Србин на олујном слављу у граду краља Звонимира

Коме и због чега је Вељко Џакула био потребан у Книну као представник Срба из Хрватске, шта је тиме изгубио а шта добио он и његов народ и какав значај за Хрвате има Олуја, поред чињенице да је заувек решила српско питање? 

Био је четвртак, три дана пред „олујну“ прославу у Книну, негде између осам и пола девет, у време прве јутарње кафе, када ми је зазвонио телефон; на вези Вељко Џакула. Моли да му кажем шта мислим о позиву, добио га је дан раније из Кабинета председника Хрватске, Ива Јосиповића, да се у недељу појави у Книну, на обележавању 17. годишњице „Олује“. Изнесем му оно што мислим, а лако можете претпоставити шта, и разговор се оконча за неколико минута.

СРБИНУ НИЈЕ ТАМО МЕСТО

Два сата касније Џакула поново зове и каже: Ево, сад ме је лично звао Иво Јосиповић и тражи да дођем у Книн. Не знам шта да радим. Неколико пута је нагласио да све жртве треба уважавати, да жртве не смију имати национални предзнак, да ће и он и руководство Хрватске знати да цене мој долазак…Вељко, кажем му, у Книну није парастос, одавање поште погинулим Хрватима. Тамо је славље, дернек, прослава Дана државности утемељеног на „Олуји“, као знак, сећања на „величанствену полицијско-редарствену акцију која је ослободила окупиране делове Хрватске“. То никакве везе нема са жртвама. Ни једном Србину тамо није место. Хашки трибунал је и „Олују“ и генерале који су у њој имали најзначајнију улогу свезао у клупко звано „ удружени злочиначки подухват“. Уосталом, Милорад Пуповац, онакав какав је, никада није отишао у Книн на дан „Олује“.
Вељко ћути, ја настављам: Да те Јосиповић, или Милановић, свеједно је, зову у Вуковар, на Овчару, где су стрељани заробљени Хрвати, ја бих те наговарао да одеш и све бих учинио да те одбраним од могућих српских замерки. Поклонити се сенима мртвих је људски, то нико разуман не сме да оспори, да замери, али тебе, понављам му неколико пута, не зову на парастос већ на славље поводом протеривања 220 хиљада твојих сународника. И још нешто -покушавам да изнесем што више аргумената, верујући да се Вељко заиста ломи – мораш имати на уму да је Крајина у време покретања „Олује“ била под заштитом Уједињених нација што искључује сваку причу о легитимитету напада и целокупне операције. Да, и ја тако мислим, одговара Џакула и завршавамо разговор.
Тек касније сазнајем да је Вељко тога дана звао још неколико људи, у Хрватској и Београду, са истим питањем иако је, после свега, савршено јасно да је он пре тих разговора донео одлуку о одласку у Книн, а од нас је тражио подршку.

ПОРУКА УПУЋЕНА НА ДВЕ АДРЕСЕ

У суботу, 24 сата пре почетка церемоније у Книну, хрватски медији емитују информацију да на прославу „Дана државности и домовинске захвалности“, први пут долази и један представник Срба, Вељко Џакула. Тако је и било. Гледао сам извештаје из Книна, са говорима Јосиповића и Милановића, и не могу се отети утиску да су и један и други говорили имајући у виду да је на неколико метара од њих „један од представника Срба из Хрватске“.
За разлику од пријашњих година, кад се тај за Хрвате најважнији празник обележавао на фудбалском стадиону, са смотром драговољаца и ратних застава, уз бројне говорнике, сећања на улазак хрватске војске у Книн, и све то уз много јефтине патетике, надуваног домољубља, лоше прикривеног антисрпства -овогодишња прослава спуштена је у центар града, трајала је кратко а чуло се оно што до сада никада није; признање злочина почињених над Србима. И од Јосиповића и од Милановића. За то им је нема сумње, као сценографија, требао Џакула, а коме је порука заиста упућена – Бриселу, Београду или на обе адресе – видеће се релативно брзо. Само неколико сати по окончању славља Јосиповић је изјавио да су Срби у Хрватској, преко свог представника Џакуле признали „Олују“ као легитимну ослободилачку акцију.
Интересантан је податак да ни један од тренутно кључних људи Републике Хрватске у обраћању окупљениима (скуп је директно преносила и Хрватска телевизија) није споменуо генерале Готовину и Маркача, иначе опште место у говорима протеклих година, када су аплаузи на та спомињања трајали и по неколико минута. Истина, један од пензионисаних припадника специјалне јединице хрватске војске носио је, све време трајања свечане церемоније, велики портрет генерала Маркача, чак се за време подизања заставе на Книнској тврђави и краћег говора Ива Јосиповића, нашао скоро раме уз раме са председником Хрватске.

ОБЕЋАЊА ДАТА БРИСЕЛУ

А шта је Вељко Џакула постигао у некада главном граду Републике Српске Крајине? Србима у Хрватској због његовог потеза неће бити ништа боље али зато сигурно хоће њему самом и Српском демократском форуму, чији је председник. На то су указали готово сви критичари Вељкове одлуке, подсећајући да баш он већ годину дана у јавности Хрватске потеже причу о великим сумама новца које Милорад Пупавац добија из државне касе Хрватске, на име помоћи српској мањини, уз стално наглашавање да та средства Пуповац троши са својим најближим сарадницима, уместо да их улаже у развој културе, друштвеног живота, информисања Срба у Хрватској. Е, сада ће се тај новац, или један његов део, сливати у касу Вељка Џакуле. Могуће је да влада Зорана Милановића, у време пред формални улазак Хрватске у Европску унију, испуни нека обећања дата Бриселу, понуди Србима у Хрватској оно што им иначе припада а што нису могли да остваре свих ових година. Тај „уступак“ Џакула ће вероватно приписати себи, оправдавајући тако одлазак у Книн.
Иначе, биографија Вељка Џакуле – његово политичко ангажовање на почетку кризе у Хрватској, чланство у СДС-у, хапшење у Београду – релативно је позната, а и не вреди трошити речи, тим пре што његова будућа улога у политичком животу Срба у Хрватској неће имати ни приближно такав утицај на стварност какав сада, верујем, очекује Џакула.
Појављивање Џакуле у Книну изазвало је бурне реакције у Хрватској. Свега ту има; од замерки Јосиповићу што га је звао, протеста хрватских драговољаца, одобравања, игнорисања, до будалаштина какве је изрекао Жарко Пуховски, да је Џакула хрватски мост према председнику Србије, Томиславу Николићу, с обзиром да га је, Николића, подржао у трци за председника. То му дође да је Џакула човек са великим угледом у Србији. Има Пуховски и већих лакрдија на тему српско-хрватских односа, из којих је видљиво да тај у Хрватској, али и у Србији, веома цењени аналитичар, не познаје чак ни елементарне чињенице. Тако је, гостујући на ХРТ-у казао да ове године из Београда нису дошле тешке речи у вези са „Олујом“ јер ново руководство Србије – Николић и Дачић – за разлику од Тадића, има нечисту савест, каже Пуховски, додајући да би управо то у будућности могло да представља велику предност Хрватске у односима са Србијом.

ОСТВАРЕЊЕ ХРВАТСКОГ СНА

Стара је то прича коју на страницама „Печата“ развлачим као кору за питу ево већ две године; ради се о дефиницији рата вођеног у Хрватској. То ће трајати све док службени Београд ову тему не стави на сто, јавно је отпакује и каже праву истину. Супротну од оне коју сугерише Пуховски.
Никада за ових дванаест година колико је прошло од пада Милошевића, није било тежих квалификација на рачун „Олује“ од онога што је на свим нивоима изречено пре неки дан у Београду. Значи, није се ћутало како тврди Пуховски (први пут је РТС томе посветио одговарајућу минутажу у Дневнику) а говорити о нечистој савести „друге стране“ из града који је осмислио и у пракси реализовао план прогона око 400 хиљада Срба – што из Крајине, што из урбаних делова Хрватске, више је од лицемерства и безобразлука.
Што се тиче „Олује“ и њеног обележавања, значаја и привржености просечном хрватском срцу, треба имати на уму два елемента. Први је општепознат; „Олуја“ је решила српско питање у Хрватској, очистила ту државу од Срба, остварила сан огромне већине хрватског народа. Ако неко мисли да претерујем упућујем га на ћутање, страшни мук већине Хрвата 1941. и 1942. године пред злочинима које је њихова НДХ чинила над Србима, као и на мук тог народа на оно што је Туђманова власт, пре почетка рата урадила на уставном и законском минимизирању Срба у Хрватској, њиховом омаловажавању, дискриминацији, сатанизацији и напослетку физичком угрожавању. Не сећам се да је Жарко Пуховскли тада говорио о нечијој нечистој савести.
Друго, „Олуја“ је прва и једина победа хрватске војске у историји тог народа. На страну што у тој операцији правога рата није ни било, што су прве ударе на српске положаје обавили Американци у авионима НАТО алијансе, што су акцију осмислили пензионисани амерички генерали, све је то овде мање важно од чињенице да је баш у „Олуји“ остварен хрватски сан о сопственој, чак победничкој, армији израслој из самосталне хрватске државе. Можда су Хрвати некада и имали војничких победа, тамо у једанаестом веку, под краљем Дмитром Звонимиром, али од тада је прошло хиљаду година, довољно за сазревање „тисућљетног сна о хрватској држави“. И хрватској војсци, наравно. Отуда код Хрвата ово додатно одушевљење „Олујом“.

Извор: Печат

Везане вијести: Ратко Дмитровић