godine; radi se o definiciji rata vođenog u Hrvatskoj. To će trajati sve dok službeni Beograd ovu temu ne stavi na sto, javno je otpakuje i kaže pravu istinu. Suprotnu od one koju sugeriše Puhovski.
Nikada za ovih dvanaest godina koliko je prošlo od pada Miloševića, nije bilo težih kvalifikacija na račun „Oluje“ od onoga što je na svim nivoima izrečeno pre neki dan u Beogradu. Znači, nije se ćutalo kako tvrdi Puhovski (prvi put je RTS tome posvetio odgovarajuću minutažu u Dnevniku) a govoriti o nečistoj savesti „druge strane“ iz grada koji je osmislio i u praksi realizovao plan progona oko 400 hiljada Srba – što iz Krajine, što iz urbanih delova Hrvatske, više je od licemerstva i bezobrazluka.
Što se tiče „Oluje“ i njenog obeležavanja, značaja i privrženosti prosečnom hrvatskom srcu, treba imati na umu dva elementa. Prvi je opštepoznat; „Oluja“ je rešila srpsko pitanje u Hrvatskoj, očistila tu državu od Srba, ostvarila san ogromne većine hrvatskog naroda. Ako neko misli da preterujem upućujem ga na ćutanje, strašni muk većine Hrvata 1941. i 1942. godine pred zločinima koje je njihova NDH činila nad Srbima, kao i na muk tog naroda na ono što je Tuđmanova vlast, pre početka rata uradila na ustavnom i zakonskom minimiziranju Srba u Hrvatskoj, njihovom omalovažavanju, diskriminaciji, satanizaciji i naposletku fizičkom ugrožavanju. Ne sećam se da je Žarko Puhovskli tada govorio o nečijoj nečistoj savesti.
Drugo, „Oluja“ je prva i jedina pobeda hrvatske vojske u istoriji tog naroda. Na stranu što u toj operaciji pravoga rata nije ni bilo, što su prve udare na srpske položaje obavili Amerikanci u avionima NATO alijanse, što su akciju osmislili penzionisani američki generali, sve je to ovde manje važno od činjenice da je baš u „Oluji“ ostvaren hrvatski san o sopstvenoj, čak pobedničkoj, armiji izrasloj iz samostalne hrvatske države. Možda su Hrvati nekada i imali vojničkih pobeda, tamo u jedanaestom veku, pod kraljem Dmitrom Zvonimirom, ali od tada je prošlo hiljadu godina, dovoljno za sazrevanje „tisućljetnog sna o hrvatskoj državi“. I hrvatskoj vojsci, naravno. Otuda kod Hrvata ovo dodatno oduševljenje „Olujom“.

Izvor: Pečat

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović